Пише :Дејан Бешовић
Након пада Цариграда у руке крсташа и Млечана 1204, године они су приступили запосиједaњу византијских територија и спровођењу споразума о подјели /Царства. На крају тог процеса, октобра 1205. године, Марин Зено, млетачки про
тестат у Романији и „господар четвртине и по тог царства” поднио је Млетачкој
општини извјештај о њеним новостеченим посједима. Према том извјештају, при-
ликом подјеле царства Романије и имплементације споразума о подјели из 1204.године .Дејан Бешовић у чланку “ Срби у Драчу “ Портал српска 24 / Српска наука и култура / портал 083 ,доноси : Диспозиција града Драча као мостобрана Отрантских врата добро je позната и значајна; Тај чувени јадрански теснац чине калабријски град Отрант и полуострво Карабурун на албанској обали.Касније ћемо видети да je то полуострво од изузетног значаја за историју раног средњег века Албаније, Византије, Македоније па чак и Србије. Изузетност града Драча je у чињеници да je он повезивао обалу Црне Горе, негдашњу римску провинцију Превалис, са главним градом Doclea-om (Дукљом), и најјужнији део Албаније – римску провинцију Стари Епир.Сплет околности, да један град Албаније повезује обалу Црне Горе са обалом северне Грчке, чини се у први мах хипотетичним и апсурдним – свакако je последица досељавања словенских племена почетком VII века. Тако се византијски царски град Драч нашао окружен Словенима, са севера према југу Дукљанима, Верзитима, Драгувитима, Сагудитима, Велегизитима и Вајунитима, који ће директно утицати на његову политичку и црквену организацију.
Судећи по историјским изворима град Драч, као центар римске провинције Нови Епир у време цара Јустинијана I (527-565. г.) имао je следеће градове под својим окриљем: Амантиа (Ploca), Аполонија (Apoloni), Аулон (Valona, Vlora, Aulona), Булис (Byllis, Хекали), Диоклецианополис (Костур, Касторију), Lychnidos (Охрид), Сцампа (Елбасан, Елбасани) и Пулхериополис (Антипатра, Берат, Белеград). Историјски извори допуњују ову ситуацију града Драча тврдњом да je у VII веку Драч имао петнаест суфраганских епископија.Овај податак свакако je одсјај времена прошлог док je право стање целе Илирске префектуре фактички сведено на византијску власт унутар тврдих зидина града Солуна. Али како je Византија од владарке копна постала у међувремену краљица мора црквени живот je још неколико десетлећа VII века пулсирао гасећи се полако.Управо васељенски сабори 680-692. г. сведоче о одумирању градског и црквеног живота на Балкану jep се заступљеност балканских епископија своди само на градове Едесу (Воден), Стоби (Велес) и град Дирахион (Драч).
У наставку Марин Зено износи да је Млетачка општина је стекла „четвртину и по реченог царства”, укључујући „провинцију Драч са хартуларатом Главинице, и провинцију Вагенитију, и Крф са цијелим његовим острвом. Ове су још под Драчем, то јест Сфинарса са хартуларатом Главинице, који хартуларат може бити са три или четири casalibus, и Валона; ту је катепаникион Вагенитије и има један хартуларат Глики… То све горенаписано прибавили смо Општини Млетачкој,” закључује извјештај Зено.
Међутим, Млечани ипак нису успјели да заузму све територије у јадранско-јонском подручју на које су полагали право према уговору о подјели Романије из 1204.године . У тежњи да овладају тим простором, њима су се супротставили тамошњи Ромеји, предвођени Михаилом Анђелом, рођаком царског дома Анђела, који је успио да утемељи ромејску Епирску државу. За њега Георгије Акрополит биље-
жи да је првих година после крсташког освајања Цариграда „држао већи дио Старог Епира… и био силан у тој земљи јер је владао Јањином и Артом и до Навпакта до ријеке Шкумбе ,”
те да је „правио многе невоље Италијанима који су дошли у те предјеле.” Двије стране су се после неколико година сукоба споразумјеле, па је 1210. године потписан уговор између епирског владара Михаила Анђела и млетачког дужда Пјетра Зјанија. У њему се помињу сљедеће „провинције” које је држао епирски владар: „Дукат Никопољ са пертиненцијама Арте, Ахелоја и Анатолије и Лесијане; и осталих архонтија и манастира; провинција Јањина; Грандис; провинција Вагенитија; провинција Дринопољ и остало; провинција Колонија; и хартуларат Главинице .Нешто касније, податке о Вагенитији пружа и Морејска хроника. У народној грчкој верзији тог текста, у вези са догађајима у Епиру 1292. године, помиње се како су Ђеновљани „опустошили и поробили цијеле предјеле Вагенитије који су према мору (τὰ μέρη τῆς Βαγενετίας, τὰ ἦσαν πρὸς τῆς θαλλάσης)” Исти догађај описује се и у старофранцуској верзији текста, гдје се наводи како су Ђеновљани : опустошили предјеле „до Вагенитије и до подручја Арте” (jusques a la Vagenetie et
a la contrée de l’Arte- превод Николе Вулића ) ,а говори се и о браку између Филипа Тарантског и епирске принцезе Тамаре 1294.године , приликом кога је епирски владар деспот Нићифор Први свом зету додијелио, између осталог, „тврђаву Свети Донат или цојелу Вагенитију и припадајуће пределе” (le chastel de Saint Donnat ou toute la Vegenecie et appartenances ibid Н.Вулић ).У једној повељи цариградског патријарха из 1315. године говори се о патријаршијском манастиру Месопотамону, на реци Бистрици, за који се каже да је „на западу, у Вагенитији” (περὶ τὴν δύσιν ἐν τῇ Βαγενετίᾳ), тј. „у теми Вагенитији” (ἐν τῷ θέματι μὲν Βαγενιτίας) и да је припадао епископији „епископа Химаре у навпактијској епархији” (ὁ τῆς κατὰ τὴν Ναυπακτίαν ἐπαρχίαν Χιμάρας ἐπί-
σκοπος). Фебруара 1319. године цар Андроник II Палеолог је својом повељом
потврдио права цркве и грађана Јањине, између осталог и на посед „пашњак Скупицу у Вагенитији” (καὶ τὸ περὶ τὴν Βαγενετίαν λιβάδιον τὴν Σκουπίτζαν).
Забељежен је и податак да је већ наредног месеца, марта 1319,“ Византијска војска
опустошила село које је припадало Јакову Контаринију, који је затражио од млетачке владе да тим поводом реагује код цара. У питању је било село „које се
зове Вестрова и налази у предјелима који припадају Вагенитији” (in pertinentiis
Vagenetie). У свом одговору на те млетачке притужбе, цар Андроник II говори о „предјелима Вагенитије”, односно „пределима Арте и Вагенитије” (in partibus
Vagenethie, in partibus Arte et Vaginathie)
Из времена српске владавине грчким земљама у другој половини 14. вијека
сачувана је повеља цара Симеона Уроша, Јовану Цафи Орсинију датована на јануара 1361.године , којом му потврђује разне посједе, од којих се набрајају и многи у „теми Вагенитији” (ἔτι καὶ ἐν τῷ θέματι τῆς Βαγενετίας). Јањинска хроника, најзначајнији извор за историју Сјеверног Епира у то вријеме, помиње Вагенитију два пута – први пут наводи како су у периоду 1359–1367. „многи од благороднијих људи из тврђава Вагенитије” (ἐκ τῶν τῆς Βαγενιτίας φρουρίων), бјежећи од ширења арбанашке власти, долазили у Јањину, а други пут биљежи како je 1382. године арбанашки господар Арте Јован Спата додијелио свом зету Белу, Дринопољ и Вагенитију (τὴν τε Βελᾶν καὶ τὴν Δρυϊνούπολιν καὶ τὴν Βαγενετίαν).
У свом чланку о Вагенитији Михаило Ласкарис је навео и низ података
млетачких извора с краја 14. и са почетка 15.вијека вијека о тој области. У једном документу
млетачких власти на сусједном Крфу, новембра 1373, помињу се на том острву
извјесни „људи Вагенити” (homines vageniti). Почетком 15. вијека у неким млетачким документима арбанашки господар Аргирокастра Јован Зеневиси назива се „севастократором Вагенитије или стереје- копна”, a у хроници Стефана
Магна за његовог сина Сима Зеневисија се каже како је године 1443.- Подигао тврђаву Стровили „над ртом Вагенитије”.Након тога име излази из употребе, а уместо
њега за епирску обалу почиње да се користи назив „Стереја” (грч. στερεά =
„копно”).Коначно, Вагенитија се помиње и у османским изворима 15.вијека, као један од вилајета Османског царства, најприје у дефтеру Арбанашког санџака из 1431.године као Vayonetya, затим и у неким другим пописима с краја тог вијека као Viyanite. Међутим, тај османски вилајет је захватао знатно мању територију од оне која је припадала византијској „провинцији Вагенитији”, тј. само подручје у залеђу Химаре, са средиштем у Делвини, у данашњој јужној Албанији.С обзиром на то да је било очигледно да се Вагенитија налазила негдје у приобаљу Јонског мора, истраживачи су на основу изнијетих података успјели да утврде и њен прецизнији географски положај. Најпре је Стојан Новаковић дошао до закључка –да је у питању широк простор између слива Девола на северу и Арте на југу и између Јонског мора на западу и масива Пинда на истоку.
Михаило Ласкарис је, међутим, прецизније омеђио област на приобаље Јонског мора . .Захваљујући истраживањима Алексеја Пентковског, који је, радећи на тере
ну са групом албанских научника, убицирао Велицу и Драгвицу из Житија Светог Климента од Теофилакта Охридског „у долину Шушице, последње притоке Војуше прије њеног ушћа у море с леве стране, на простору између Главинице, Валоне и Химаре, цио тај простор је поуздано идентификован као словенска епископија Св. Климента (893–916), и препознат као простор настанка старословенске -србословенске
литургијске књижевности византијског обреда. Како су А. Пентковски и његови сарадници утврдили, Климентова епископија није била организована на територијалном, већ на етничком принципу, то јест, обухватала је искључиво словенско становништво које је насељавало тај простор и није имала стално средиште, већ је оно било тамо гдје се тада налазио епископ, у Драгвисти или Велици.Епископија Вагенитије, забиљежена 879. године, мало прије доласка Светог Климента у те предјеле, имала је по свој прилици карактер управо једне такве, етничке епископије – епископије словенског племена Вајунита. Покрштавајући словенска племена у Грчкој и успостављајући црквену организацију међу њима, византијска црква је углавном радила на томе да формира епископије за
поједина племена, па се тако почев од 9. вијека, поред ове епикопије Вајунита,
помињу и Епископије Другувита и Смољана, а постојала је, по свој прилици, и
епископија Сагудата. Богослужбени језик у њима био је ван сваке сумње грчки. У време доласка Св. Климента, подручје Вајунита је било у бугарској власти, /div>
која је ту, како сведочи познати натпис бугарског кана Бориса из Балшића, древне Главинице, успостављена нешто прије 865. године.Радомир Поповић у дјелу „Покрштавање Словена од 6. до 9.века „ биљежи ;Познато је да су Бугари у то време своју политичку контролу ширили тако што би покоравали појединачна /словенска племена и наметали им данак и обавезу војне помоћи, без потпуног
интегрисања тих племена у свој територијално-административни систем“.Готово истовјетан закљ
( наставиће се)
