Пише: Дејан Бешовић
Ђовани Месе рођен 10. децембра 1883.године је био италијански генерал, политичар и фелдмаршал . Многи га сматрају најбољим италијанским генералом у Другом свјетском рату .Ђовани је рођен 10. децембра 1883. у Месањи , у провинцији Бриндизи у региону Апулије у Италији. Ђовани Месе је наставио војну каријеру 1901.године Његов велики удио је у италијанском освајању Либије и у Првом светском рату . Током овог сукоба дао је значајан допринос стварању и обуци „Ардитија “ , елитних пешадијских јединица, а са чином Мађоре је био командант ИКС Ноно Репарто Ардити која се борила у зони Монте Грапа . Изашавши из ових сукоба, постао је ађутант краља Виктора Емануела Трећег , на тој функцији од 1923. до 11.се9тембра 1927.године . Од овог датума до 1935.године , Месе је командовао јединицом Берсаглиери и имао је чин пуковника .Априла 1939.године , након италијанске инвазије на Албанију , Месе је постављен да служи под вођством гувернера Албаније, генерала Убалда Содуа .Месе је командовао корпусом током грчко-италијанског рата крајем 1940. и почетком 1941. и постигао је одређени успех против грчких снага којима је командовао Александрос Папагос . Међутим, прије него што је зима наступила, италијанске снаге су биле присиљене да пређу у одбрану, пошто су грчке снаге покренуле контранапад и кренуле у дјелове Албаније под италијанском контролом. У априлу 1941.године , уз помоћ њемачких оружаних снага ( Вермахт ), битка за Грчку је завршена победом Осовине .Грчко-италијански рат је био сукоб између фашистичке Италије и слободарске Православне Грчке, коју су Италијани напали из Албаније. Трајао је од 28. октобра 1940.године до 6. априла 1941.године и означио је почетак балканске кампање Другог свјетског рата. Завршен је њемачким нападом на Грчку након катастрофалног пораза италијанске војске.Њемачка војска је 7. октобра ушла у Румунију, као припрему за операцију Барбароса и да штити нафтна поља код Плоештија. Мусолини није био унапријед обавијештен и сматрао је то за опкољавање италијанске сфере утицаја и предложио је планове за инвазију на Грчку.Италијански историчар и хроничар Емануело Галеацо Своцо у књизи „Поход на исток“ -Рим Академија наука и знања 1955 .године биљежи : Италијански генералштаб је израдио три плана. План “Е” који је садржао напад на Југославију са истовременим мјерама обезбјеђења према Грчкој; план “Ц” за напад на Грчку са истовременим мјерама обезбјеђења према Југославији, и најзад, план који је предвиђао мјере ако се ништа не деси. У исто вријеме се у министарству рата припремао план за демобилизацију двије армије од 600.000 људи.Одлука за напад на Грчку донесена је 8. октобра, а напад је почео 28. октобра 1940.г. Ујутро у три часа, грчком диктатору Метаксасу уручен је италијански ултиматум. До шест сати истог јутра имао је да се повинује.Међутим, италијанске трупе су упале у Грчку већ у 05:30 сати. Хитлер је тада био на путу. Прво је отишао код Франка да придобије Шпанију да се прикључи осовини. То му није успјело. Враћао се кући преко Вишија гдје је Француског фашисту Петена хтио да приволи на већу послушност. За њим је јурило Мусолинијево писмо-телеграм у којем му саопштава да има намјеру да нападне Грчку. Кад је Хитлер прочитао писмо, предложио је разговор у Фиренци, и то 28. октобра. Кад је Хитлер тог дана изашао из воза у Фиренци, Мусолини је тријумфујући узвикнуо: “Фиреру, ми марширамо!Захваљујући прије свега својој авијацији, која је од Грчке била шест пута бројнија, Италијани су првих дана постизали успехе. Са једном оклопном дивизијом и двије ојачане пјешадијске дивизије напали су са југозапада. На сјевероистоку, налазиле су се три ојачане италијанске пјешадијске дивизије. На централном дијелу фронта је једна брдска дивизија покушала да се пробије кроз планине Пинда, да би стигла до мјеста Метсовон. Одатле су, наиме, ишли проходнији путеви на којима су могли успјешније примијенити своје тенкове. Борбе у центру су на крају биле одлучујуће. Тада начелник грчког генералштаба генерал Александрос Папагос издаје наређење које је подсјећало на борбу старих Грка против Персијанаца. У ноћи између 9. и 10. новембра грчки војници су се попели уз падине Пинда и тако оставили центар потпуно незаштићен. Када је свануло јутро, Грци су кренули у јуриш низ обронке вичући: ”Вјетар! Вјетар!” и напали бок алпске дивизије “Јулија”. Остављајући рањенике и пуно ратног материјала, остатак италијанске дивизије морао је да се повуче у Албанију. Утицај ове Грчке побједе одразио се и на остале дјелове фронта. Стање на фронту се убрзо промијенило, и то толико да су Грци убрзо, већ 14. новембра, могли да пређу у контра-офанзиву. Напади грчке војске су прво почели у граничном подручју према Југославији. Готово без икаквог застоја напредовале су грчке трупе и на западном фронту. Италијанима је све више пристизало појачање па је убрзо грчка против-офанзива заустављена. Предах је трајао све до 8. децембра када су Грци поново прешли у напад. Италијани су потискивани све даље на запад“ Познати грчки књижевник ,пјесник и историчар Јоргос Сеферис у дјелу „Битка за Грчку “ -:Атина ,Синтагма ,1949.године стр .55-59 пише : У Риму је још 22. новембра настала тотална паника. Мусолини је 5. децембра, преко италијанског посланика у Берлину, упутио хитан захтјев да од Немаца изнуди било какву помоћ.У међувремену су Грци све даље напредовали. На сјевероистоку су заузели град Поградец, у центру су били пред саобраћајним чвором Клисура, на југозападу су освојили албанску луку Химара. У Италији је опет започела мобилизација тек демобилисаних људи.
У Берлину је све више расла забринутост због грчких успјеха, поготово што је британска авијација давала извјесну подршку гркој војсци. Њемци су почели да се плаше за румунска нафтоносна поља. Слимедио је период тајних преговора између Метаксаса и Хитлера, који је, међутим, одбио све њемачке услове посредовања.Хитлеру је тада било јасно да ће ипак морати да рачуна са ратом на Балкану. Већ 18. новембра је дао Врховној комади наредбу да изради оперативни план за напад на сјеверну Грчку и евентуално на цијелу земљу.
Што се тиче Грка у Албанији о њиховом положају и војишту писао је Григориос Горос ,познати јунак и генерал из Химаре у свом дјелу „Химара неодвојиви Грчки град “ – Дрополис 1994.г. Сјеверо-епирска академија :На албанском фронту се у међувремену грчки напад одвијао спорије. Трупе су се нашле сувише далеко од својих база, тако да је снабдијевање постало отежано. Осим тога Грци су исцрпјели своје резерве, док су на страни Италијана стално пристизале нове. Ипак је успјех, који је толико био потребан Мусолинију, изостао. Када је 19. јануара 1941. ријешио да крене у Њемачку на разговор са Хитлером, сазнао је да је разбијена његова најбоља дивизија “Тоскански вукови”.
У јануару 1941.године изненада је преминуо грчки генерал Метаксас, али се то није посебно одразило на грчку војску. Почетком марта Италијани су покренули офанзиву и покушали узвратити, али су убрзо заустављени. Линија бојишта се након овога стабилизовала и остаће непромијењена до почетка њемачког напада на Грчку.Александар Драшковић у књизи Правила ратовања,Београд 1996 ,Историјски записи САНУ бр 4-5 стр.8-9 биљежи – Разлози италијанске катастрофе су многи: тотална неспремност војске за рат, тотална потцењеност грчке војске, премале снаге за инвазију на јако тешко проходном терену, неискориштавање почетне иницијативе и оно што је италијанске војнике пратило свагде на бојиштима – размјерно низак борбени морал.Грчко ваздухопловство (156 авиона: 44 ловца, 46 бомбардера и 66 за извиђање и везу – од којих око 50 застарелог типа) имало је задатак да подржава копнене снаге.
Грчка ратна морнарица (1 стари бојни брод, 1 стара крстарица, 9 разарача, 8 торпиљарки и 6 подморница) добила је задатак да површинским јединицама штити саобраћај између Египта и Грчке, а подморницама да напада италијанске поморске комуникације.Утврђивање фронта према Албанији отпочело је у лето 1939. и до италијанског напада израђени су на граници у северозападној Македонији пољски објекти и неколико бетонских заклона за артиљерију, док су линија „ИБ“ и извесне тачке у међупросторима такође ојачане пољским објектима; у Епиру, код града Елеје, такође су израђени неки објекти (митраљеска гнезда или топовски заклони са жичаним и пт препрекама).Иако је имала иницијативу и могућност да по својој вољи искористи време за припреме и да одреди почетак своје агресије, Италија се ипак није довољно припремила, нити је правилно проценила отпор на који ће наићи. Она је потцењивала вредност грчке војске па је уочи напада груписала само двапут надмоћније снаге које нису биле довољне за брзо освајање Епира и за надирање ка Атини, тим пре што су и мање грчке снаге могле да пруже дужи и јачи отпор на планинском, слабо комуникативном и клисурастом земљишту. Сем тога, и почетно груписање италијанских снага није било целисходно, јер су дивизије биле кордонски распоређене дуж читавог фронта, тако да се главни удар имао извести само половином расположивих снага.Пошто је у својим припремама била знатно ограничена политичким обзирима, Грчка није могла благовремено да изврши мобилизацију и да на почетку рата употреби све своје снаге, тако да је почетак италијанске агресије дочекала само с најнужнијим снагама на албанском фронту.Начин груписања грчких снага на албанском фронту, при чему је дата предност западномакедонском сектору, био је целисходан, јер је требало заштитити правац Корча – Лерин – Солун, којим би Италијани могли избити на Егејско Море и одсећи централну Македонију и западну Тракију од јужне Грчке. Предвиђена јачина резерве за ово војиште била је целисходно одмерена, само ју је, с обзиром на планинско земљиште и слабу комуникативност, требало груписати ближе фронту и то на линији Лерин – Гравена, а не у области Солуна.Извршена измена у грчком почетном плану и одлука да се на бугарском фронту остане у одбрани са смањеним снагама, а да се албански фронт појача и на њему предузме офанзива одговарале су ситуацији. Избор правца главног удара био је такође целисходан, јер би губитком Влоне и Саранде Италијанима остало само драчко пристаниште, тако да би било знатно отежано довлачење појачања и снабдевање трупа у Албанији.О операцијама на албанско-грчком фронту од 28. октобра 1940. до 25. марта 1941. могу се изнети следећа запажања:
Италијани нису постигли очекиване успехе приликом свог првог напада, јер су потценили оружане снаге Грчке, те нису извршили потребне припреме, нити одредили довољно снага које би им омогућиле да постигну брзу и одлучујућу победу. Касније када су увидели своје почетне грешке, они су у Албанију послали знатна појачања. Али ни ове надмоћније снаге нису постигле жељени успех, јер су биле ангажоване у борби по деловима, дуж читавог фронта, тако да нигде није било изражено тежиште операције.
Италијанске оклопне јединице, због неподесног терена, нису постигле неки већи успех, тим пре што су Грци вешто обилазили комуникације и пролазно земљиште, користећи се планинским стазама и путевима. Слично је било и са дејством италијанске авијације. Тако су Италијани изгубили два своја главна преимућства над грчком војском.
Морал италијанских јединица није био на одговарајућој висини. Због тога су оне испољиле мању борбену вредност, недовољну упорност и издржљивост у борби.Одлука грчке Врховне команде да пређе у офанзиву не чекајући на потпуну концентрацију својих снага била је сасвим реална, јер италијанске снаге у Албанији у то време још нису биле довољно јаке.
Операције Западномакедонске армије успешно су се развијале, зато што је заузећем Корче и њене висоравни био обезбеђен правац Лерин – Солун, и што су, услед продирања грчких трупа долином р. Деволи, италијанске снаге на северу биле одвојене од оних на југу. То се, међутим, не би могло рећи и за операције на главном правцу дејства, на епирском сектору фронта, где грчке снаге нису биле довољно јаке да заузму важне раскрснице и комуникације ради продирања ка Влони.
У току појединих етапа грчка Врховна команда је више пута вршила прегруписавање својих снага. То, изгледа, није било неопходно, а имало је штетних последица, нарочито у последњој етапи, јер оперативне групе нису могле да предузму офанзиву једновремено, већ су вршиле одвојене ударе и почесно ангажовале снаге.Операције су извођене на високим планинама, дуж планинских стаза и узаних клисурастих долина, око којих, и због којих долазило је до тешких борби (стазе на пл. Томорс, долине р. Деволија, р. Томорезеса, р. Дишнице, итд.). Дугачки планински гребени, који се пружају са запада на исток, предвајали су зоне дејства и ометали рокадне покрете и широке маневре, те Деснокрилна оперативна група, која је на своме правцу избила на 30 км источно од Келцире, није скоро нимало помогла нападу Средње оперативне групе, која је ово место нападала. Планинско земљиште је више користило Грцима, јер је ометало успешно дејство италијанских тенкова и авијације.
Грчке трупе су показале велику издржљивост у борби на планинском земљишту и по лошем времену. Оне су показале велику способност у маршевању; тако је, например, 2. пешадијска дивизија извршила усиљени марш од око 200 км, одмах ступила у борбу и успешно се борила. Уопште узев, грчке јединице су у овој етапи рата показале велику храброст и издржљивост у нападу и у одбрани, а њихови команданти умешност и способност. Морално стање бораца било је примерно, што се нарочито испољило у почетним операцијама, када је грчка војска, иако знатно слабија, задржала и одбила италијанску офанзиву, а потом прешла у противофанзиву и избацила Италијане са грчке територије.
И поред знатне италијанске надмоћности у копненим, ваздухопловним и поморским снагама, Грци су у тешким шестомесечним борбама постигли велике успехе, јер су сломили италијанску офанзиву, везали око 28 италијанских дивизија и спречили њихово слање у Африку. Они су у овом периоду (октобар – март) нанели Италијанима тако тешке губитке и поразе, да су Немци били принуђени да Италији укажу помоћ непосредним нападом на Грчку у априлу 1941.године .Општи утисак је да су грчки ослободиоци борећи се не партизанским већ агресивним четничким системом ратовања успели да сачувају како Грке унутар Грчке територије тако и Сјеверо-епирске саплеменике “
(наставиће се )
