Пише : Дејан Бешовић

Термин „Сјеверни Епир” је први пут употријебљен у званичној грчкој преписци 1886. године, како би се описали сјеверни дијелови Јањинског вилајета.Грци су почели да га користе 1913. године, након стварања албанске државе послије балканских ратова, у чији су састав ушле и територије које су многи Грци сматрали географски, историјски, културолошки и етнолошки повезаним са грчком регијом Епир, још од античког доба. У прољеће 1914. године, Аутономну Републику Сјеверни Епир су прогласили Грци са тог подрчија, призната је од албанске владе, иако је била краткотрајна с обзиром да се Албанија урушила почетком Првог свјетског рата. Грчка је то подручје држала од 1914. до 1916. и покушала је, неуспјешно, анектирати у марту 1916. Грчке снаге су са тог подручја потискле италијанске, које су заузеле већину Албаније.На Париској мировној конференцији 1919.године то подручје је додијељено Грчкој, али је оно предато Албанији у новембру 1921. године, након пораза Грчке у Грчко-турском рату. Након инвазије Италије на Грчку са територије Албаније 1940. године и успјешног грчког противнапада, грчка војска је накратко заузела Сјеверни Епир на шест мјесеци, све до њемачке инвазије на Грчку 1941. године.Напетости су остале високе током Хладног рата, јер је грчка мањина била изложена репресивним мјерама (заједно са остатком становништва у земљи). Иако је режим Енвер  Хоџе признао грчку мањину,за разлику од српске мањине  , ово признање се односило само на „званичну мањинску област” која се састојала од 99 села, изостављајући важна грчка насеља, као што је Химара. Људи изван званичне мањинске области нису се образовали на грчком језику, који је био забрањен у јавности. Хоџин режим је промијенио етничку слику подручја тако што је преселио Грке који су живјели тамо и умјесто њих ту населио Албанце из других дјелова земље. Односи су се почели побољшавати 1980-их, након што је Грчка одустала од претензија на Сјеверни Епир и укидањем званичног ратног стања између двије земље. Послије Хладног рата односи су даље напредовали, иако су опстале напетости везане за доступност образовања на грчком језику изван званичне мањинске области, власничких права и повремених насилних инцидената чија су мета били припадници грчке заједнице.Историјског посдсјећања ради Декларација о независности Сјеверног Епира настала је 28. фебруара 1914. године, као реакција на инкорпорацију Сјеверног Епира у новоосновану Кнежевину Албанију.Димитрис Пенцопулос о томе каже у студији Сјеверни Епир грчка покрајина – Сиднеј 2002 .године Удружење Епирота Аустралије:  “ Регион Северног Епира, који одговара данашњој јужној Албанији, дошао је под контролу грчких снага током Балканских ратова 1912–1913. Накнадним протоколом у Фиренци, територија је додељена новооснованој албанској држави, што је одлука коју је локално грчко становништво одбацило. Како се грчка војска повлачила на нову границу, панепиротски сабор су организовали представници Северног Епира у Ђирокастру. С обзиром на чињеницу да су европске велике силе већ одбациле унију Северног Епира са Грчком, одлучиле су да би за регион одговарала само аутономија или алтернативно међународна окупација. Коначно, Георгиос Христакис-Зографос, шеф скупштине, прогласио је независност Аутономне Републике Северни Епир.Наша браћа Срби из Враке ,Скадра ,Љеша па и самог Драча прилично незаинтересовано су се држала по питању Сјеверног Епира .Њих као да није било брига за то што ми чинимо на југу тзв Албанија ,боље рећи у Сјеверном Епиру . Изузетак су били Свештеници СПЦ :Велиша Поповић и његов брат Лазар који су нам дошли у посјету чим смо прогласили Грчку аутономију .Грци и Срби су до тада сматрани руским шпијунима и велеиздајницима Албаније .Зографос је прогласио да су тежње народа Северног Епира занемарене пошто су велике силе одбациле идеју самоуправе унутар албанске државе. После преговора албанских и северноепирских представника почетком маја, уз посредовање великих сила, потписан је Крфски протокол. Споразум је признао Сјеверни Епир као аутономну и самоуправну област Албаније под суверенитетом албанског кнеза, а истовремено је признао и грчки карактер ове области. Међутим, због политичке нестабилности у Албанији у то вријеме, протокол никада није ступио на снагу.Морамо изнијети и следеће чињенице које иду у прилог Грчком народу када смо одлучили да прогласимо независност на нашем историјском тлу .Током Првог балканског рата (1912-1913), грчка војска је пробила османску одбрану на Епирском фронту и напредовала даље на сјевер. Тако је након завршетка рата Грчка контролисала историјску област Епир. Лондонским споразумом (мај 1913.године ) и Протоколом из Фиренце (децембар 1913.годибе ) сјеверни дио је додијељен новооснованој Кнежевини Албанији. Ова област која се отприлике поклапала са бившим османским провинцијама (санџацима) Ергири и Горице, Грцима су тада постале територије познате као Сјеверни Епир. Ова одлука великих европских сила била је непопуларна међу локалним грчким становништвом.Према одредбама Фирентинског протокола, грчка влада је била обавезна да евакуише своје снаге са тог подручја на нову грчко-албанску граничну линију. Грчка влада је међутим изразила забринутост због процеса евакуације грчких снага, указујући великим силама да новооснована албанска држава није била у стању да одмах обезбиједи регион .Грчка влада и локално становништво су се посебно плашили могућности одмазде и звјерстава од стране албанских паравојних јединица и група. Да би договорио детаље евакуације са Међународном комисијом за контролу, организацијом коју су Велике силе основале да обезбиједе мир и стабилност у региону, грчки префект Крфа преселио се у Валону, гдје је билаћо сједиште привремене владе Албаније. Грчке власти су увјериле локално грчко становништво да ће грчка влада предузети иницијативе да им обезбиједи признавање мањинског статуса и права у албанском законодавству. Грчке власти су такође упозориле становништво града Корче да ће свака акција против инкорпорације у Албанију бити бесплодна. Такође су инсистирали да ће грчка војска само препустити контролу над регионом редовним албанским јединицама које предводе холандски официри из Међународне комисије, док ће грчке снаге пуцати на све нерегуларне албанске групе које покушају да уђу у регион“ Подсјетићемо се и ријечи Наполеон  Зерваса који је не само у Албанији и Грчкој био слављен као национални херој већ и у Србији и Српском народу због његове храбре борбе заједно  са српским јунацума ,раме уз раме ,против отоманског окупатора Декларација о независности Сјеверног Епира – Солун 1967 .године каже   :

Прије него што је почела евакуација грчке војске, скупштина представника Сјеверног Епира, „Панепиротска скупштина Ђирокастра“ –Πανηπειρωτικη Συνδιασκεψη, одржана је 14. фебруара. С обзиром на то да су Велике силе већ одбациле уједињење Северног Епира са Грчком, као и могућност уједињења Скадра са Србијом ( дакле обезглављеност православног живља и наших братских народа била је потпуна ) скупштина је одлучила да прихвате само локалну аутономију, или, ако то не успије, међународну окупацију. Такође су изјавили да се становништво Сјеверног Епира осећа изданим од стране званичне грчке владе, која не само да је одбила да обезбиједи оружје, већ је пристала да се постепено повлачи како би омогућила албанским снагама да наставе са окупацијом Сјеверног Епира.Скупштина је покренула низ догађаја. Георгиос Христакис-Зографос, бивши грчки министар иностраних послова, стигао је у Ђирокастру и разговарао о ситуацији са локалним представницима. Да би обезбиједио заштиту локалног становништва, Зографос је предложио три опције европским силама за Сјеверни Епир: пуну аутономију под номиналним суверенитетом кнеза Албаније, широку административну или кантоналну аутономију са жандармеријом регрутованом искључиво међу локалним становништвом, или период директне контроле великих сила за то вријеме док се стране трупе не могу повући без угрожавања локалног становништва. Представници Северног Епира такође су захтијевали формално признање посебних образовних и вјерских права локалног грчког православног становништва. За приобални регион Химаре, Скупштина је тражила исте привилегије и аутономни статус које је уживала током османске ере. Зографос је 22. фебруара послао ноту представницима великих сила у којој се осврнуо на садашњу ситуацију: Панепиротски сабор окупљен у Агирокастру  нас је задужио да тражимо да пристанете да скренете пажњу вашим владама на стање створено за грчке православне хришћане који су декларацијом сила стављени у посјед Албаније.Становништво Епира је заиста вјеровало да има право да се нада да ће Европа, откидајући је од Грчке и одузимајући јој слободу коју је уживала више од годину дана, барем помислити да сачува своје постојање и своје етничко насљеђе које може да сачува нетакнуту кроз пет вјекова оштре тираније. С обзиром на то да је нова држава састављена од толико хетерогених елемената и без етничке и верске кохезије, била је потребна посебна организација да би била способна да отклони страхове, да чува имовину, да посредује у тежњама сада подијељених и међусобно непријатељских елемената и омогућавања им да се развијају у миру и безбједности. Ипак, сматрамо да је немогуће да Европа не зна за судбину која чека грчко становништво које жели да преда Албанији – становништво чији је број, чак и према османској статистици, већи од 130.000 и које чини већину у жртвоване области… Под овим условима и у недостатку решења које би било довољно за заштиту Епира, решења које би иначе било лако открити, становништво Епира је принуђено да изјави силама да се не може повиновати њиховој одлуци. Она ће прогласити своју независност и бориће се за своје постојање, своје традиције и своја права.Узалудно сам се надао да ће Премијер Србије Никола Пашић стати ,као сви Срби посљедњих пет стотина година раме уз раме са нама ,својом јединовјерном браћом “ .

Дана 28. фебруара 1914. проглашена је Аутономна Република Сјеверни Епир и формирана је привремена влада која је подржавала циљеве државе. Сам Христакис-Зографос је постао предсједник привремене владе. Зографос је у прогласу народу Сјеверног Епира навео да су њихове тежње игнорисане, да су им велике силе чак ускратиле самоуправу у оквиру албанске државе, као и гаранције за заштиту живота, имовине, вјерских слобода и њиховог националног постојања. Проглас је такође позвао Епироте“ Да поднесу сваку жртву у одбрани интегритета Сјеверног Епира и његових слобода од било каквог напада .Епироти,

Контис Василеос у студији „Грчка и Албанија 1908 -1914 „- Панепиротска федерација Америке ,Њујорк 1976 .године пише :Декларацију су потписали и поглавари тамошњих грчко-православних митрополија. На дан проглашења, Зографос је обавестио Међународну контролну комисију о свом именовању за предсједника привремене владе и најавио да ће Епироти сваки покушај новоосноване албанске Жандармерије да пређе њихову границу сматрати чином непријатељства и да ће му се одупријети. Аутономни северни Епир је такође обухватао градове Химара, Делвина, Саранду и Пермет.Истог дана, Зограф је послао телеграм у Корчу позивајући народ да слиједи пример северних Епирота. Међутим, 1. марта, према одредбама Фирентинског протокола, град се предао албанској жандармерији. Грчки премијер Елефтериос Венизелос је одмах наредио повлачење и предају оближњег региона Колоња албанским јединицама, прије него што се и становништво придружи устанку. Због тога су грчке власти ухапсиле и протерале епископа Спиридона Спира, који је планирао да стане на чело покрета за аутономију у овој области.У свом говору 2. марта, Зографос је закључио да сјеверни Епироти, после пет вјекова османске окупације, неће прихватити судбину коју су им наметнуле силе. Сљедећих дана Александрос Карапанос је постао министар спољних послова, а Димитриос Дулис министар војни привремене владе. Дулис, родом из Сјеверног Епира, раније је дао оставку на дужност пуковника грчке војске и придружио се револуционарним снагама Сјеверног Епира.Дулис је иначе био полу Грк полу Србин ,мајка му је била Српкиња из Драча ћерка градоначелника Драча Ђорђа Ђурашковића . Сјеверноепирска војска је од првих дана свог формирања достигла број од 5.000 људи. Језгро војске чинили су углавном бивши припадници грчке војске, од којих су неки били локалног епиротског порекла. Уз подршку нерегуларних добровољачких јединица, војска је достигла укупну људску снагу од око 10.000.Грчка војска је наставила са евакуацијом региона, али је процес успорен из страха да би брзопотезно повлачење могло пружити прилику нерегуларним групама да изврше злочине над цивилним становништвом. Како је званични став грчке владе према устанку био неутралан, премијер Венизелос је наредио блокаду луке Саранде и забранио демонстрације у Атини у корист устанка. Међутим, не може се сумњати да је грчка влада саосјећала са захтјевима сјеверних Епирота. У ствари, једини начин да Венизелос заустави устанак био је проглашење ванредног стања у региону, али би ова акција изазвала велику политичку нестабилност и могућу оставку његове владе. Опозиционе странке у Грчкој су чак оптужиле Венизелоса да је прекорачио оно што се од њега тражило да би се повиновао одлуци великих сила, и умјесто да једноставно евакуише округе, он их предаје Албанцима и лишава Епироте сваког начина отпор“ 

С друге стране, албанска влада, неспособна да се избори са сјеверним епирским покретом, тражила је од великих сила да предузму мјере. Албанска влада је тврдила да иако је грчка армија евакуисала регион, била је замијењена герилским борцима које су организовале грчке власти. У међувремену, 7. марта 1914, принц Вилхелм од Вида стигао је у Албанију и одмах наредио холандском пуковнику Лодевијку Томсону да преговара са представницима Сјеверног Епира. Томпсон се састао са Карапаносом .10. марта 1915.године и предложио ограничену локалну администрацију за сјеверни Епир под хришћанским гувернером поред гаранција вјерских и образовних права. Томпсонову иницијативу одбацила је страна Сјеверног Епира на челу са Грчким четничким командантом пуковником  Ванезелисом Белерисом ,који је раније био именован као управник Скадра .Белерис је послије именовања рекао нешто што остаје у повјесници Грчко – Српских односа : „Ја нећу командовати Скадром јер Скадар је древни Српски град.Срби и Грци су братски народи .Ја се враћам у своју родну Химару уздигнутог чела јер сам одбио да ставим руку на Скадар .Срби из Враке и Скадра у мени ће имати увијек брата и пријатеља а никада поробљивача “ .Епирски револуционари су 11. априла преузели контролу над Корчом, али је четири дана касније албанска жандармерија, предвођена холандским официрима, поново заузела град. Због тога су Холанђани ухапсили и протерали грчког православног епископа Германа , пошто су имали доказе да је он био главни подстрекач устанка, као и остале чланове градског вијећа. После потпуног повлачења грчке војске из региона 28. априла, на више локација избили су сукоби између снага Сјеверног Епира и албанских жандарма. Интензивне борбе су се водиле у региону Чепо, северно од Ђирокастре, гдје су јединице албанске жандармерије безуспешно покушале да се инфилтрирају на југ, суочавајући се са отпором снага Сјеверног Епира. С друге стране, Епироти су успјели да напредују и стекну контролу над Ерсеком и даље напредују на Фрашер и Корчу.

Почетком маја, албанске власти, пошто нису биле у стању да сузбију покрет у сјеверном Епиру, постале су спремне да почну разговоре уз интервенцију Међународне комисије. Тако је албански краљ Вилхелм од Вида затражио од Комисије, која је представљала албанску владу, да покрене преговоре. Потоњи су, да би избјегли велику ескалацију оружаних сукоба са катастрофалним резултатима, одлучили да интервенишу. Зографос је 7. маја добио саопштење да започне преговоре на новој основи и прихватио је предлог. Тако је су представници обије стране  састали на преговорима у Саранди, али су завршни преговори одржани на оближњем острву Крф, у Грчкој. Коначно, 17. маја 1914. представници Сјеверног Епира и Албаније потписали су споразум који је удовољио главним захтевима Епира и постао познат као Крфски протокол. Према овом споразуму, Сјеверни Епир, који се састојао од региона који окружују градове Ђирокастре и Корче, био би аутономни, потпуно самоуправни дио Албаније под управом албанског кнеза.

Протокол је признао грчки карактер региона и грчки језик је тамо стекао званични статус, поред албанског. Прихваћени су главни захтеви сјеверноепирске владе. Међутим, низ питања није одобрен, посебно проширење области у којој би грчко становништво уживало образовање на свом матерњем језику у регионима око Валоне и Драча у централној Албанији, северно од северног Епира, постављање грчких православних виших званичника у главним градовима аутономне области и ослобађање од војне службе локалног становништва, чак и за вријеме рата. Протокол никада није спроведен због политичке нестабилности у Албанији. Дана 27. октобра, након одобрења великих сила, грчка војска је поново ушла у сјеверни Епир. Привремена влада Северног Епира је формално престала да постоји, проглашавајући да је извршила своју мисију. сјтрадан је наређено примирје.Такође Крфском декларацијом тражена су права и за Српски народ у Враки ,Скадру ,Љешу ,Бушату ,Драчу закључно са Елбасаном . Никола Пашић је та права одбио ријечима :-Нама Србима не треба Албанија .То је готова ствар – извор 

Наполеон Зервас „Никола Пашић у служби англо – саксонске политике “ –Панепиротска федерација Њујорк 1969 стр .16-18 

                      ( наставиће се )