Пише :Дејан Бешовић

Хроника  страдања драчких ,врачких  и косовских и метохијских Срба почиње тешким ратним временом 1941-1945. године. Основна карактеристика тих српских   страдања јесте: насиље над људима и породицама, отимање имовине, скрнављење и рушење српских светиња, прогон са прадједовских огњишта, присилно исељавање, једном ријечју – биолошки и културни геноцид над Србима.

Ранија страдања православних Срба у Албанији и на  Косову и Метохији од турских и албанских  зулума била су престала, за кратко, после ослобођења Косова 1912. године. Окупација током I светског рата 1915-1918. године, иако је Врачким о косовско-метохијским Србима нанијела велика зла, ипак није била тако страшна као албанска окупација, под покровитељством Њемаца и Италијана, током Другог свјетског рата 1941-1944. Српска страдања од арбанашких насиља и злочина током ове окупације била су у много чему нова, тежа од свих претходних из Турских окупационих и ратних времена. Наиме, постојао је одређен план и циљ тзв. „Велике Албаније„, створене под окриљем немачко-италијанског окупатора: геноцидом очистити Враку ,Скадар ,Пуке ,Љеш ,Драч као и Косово и Метохију од Срба и свих трагова српства. Зато су кренули сви заједно, и квислиншка власт и бројне арбанашке масе Албаније и Косова и Метохије, потпомогнуте организованим оружаним бандама качака и балиста из Албаније, на истребљење свих Срба на Косову и у Метохији, почевши најпре од Срба колониста, а затим и самих старосједкелаца.

O тим српским страдањима током окупације постоји велик број докумената којима, мимо државних архива, располаже Српска православна црква а које је први почео да сабира Владика Атанасије Јевтић,још док је био млади јеромонах  . Један сажети извод из тих докумената ратних страдања Срба на Косову и Метохији израдила је Канцеларија Светог архијерејског Синода СПЦ  1945. године. Из те документације наводимо следеће карактеристично мјесто:

„Највећа страдања и прогони Срба и најмасовнија исељавања збили су се одмах првих недеља иза слома Југославије (априла 1941). Све се тако неповољно окренуло по Србе да су они били беспомоћни. Кад су се Срби војници враћали кућама из разбијене југословенске војске, они су дочекивани од Арнаута, које није нико разоружавао и који су се још више наоружали из обијених војних магацина. Тако су Срби војници пљачкани и убијани путем, из заседе, а уколико су успевали доћи до својих села, налазили су обично своја кућишта већ пуста, исељена, попаљена, порушена. Све је то ишло по плану, невероватном брзином. На пљачку и избацивање Срба дигло се цело арбанашко становништво, уз помоћ многобројних качака, који су због криминалних дела раније били избегли у Албанију и сада су нагрнули натраг.Немци су били сасвим равнодушни према прогону и избацивању Срба, видело се чак да су и споразумни с тиме, и једино су осигуравали релативни ред у варошима и на главним друмовима. Италијани су показивали нешто више симпатије (према Србима). Доцније, услед неповољног по њих тока рата, Италијани су постајали све попустљивији (према Арбанасима) и сами су интернирали, нарочито 1942. г. велики број Срба. Затим у лето, 1943. године, Италијани су почели предавати сву цивилну власт Арнаутима, спремајући се за своју капитулацију, која је уследила 8. септембра. Иза тога, Срби су потпуно препуштени беснилу Арбанаса. И тако је од јесени 1943. пошао нов талас насиља против Срба, особито на Косову, где је било заостало још доста Срба колониста. Један део Метохије, срезови Пећ, Ђаковица, Исток и Ораховац формално су, одмах 1941, анектирани Албанији, а тиме и империји италијанској. После слома Италије, Албанци су, по споразуму са Немцима, сматрали и остатак Метохије и све Косово ‘Новом Албанијом’. Арбанаси из Метохије и Косова ушли су у заједнички албански парламент и заједничку владу у Тирани. Остварена је била ‘Велика Албанија’.

Епископ  Атанасије Јевтић биљежи у свом већ цитираном зборнику Саборску  и извјештај Св.Сабор СПЦ зап.9 /1945 :

Још страшније податке о страдању косовско-метохијских Срба од Арбанаса на почетку окупације дају сами очевици Срби са Косова, они којима је пошло за руком да избјегну отуда и тако спасу голе животе. Навешћемо два три таква свједочења. Ево, најпре, шта каже свештеник Димитрије Шекуларац, дренички парох (исказ дат 20. јула 1941.годинр ): „Парохију сам напустио пошто сам претходно био опљачкан од стране Арнаута. Голе душе, ја, жена и наше шесторо деце побегли смо у моменту када сам ја имао да будем убијен, а можда и моја фамилија, јер су падали (убијани) многобројни Срби, а Српкиње и деца мучени. Моја реална опажања из тих црних дана јесу ова: Наша се војска повлачила у нереду од Качаника и других места. Жандармерија напушта своје станице и такође се повлачи. Арнаути војни обвезници побегли из војске, донели оружје, пресвлачили се, а многи и у војничкој униформи већ су на послу. Нападају војнике Србе, жандарме и остале, борбе се воде на свим странама. Куће се пале, убијају се виђенији грађани уколико исти нису у војсци. Чује се вриска жена и деце. Вапај за вапајем. Помоћи нико никога не може. Немачка војска још није стигла, наша у расулу. Анархија ликује. Арнаути немају самилости. Туку, убијају, пљачкају. Српски народ у паници. Евакуише се, али не зна куда. Покушавамо да дођемо у разговор са њиховим (арбанашким) првацима, а првенствено с претседницима општина, који су у Југославији уживали привилегије и фаворизирани од наших власти. На нашу жалост и горко изненађење, они су постали опаснији за нас од осталих.

Оставља се сав наш иметак и богатство. Беже жене, старци, деца, многа боса и рђаво обучена. Пешачи, се, јер кола нема, узета су за војску с коњима и воловима заједно. Моја деца малолетна. Најстарије има 11 година старости. Једно изгубило ципелицу, друго не може да иде, треће тражи воде, четврто хлеба. Прави пакао. Бежим к Пећи. Ту налазим Епископа Рашко-призренског. Он и нас два свештеника у бекству смо. Идемо заједно код команданта места немачких трупа, које су већ приспеле. Тражимо заштиту, јер Арнаути и тамо врше покољ над српским живљем.Још страшније податке о страдању косовско-метохијских Срба од Арбанаса на почетку окупације дају сами очевици Срби са Косова, они којима је пошло за руком да избегну отуда и тако спасу голе животе. Навешћемо два три таква сведочења. Ево, најпре, шта каже свештеник Димитрије Шекуларац, дренички парох (исказ дат 20. јула 1941): „Парохију сам напустио пошто сам претходно био опљачкан од стране Арнаута. Голе душе, ја, жена и наше шесторо деце побегли смо у моменту када сам ја имао да будем убијен, а можда и моја фамилија, јер су падали (убијани) многобројни Срби, а Српкиње и деца мучени. Моја реална опажања из тих црних дана јесу ова: Наша се војска повлачила у нереду од Качаника и других места. Жандармерија напушта своје станице и такође се повлачи. Арнаути војни обвезници побегли из војске, донели оружје, пресвлачили се, а многи и у војничкој униформи већ су на послу. Нападају војнике Србе, жандарме и остале, борбе се воде на свим странама. Куће се пале, убијају се виђенији грађани уколико исти нису у војсци. Чује се вриска жена и деце. Вапај за вапајем. Помоћи нико никога не може. Немачка војска још није стигла, наша у расулу. Анархија ликује. Арнаути немају самилости. Туку, убијају, пљачкају. Српски народ у паници. Евакуише се, али не зна куда. Покушавамо да дођемо у разговор са њиховим (арбанашким) првацима, а првенствено с претседницима општина, који су у Југославији уживали привилегије и фаворизирани од наших власти. На нашу жалост и горко изненађење, они су постали опаснији за нас од осталих.

Интернације Срба за Албанију отпочеле су непосредно после доласка италијанских трупа Одведени су за Тирану и одатле у разне логоре по Албанији (наводе имена око десетак Срба – А. Ј). Друга фаза интернирања српског становништва из Призрена отпочела је марта 1942. Г. Онда је затворено око 40 особа . Већи дио интернираца вратио се својим кућама после капитулације италијанске војске; судбина неколицине остала је неизвјесна. У Призрену хапшења појединаца српске народности вршена су и даље, ова хапшења била су нарочито интензивна кадгод би у град долазио неки бивши албански функционер из Албаније. Тако је приликом доласка Мустафа Кроје, бившег претсједника албанске владе, у јуну 1942. г. ухапшено 30 лица, исто се догодило и приликом доласка Кол Биб Миракаја, секретара фашистичке странке за Албанију, који је у Призрен дошао заједно са Ђакомонијем, италијанским краљевским намесником Албаније, јула 1942. године.Владика  Јевтић даље биљежи свједочанство   : У току љета 1942. г. извршено је једно ново хапшење Срба у Призрену и њихово интернирање за Албанију Ухапшеници су овом приликом у затвору квестуре у Призрену, који се налазио у згради католичког семинара, били врло тешко тучени. Туча је најпре вршена ударцима корбача, затим су ухапшеницима стављане игле под ноге, као и врућа јаја испод пазуха. Злостављање је вршено читавих 10 дана. После тога сви ухапшеници спроведени су за Тирану, где су остали до капитулације Италије. Један од затвореника овде је и умро, његово име није нам познато“.

Већ смо писали о прогону Срба у Каменици ,Враки ,Скадру ,Љешу ,Драчу „Припреме Срба за устанак у Албанији 1942 .године “ –Новембра 1942. г. извршено је четврто ново хапшење Срба у Призрену. Овом приликом ухапшено је 25 особа, на иницијативу и денунцијацију албанских власти. Хапшења су вршена по кућама. Сви смо затворени у затвор Окружног суда у Призрену, гдје смо држани пет и по мјесеци, до 31. маја 1943. г. Сви смо били тучени у затвору: Срећко Станковић, гвожђар, тучен је три дана корбачима по табанима и голим леђима; био је везан па тако бацан низ степенице оковане гвожђем, Веселин Николић, свршени ученик гимназије, тучен је 14 часова корбачима. Сву храну за време одржавања затвора добијали смо од куће. За све вријеме били смо под италијанском затворском управом. Тукли су нас и Италијани, а највише карабинијер-бригадир, коме је име било Белкаро Бераљоли ,који је био римокатолички Свештеник у Барију и једно вријеме пред Други свјетски рат капелан у Београду у Цркви Христа Краља у Македонској улици 1. априла 1943. г. нас 25 одведени смо за логор Порте Романо крај Драча … У логору је било око 900 Срба, од њих само из околине Гњилана било је око 600. Остали су били из Призрена, Урошевца, Приштине, Пећи и Липљана .У логору Порто Романо-Драч , остали смо до 16 септембра 1943. г. Овог дана смо пуштени кућама, осим затвореника из околине Гњилана, којих је било око 600 Срба . Сви су затвореници из Гњилана транспортовани бродом за Трст. Како смо касније сазнали брод је потопљен у Јадранском мору и скоро сви интернирци су погинули или се удавили приликом пропасти брода. Ово смо сазнали од неколицине затвореника спашених, који су половином марта 1944. гофине . боравили у Урошевцу.Када смо се ми вратили у Призрен крајем септембра 1943. г. стање које смо овде затекли било је доста мирно. Ово стање погоршало се у односу на српско становништво када је на Косово поље дошао министар унутрашњих дела Албаније, Џафер Дева, који је на Косову и Метохији организовао нову албанску жандармерију, чији припадници носе сада назив ‘балисти’. 9 децембра 1943. г. у Призрену је масакриран Стеван Бачетовић, кафеџија, кога су припадници нове жандармерије извукли из куће, искасапили и бацили на градско ђубриште Његов леш, сав искомадан, пронађен је после неколико дана на овом ђубришту У исто време у самом Призрену настала су силовања жена -Српкиња и то приликом упада у њихове куће. Нама је познато да су овако силоване почетком 1944. г. двије сестре Берзановић, дјевојке“ .

Пљачке српског становништва вршене су од септембра 1943. године. без прекида. Вршене су у исто вријеме и уцјене и  претње убиством. Своте су износиле по неколико стотина албанских наполеондора.“ Николи Димитријевићу, лимару, узето је 300 албанских наполеондора. Хапшења и туче настављају се исто тако; нарочито у фебруару 1944. г. много је тучен и злостављан Јован Добросављевић, трговац. Стање које смо ми оставили у Призрену приликом свога напуштања вароши све је горе и горе по српско становништво. Сада се у призренском затвору налази око 800 особа, углавном трговаца, за које се сасвим поуздано може претпоставити да има врло мало изгледа за њихов излазак из затвора, разуме се, живих.“ Изостављамо на овом мјесту остала многобројна лична свједочења о арбанашким злочинима над Србима јер су то обрадили Јероманаси:  Атанасије Јевтић и Амфилохије Радовић.Потоњи је пред сам крај земног живота,као Митрополит црногорско-приморско -скадарски  надопунио своје истраживање објавивши још девет књига на ову тему .  Само ради илустрације, навешћемо два дјелимична списка убијених из двије српске косовске парохије. Из парохије Исток у Метохији, списак од 102 српска имена саставио је игуман Сава, са напоменом да „сви именовани православни Срби поубијани су од Арнаута“. То су: прота Андреја Поповић, парох источки; Владета Поповић, јеромонах Никодим Радосављевић из манастира Гориоча; Радивоје и Сталета Рашић, Љупче Крстић, Димитрије Мирковић, Радован Вулић, Радивоје Патрић, Милосав Ћурић, Милисав Ћирковић, Војислав Лушић, Вукола и Богосав Антић, Вуле и Невенка Војиновић, Владимир Патрић, Сталета Крстић, Милосав Царевић, Стана Вулић, Никодим и Обрад Бурић, Благоје Бојић, Саво и Илија Зувић, Богић и Стамена Зувић, Ивко и Урош Пумпаловић; Радосав, Богосав и Живко Пумпаловић, Радивоје Бетић; Радомир, Сретко и Станоје Брајковић; Милош, Петар, Ђорђе и Богосав Ашанин, Милић Максимовић, Димитрије Зувић, Рако Деверџић, Панта Пумпаловић, Милован и Која Ашанин, Трајко и Срето Брајковић; Петроније, Симеон и Томо Терзић, Димитрије Крстић, Милош Поповић, Војо Бојовић, Новица, Драшко, Воја и Витомир Барјактаревић, Јован и Андрија Живковић, Вуле и Сретко Раичић; Сталета, Милован, Радосав, Петар, Крсто, Радомир, Мика и Мата Седларевић; Крсто Буровић, Миленко Крсмановић, Дара и Перо Бурашевић, Радун Бековић, Срето Вељовић, Недељко Борић, Крсто Миљковић, Петко Зарић, Милан Гочевић, Миленко и Јанко Ристић, Максим Поповић, Милица Зарић, Радован и Буро Радичевић, Драгомир и Милош Дарчевић, Ћирко Ђорђевић, Бока Војиновић, Радисав Станојевић, Милош Минић, Миро и Милета Питулић, Здравко Николић, Триво Грковић, Василије и Радојко Мартиновић, Милован и Која Ашанин, Трајко и Сретко Брајковић.

Други списак, такође дјелимичан, из Липљанске парохије, саставио је парох Борислав Кевкић, а садржи 62 имена Срба из Липљана и Доње Гуштерице: Спаса Милићевић, убијен пушком на путу 1941; Богдан Цвејић, убијен у Приштини; Зафир Спасић, убијен у свом дворишту ашовом; Велибор Марковић, убијен у 19. години; Аксић Ђорђе и супруга му Мирјана, убијени истог дана; Илија Рађеновић, убијен код своје куће пушком; Јован Денић, убијен из пушке, и син му Јордан заједно; Никола Лазић, убијен на путу; Живо Димић, убијен ноћу; Веселин Матић (Дабић), убијен 1942; Серафин Миливојевић, убијен више села; Милан Лазић, убијен на њиви; Стојко Смиљић, од 19 година, убијен на непознатом месту; Милорад Стојановић, од 18 година, на непознатом месту; Војин Гуџић, убијен код Добротина; Радомир Трајковић, убијен код Словиња; Милан Јовановић, убијен изван села; Илија Русимовић, између Добротина и Липљана; Александар Столић, убијен из пушке у свом дворишту; Глигорије Перенић, убијен у шуми више села; Стојан Мирић, убијен 1942; Јевта Милкић, убијен на путу; Велибор Миленковић, убијен на путу; Трајко Симић, убијен на жетви у њиви; Серафин Цвејић, убијен на својој њиви; Благоје Филић, убијен код куће и са њим његов син Милорад; Миодраг Јовић, убијен у Јањеву; Андрија Самарџић, убијен 1943; Лука Ђокић, од 22 године, убијен на њиви; Живко Милићевић, стар 22 године; Фиљко Танасковић, избеглица, убијен на њиви; Миле Драшковић, стрељан у Старо Грацко; Неђељко Милићевић, убијен у Грацко; Илија Марковић, стар 22 године; Дамњан Дрљача, убијен у Сувом Долу; Милутин Аксић, ученик 6. разреда гимназије, убијен из пушке близу пруге; Акса Илић, убијен на њиви; Крста Лалић, убијен увече, 1943; Петар Кузмановић, чувар пруге, убијен 1944; Марко Марковић, чувар пруге; Миле Марковић, из Н. Рујца; Анто Денда, умро од последица туче; Јово Лалошевић, убијен у Сувом Долу; Цвета Булајић, дете; Босиљка Ожеговић, дете; Душан Кртинић, дете, погинуо од експлозије бомбе; Благоје Илић, погинуо у борби; Никола Папић и Владо Бокић, погинули у Сувом Долу од експлозије бомбе; Рајко Дошлић, Божидар Милкић, Стојан Васић, Даница Новаковић и Данило Илић, сви погинули у борби са балистима 1945. у Дреници; Никола Богуновић, умро од туче 1944; Чедомир Вучић, младић, и Александар Костић, младић, погинули исто на Дреници од балиста; Миладин Велић, рањен из пушке умире 1945; Радомир Стојковић, умро од туче у Глоговцу 1945, и још нека лица.(стрељан 9. 12. 1944) убили су партизани „као симпатизере четника“. Исто тако, свештеници који су службовали у Епархији -рашко призренској побијени су а њихов списак је : Радуле Божовић из Придворице, Тихомир Балшић из Пећи, Митар Вујисић из Витине и јеромонах Симеон Гојковић из Бабиног Моста стрељани су од партизана и нових власти, док је свештеник Владета Поповић из Истока убијен у Београду од четника 28. 4. 1944. Из Рашко-призренске епархије убијени су такође и свештеници Урош Поповић и Лука Поповић за време богослужења у цркви у Тутину (21. 2. 1943), заједно са својим црквењаком, као и сопоћанска монахиња Пелагија (убијена на Св. Луку 1942) од стране санџачких муслимана. За три или четири свештена лица ове епархије „нема никаквих података за њихову судбину“, вели призренски епископ Владимир у акту упућеном Св. Синоду 22. октобра 1946.године .Број побијених Срба у Албанији и на Косову и Метохији од Арбанаса током рата тешко је прецизно одредити, али он достиже неколико десетина хиљада. Исто тако тешко је тачно одредити и број прогнаних Срба, тј. избеглица са Косова, али се несумњиво тај број пење до преко  сто хиљада људи. Овјде  наводимо  и порушене српске цркве и гробља у драчким , врачким и  косовско-метохијским насељима, као и манастире и друге светиње, као нпр. споменик косовским јунацима, на које су Арбанаси насртали са бесом и  невиђеном мржњом , јер су то тапије вековног српског присуства на Косову и у Старој Војводини -Враки . Најстрашније је опљачкан, разорен и спаљен манастир Девич у Дреници (октобра 1941), тако да у њему од цркве и многобројних конака није остао ни камен на камену.Затим треба поменути да су порушене до темеља све цркве у свим насељеничким селима Метохије, која су већ у априлу 1941. спаљене, а становништво поубијано и протјерано.Такође шест Цркава у Драчу ,двије у Скадру ,пет у Враки су опљачкане и девастиране од којих најгоре Саборна Црква Светог Александра Невског у центру Скадра.Многе пак друге цркве су нарушене, демолиране, оскврњене, опљачкане. Тако су спаљене и порушене цркве у српским селима:Деригнату,Зус -Врака  Бистражину  Шеремету код Ђаковице; у Доњем Ратишу, Пацају, Нецу, Поношевцу и Раставици, такође у ђаковичком крају; затим у селу Брњачи код Ораховца, па у Чикатову код Глоговца, па црква Св. Петра из 14. вијеку у селу Кориши код Призрена. Арбанаси су опљачкали и демолирали, и покушали да спале још, и цркве: у Витомирици код Пећи, у Качанику, Великом Белаћевцу код Приштине, цркву Св. Николе у селу Бањи код Србице и истоимену цркву у селу Бањока код Вучитрна, па затим цркве у селима Раставици и Ратишу код Дечана, у селу Сига код Пећи, у Црколезу код Истока, у Помазатину код Приштине, цркву у Подујеву и цркву изнад села Штимља код Урошевца, као и познати манастир Светог Марка у Кориши изнад Призрена. Опљачкан је манастир Грачаница и манастир Соколица, црква Самодрежа је обијена, фреске и иконостас уништени, сасуди и утваре црквене полупани и поцијепани. У цркви Св. Петра и Павла у Истоку арбанашке власти су током 1943-1944.гифине  држале даноноћно заточене Србе, њих око 100, из Истока и околних села, и то је трајало мјесецима, при чему људе нису пуштали напоље, па су морали у цркви да врше и нужду. И црква манастира Гориоча код Истока служила им је за затвор при масовном хапшењу Срба. И тако редом бескрајна хроника страдања Срба у Враки и  Косову од Арбанаса, као и српских светиња.

Атанасије Јевтић ће у апелу за очување Косова и Метохије са још педесетак српских духовних и интелектуалних вођа 1981 .године записати : На општу жалост косовско-метохијских ,врачко-скадарских и драчких и свих осталих Срба, овакав однос према српским манастирима и црквама на Косову наставио се и после ослобођења.И за дугогодишњу ћутњу и мук о свему томе. Све негде до средине осамдесетих година, кад у народу ускипе мука, па муком и чемером проговори.

Патријарх Српски Герман Ђорић који је и сам био на удару србо-комунистичке ,кроато-унијајатске и албано-фашустичке пропаганде исте године у Православљу – листу Српске патријаршије  1981 .г. на страни 3. ће записати :

                           ( наставиће се)