Пише: Дејан Бешовић
Дукља, односно Диоклитија је средњовјековна српска област и држава, која је постојала од 7. вијека до краја 12. вијека. Као историјска област, обухватала је данашње Црне Горе данашњу Албанију и већи дио Србије . Од 11. вијека почиње се називати и Зетом, а од краја 15. вијека и Црном Гором. Језгро дукљанске области било је подручје од Боке которске према истоку, укљућујући шири простор око Скадарског језера, од слива ријеке Зете и Мораче на сјеверу, до области око рјеке Бојане на југу, обухватајући бројне средњовјековне жупе и градове.Главни град Дукље био је Скадар ,хиљадугодишња престоница Срба .
Једини члан династије Војислављевића чија се држава у којој је владао називала Српска Дукља био је Стефан Војислав, у периоду од 1018. до 1034. Друга Војислављева држава, која је обухватала и Травунију, Хум и Подгорје, већ се звала Србија, како је званична титула Стефана Војислава била “кнез Србије” у том периоду. Михаило је такође имао титулу “кнеза Срба”, али и “протоспатар Срба”, а након 1078. “краљ Срба ,Трибала и Словена”, а Византинци су за Србе користили егзоним Трибал, о чему сведоче Никефор Григора, Јован Кантакузин и Лаоник Халкокондил. Ана Комнина Михаила такође зове “Егзарх Србије” Бодин је на почетку владавине такође могао имаоти титулу “протоспатра Срба”, али након поновног успостављања краљевине 1085, “краљ Срба”. Стога, Бодинова држава се вероватно није ни звала Дукља, већ Србија.
Ипак, новије студије показују да је титула Константина Бодина заправо била “Краљ Дукљанске Србије”.То се на неки начин може објаснити постепеним помјерањем центра српске културе из Дукље према унутрашњосту, односно у област Рашку, тако да није више само Дукља имала права да се назове једноставно “Србијом”. Рашка није била “дукљанска” територија, него само њен вазал,тако да је Бодиново право да своју државу назове једноставно “Србија” полако опадало.
Константин Михаило Бодин Војислављевић (Скадар , око 1050 — Скадар, око 1099) био је српски краљ из династије Војислављевића, који је владао од 1081. до 1099. године. Његова држава је у вријеме свог највећег опсега обухватала готово све српске земље, укључујући: Дукљу, Травунију, Захумље, Рашку и Босну,Далмацију . Био је син и наследник краља Михаила I. За вријеме очеве владавие учествовао је у борбама против Византије. Током великог словенског устанка против Византије, који је избио 1072. године, стао је на чело устаничког покрета, узевши титулу бугарског цара, под именом Петар III, чиме је постао први Србин који је овјенчан царским достојанством. На прољеће 1081. године Михаило је уприличио брак између Бодина и Јаквинте, ћерке угледног племића из јужноапулијанског града Барија, чиме су оснажене везе са Норманима. Већ у октобру 1081. године Бодин је владао сам, те се стога сматра да је његов отац преминуо између маја и септембра 1081. године. Током наредних година, учврстио је власт у приморским областима, а потом је својој држави прикључио и унутрашње српске области, од Рашке на истоку до Босне на западу ,Далмације на сјеверо западу чиме је објединио готово све српске земље. Око 1090. године, пао је у византијско заробљеништво, али накратко, тако да није изгубио престо. Након тога његова власт почиње да слаби, а првенство у борби против Византије већ од 1091. године преузима Вукан, велики жупан у унутрашњим областима Србије, услијед чега је Бодинова непосредна власт сведена на приморске области .Од Српских владара Бодин је једини који је добио високу византијску титулу протосеваста, која је настала у доба Алексија I Комнина. Раније се претпостављало да је умро 1100. или 1101. године. Новија истраживања у којима је учествовао и аутор овог текста ,указују на могућност да је преминуо већ око 1099. године. Сахрањен је у манастиру Светих Срђа и Ваха у близини Скадра -Ширђ на имању Српске властелинске породице Крстовић ,која је још од 14.вијека присутна у Деригнату ,Дривасту и простору око Бојане .
Бодинов отац Михаило имао је једанаест синова, седам из првог брака с ћерком бугарскога цара Самуила и четири из другог брака са византијском принцезом. Бодинова браћа су: Владимир, Пријаслав, Сергије, Дерија, Гаврило и Мирослав, а полубраћа из Михаиловог другог брака са рођаком византијског цара Константина IX су: Доброслав, Петрислав, Нићифор и Теодор. Историјски извори спомиње и извесног Радослава, али није познато да ли је Радослав заправо био Бодинов брат или стриц. Бодинова браћа из првог брака су изгинула током рата са Византијом 1072-1075 године.Ана Комнина помиње да се Мономахат, превртљиви управник Драча, на вијест о доласку новог дуке из Цариграда, Георгија Палеолога, склонио 1081. године код Бодина и Михаила. Изгледа да је био савладар оца, што је могуће јер су му остала браћа можда већ била мртва. Отуда Поп Дукљанин о смрти Бодинове браће вјероватно доноси тачан податак.
Бодин је још као младић предводио српску дукљанску војску током рата са Византијом 1072-1075. године, што ће на њега имати велики утицај, који ће се показати у његовој владавини.
За вријеме краља Михаила и Бодина у државној управи су се појављивали сатници који су
били заповједници војних одреда од преко 100 ратника, владари су њима поверавали цивилне односе различите садржине.
Након великог пораза Византије код Манцикерта у Маћедонији се почео припремати устанак изазван фискалном политиком логотета Нићифорице. Главни извор за устанак из 1072. године јесте анонимни Скиличин настављач. Устаници су за вођу изабрали Константина Бодина јер је био краљевског рода. Самуилови потомци већ су ишчезли или су били непожељни због искуства из 1041. године. Михаило је послао и 300 војника под војводом Петрилом у Призрен гдје су се окупљале вође покрета, укључујући и Ђорђа Војтеха из Скопља, најугледнијег међу устаницима. Бодин је почетком јесени 1072. године проглашен за цара под именом Петар, што је разбијеснило цара Византије. Стратег Бугарске кренуо је да угуши устанак, али је у међувремену смијењен. Нови намјесник претрпео је пораз у коме је изгубио живот. Устаници заузимају Скопље након чега се дијеле у двије скупине. Бодин је кренуо према Нишу, а Петрило према југу заузимајући Охрид и Деволски град . Напао је Костур, али је у нападу поражен те се морао спасити бјекством у Дукљу код Михаила. Бодин је за то вријеме постизао успјехе у Нишу, али је Војтех предао Скопље Византинцима уз гаранције да му се неће ништа десити. Бодина је позвао да нападне Скопље. Била је зима и Бодин је на Косово стигао по снијегу. Византинци су му пошли у сусрет и тешко га поразили код места Пауни у Вучитрну. Бодин је заробљен и послат у манастир светих Срђа и Ваха одакле је пребачен у Антиохију. Отуда се спасао помоћу млетачких морнара унајмљених од стране краља Радослава, Михаиловог брата и насљедника на владарском престолу Србије (док у другом извору код Академика Милоша Благојевића налазимо да их је унајмио сам Михаило). Све то је пољуљало Михаилов положај, али после 1072. године нема података о његовом односу са Бугарском.
У 26. години и петом месецу Бодинове владавине, у Скадру, његовој престоници, Бодин је умро. Тачан мјесец и година смрти може се одредити на основу податка да је крунисан за бугарског цара септембра/октобра 1072. године. Бодин је стога преминуо фебруара/марта 1099. године и сахрањен је у већ поменутом манастиру Светог Сергеја и Вакха, који је служио као гробно место Српских дукљанских краљева. Смрт краља Бодина означавао је и крај успона дукљанске државе.
На пролеће 1081. Михаило је уприличио брак између Бодина и Јаквинте, ћерке вође норманске странке. Овај политички брак означио је и ослоњење дукљанског владара на Нормане. Већ у октобру 1081. Бодин је владао сам па се тако сматра да је његов отац између маја и септембра 1081. године преминуо.
У октобру 1081. Роберт Гвискар, вођа Нормана из јужне Италије, искрцао се код Драча, и опколио град. Према споразуму са Ромејским царством Бодин је био дужан да пружи помоћ Византији, он је довео своје трупе у близину Драча, али у одлучујућем тренутку, видјевши да Византијска војска губи битку, повлачи се не узевши учешћа.Ана Комнинс то образложује са разлогом. То је зато што је Бодин прво хтео да види да ли ће византијска војска да изгуби па да се повуче, што се и десило, али је зато слао снаге да узнемиравају Нормане. Заиста се византијска војска код Драча распала, јер су се помоћни турски одреди разбјежали, а ни сам цар није хтио да учествује у бици, јер је био рањен, а ни Бодин није хтео да се придружи борби. Његова одлука је била драматична, јер је тек преузео врховну власт у Дукљи и још се није био учврстио.Ипак су се ти догађаји десили после неколико мјесеци после очеве смрти, а Бодинов стриц Радослав, који је тада управљао Травунијом и Захумљем, представљао му је опасност за насљедство престола, па је то и још један разлог зашто је повукао војску, те је стога Бодин наредних годину дана, учвршћивао своју власт у Дукљи. Изворни Љетопис попа Дукљанина помиње да је Михаила наслиједио Радослав и када је наслиједио престо сазнао је да је Бодин жив и да је заточен у Антиохији из које је био уз помоћ спретних људи извучен. Радослав је Бодину дао Грбаљ и Будву, али се 16-те године Радослављеве владавине побунио и узео престо уз помоћ своје браће, а Радослав се повукао у Требиње гдје је умро у дубокој старост
Владавину краља Радослава не записују други извори осим Љетописа Попа Дукљанина . Ана Комнина јасно помиње да је 1081. године, када је и Михаило умро, Бодин био савладар. Његовс владавина не може хронолошки да се уметне, једино ако се подразумијева савладарство са Михаилом, када је Бодин отишао у рат 1081. године и оставио Радослава да влада својим областима Травунијом и Захумљем. Вјероватно је зато и повукао своју војску из Драча, да би завршио сукоб са Радославом, који је вероватно завршен већ 1082. године.
Изгледа да Бодин ова освајања није вршио ради стицања привремене превласти или ратног плијена, већ је то последица дугорочне планиране стратегије, која се вероватно развијала у Бодиновој глави још од пораза 1072. године, вјероватно му је то дало подстицај на који начин да управља освојеним земљама. Тако је Бодин, крунисан за бугарског цара, доживео издају Ђорђа Војтеха, бугарског бољара који га је позвао у устанак против Ромеја. Изгледа да Бодина током ове кампање становници тих области нису сматрали за легитимног владара. Потврда о овоме би се могла наћи у томе да је крштено име Константин хтио да промијени у Петар, највјероватније зато што се Симеонов син звао Петар, како би задобио симпатије становника на тим просторима. Освајања 1083. године требала су да имају стални карактер, а да би се то постигло морало се другачије поступити со освојеним територијама, зато је 1083. године поставио двојицу жупана из Дукље, Стефана у Босни и Вукана и Марка и Рашкој, да тамо успоставе нову династију. Мавро Орбин овај дио текста доноси у нешто другачијем значењу наглашавајући да је Бодин подијелио Рашку на два дијела и тамо послао Марка и Вукана. Занимљиво да је Орбинов запис на маргини да је у другим изворима овај Марко познат и по имену Мавро. Међутим, данас сачувани изворе не донесе податке о овом Мавру.И како Дукљанин пише, заклели су се да ће поштовати њега, његове синове и наследнике.Изгледа да Стефан није рођен у Дукљи, већ је био домаћи великаш из Скадра , који је требало да помогне Бодину у Босни.
Пошто је Бодин 1083/1084. године завршио освајања према унутрашњости и држећи јако своје вазале у Рашкој и Босни, окренуо се ка јужној граници. Нормани су се и даље јако држали у Драчу, што је и омогућило Бодину да освоји Рашку и Босну. Преко своје жене Јаквинте, Норманке и Барија, успио да преговара са Норманима и да склопи савез. Јула 17. 1085. године Робер Гвискард је изненада умро и расуло је настало између Норманима, што је довело до безвлашћа на јужној граници Дукље све до Свете Саранде . То је Бодину омогућило да осваја територије у правцу Драча, и како Дукљанин пише, освојио је и сам град Драч.Међутим Византијци су ријешили своје проблеме и кренули у противофанзиву. Ана Комнина наводи да је Јован Дука, шурак цара Алексија, добио јаку војску како би победио Дукљанске Србе у Драчу тј. Бодина, јер је Бодин освајао градове и трговишта и припајао их својим територијама. Јован Дука је успио да заузме тврђаве које су припадале Вукану, да би на крају побиједио и заробио Бодина. Ана Комнина наводи да је Бодин био ратоборан и пун подлости, јер је нападао стално најближа трговишта и градове, иако је и сам хтео да обнови добре односе са Византијом. Тај епитет је добио дипломатском активношћу против византијских интереса.
Када је Јован Дука око 1090. године поразио и заробио Бодина, он се врло брзо нашао на слободи, али од пораза никада се није потпуно опоравио. Овог пута је склопљен мир којим је Бодин био обавезан да врати Византији све посједе са драчког темата. Већ 1091. године, Бодин је хтео да прекрши договор, као и његов вазал Вукан, али се овог пута преусмјерио ка византијском Дубровнику.
Константин Бодин, под утицајем своје супруге, хтео је да ојача своје синове, уз помоћ њихове везе. Средином 90-их година, најстарији од њих могао је да има више од 15 година. Постојала је могућност да у случају краљеве смрти прије него што они достигну зрелост, синови могу да изгубе власт над државом, и да то иде у корист владара у Травунији, Радославовог најстаријег сина, Бранислава. Бранислав је прихватио да влада у Травунији после смрти оца, али је приговарао против признања краљевског суверенитета.
Према Љетопису попа Дукљанина, када је склопио мир са византијским царем, Бодин се са Јаквинтом договорио да убију све рођаке који би могли засметати насљедству њихових синова. Када су Бранислав, син Бодиновог стрица Радослава, и његов брат Гојислав и Предихна, дошли у посету код њега у Скадар, Бодин их је на Јавинтино навлачење, ухватио и бацио у тамницу. Када су остали синове Радослава сазнали за ово, они су одлучили да се склоне у Дубровник, где су приспјели са 400 људи са оружјем. Када је ово сазнао Бодин, он је одлучио да нападне Дубровник. Током борбе под бедемима, опсједнути су чинили знатне штете Бодиновој војсци, а током једног испада Кочапар копљем је усмртио неког Козара, кога је Јаквинта јако вољела.На наговор жене, у знак одмазде, Бодин је наредио да се под Дубровником одруби глава Браниславу, Гојиславу и Предихни. Тада је унутар зидина дошло до колебања и неки су почели да размишљају о предаји града. Стога су Бодинови рођаци одлучили да се укрцају у брод и побјегну у Сплит, одатле у Апулију, па из Апалије у Цариград.Тада је Бодин заузео Дубровник, у близини града је подигао тврђаву и вратио се у престони Скадар. На једном цртежу Дубровника из 12. вијека, који је сачуван у познаној копији, приказана је и Бодинова тврђава (Rocca di Bodino), која се налазила тачно насупрот градских бедема на обали тадашњег залива, а на данашњој страни Страдуна према брду Св. Ђорђа Овим положајем је овобо утврђење затварало пролаз Дубровчанима до копна у правцу подножја Срђа, а између ње и градских бедема се налазио мост. Дубровачки љетописац Марио Орбановић (код историчара из хрватске и Црне Горе овај љетописац је анониман ) приписује изградњу ове тврђаве Стефану, српском кнезу Босне, што вјероватно значи да је и он учествовао у тој опсади.
Љетопис попа Дукљанина биљежи да је до тога дошло зато што су Радослављеви синови себе сматрали за насљеднике, јер им је како они тврде, престо непоштено отет и његови потомци су почели да размишљају како да свргну Бодина. Најснажнији Бодинови противници су били синови Бранислава, Предихна, Петрислав, Градихна, Тврдислав, Драгило, Драгихна и Гребуша. Да би Бодин осигурао да не дође да устанка, он је бацио Бранислава, његовог брата Градислава и сина Предихну у тамницу. Још у XVI и XVII веку постојала је пословица у Дубровнику за жену која је била „пуна бијеса и окрутности”: „довољно је да је иста као Јаквинта”.како је то записао Лујо Бакотић .Бодинова држава је обухватала разне просторе на којима су се преплитали утицаји источног и западног хришћанства, што је представљало посебан изазов у области вођења вјерске, односно црквене политике. У приморским областима, преплитали су се утицаји православне Драчке митрополије и римокатоличке Дубровачке надбискупије, која је такође претендовала и на унутрашњост (Босна и Рашка), сучељавајући се на тим просторима са надлежношћу православне Охридске архиепископије, под чијом су јурисдикцијом биле епископије у Расу, Липљану и Призрену. Упоредо са постепеним сузбијањем византијске власти у српским земљама за вријеме владавине Михаила и Бодина, у питање је доведена и надлежност византијских црквених центара у Охриду и Драчу, а на то се надовезао и низ сложених питања која су проистицала из недавног Великог раскола (1054) између Рима и Цариграда.[
Римокатоличке бискупије у Бодиновој држави биле су под јурисдикцијом Дубровачке надбискупије, а једна од најзначајнијих била је Барска бискупија. Тадашњи барски бискуп Петар био је једна од најистакнутилих личности у држави двојице Војислављевића, Михаила и Бодина. У историјографији је поводом тадашњег статуса Барске бискупије покренуто неколико сложених питања, која се односе на наводно оснивање барске надбискупије управо за вријеме Бодинове владавине. Та питања проистиче из спорне повеље која се приписује противпапи Клименту Трећем , а која је датована – 8. јануаром 1089. године. Иако поједини истраживачи сматрају да је ријеч о аутентичном документу, новије анализе су потврдиле ранију претпоставку да се ипак ради о фалсификату, који је настао током 13. века, а сачуван је само у веома позном препису, који потиче тек из 16. вијека.
Први изричити и неспорни подаци о званичном признању Барске надбискупије од стране Рима потичу тек са краја 12. вијека, односно из времена владавине Вукана Немањића, када је уз учешће папских легата одржан црквени сабор у Бару (1199), на коме је довршен процес озваничења Барске надбискупије.
Ђорђе је био син краља Бодина и краљице Јаквинте, чији је брак био закључен око 1081. године. Ђорђев најстарији брат, Михаило II није успио да се одржи на власти након смрти њиховог оца, краља Бодина, који је умро 1099. године, након чега се Ђорђе са мајком Јаквинтом и осталом браћом, Архиратом и Томом, током наредних дванаесетак година налазио у неповољном положају.
Након смрти краља Владимира, око 1113. године, Ђорђе Војислављевић је постао краљ, захваљујући сплеткама краљице Јаквинте. Ђорђе је са својом војском кренуо у Скадар код свог стрица Гојислава. Грубеша је једини био ухваћен у Скадру .У то вријеме војсковођа Калојован Куман је са Гојиславом напао Ђорђа. Гојислав и Калојован су добили битку, а Ђорђе је побегао у Облике, након чега је Калојован освојио Скадар, гдје је ослободио Грубешу из тамнице, након чега је Грубеша поставвљен за владара Дукље. Касније, Ђорђе је побјегао у Кулу Рашку, одакле се вратио са војском испред Бар и свргнуо Грубешу.
После овога Ђорђе се помирио са Грубешином браћом Градихном и Драгилом, а за узврат им је дао жупу у Зети од Љеша до Оногошта . Градихни није хтио ништа да дa јер је хтио да га намами у Дукљу, пошто је овај био у Рашкој. Драгило је кренуо на Подгорје, гдjе је освојио неке жупе. Уз помоћ Драгиловог савjета, Ђорђе је напао Рашку и освојио је, гдjе је нашао Уроша у тамници, кога је ослободио и поставио за српског великог жупана. Због јачања Драгила, Ђорђе је послао Михаила, сина бившег краља Владимира, а после и самог Драгила у тамницу. Касније је Градихна побјегао у Драч са својим синовима Првошем, Грубешом и Немањом, одакле је, заједно са војсковођом Пиригордијем и Драгихном напао Дукљу, освајајући дјелове Дукље до Врањине и Бара. Због жеље Пиргордија да оде у Цариград, Градихна је оставио своме сину Бориши да чува тврђаву у Облику.
Тада је Ђорђе наредио са се убије Градихна и његов брат. У време када је у Драч дошао Алексије Контостефан, Ђорђе је напао Облик, на шта је Алексије одмах је са Градихом и његовим братом напао Ђорђа. Иако је његов логор нападнут, Ђорђе је успио да побегне у Црмницу -Шестани . Алексије се после тога вратио у Бар, а Градихну оставио са војском. Мало после тога непуних пола године дошло је до побуне у Котору која се раширила на цијелу земљу, па Градихна почео да осваја сусједне области.
Када је Ђорђе схватио да је нападнут са свих страна и да није могао више да се крије, сакрио се у тврђаву Обалон у Котору . Градихна је освојио цио Котор, осим ове тврђаве. Међутим војсковођа је дошао у Скадар да би са Градихном освојио тврђаву. Ђорђе је ухваћен и одведен у тамницу у Драчу, а касније у Цариград.
Ђорђе је умро у цариградској тамници, а на његово место византијски цар је поставио Градихну Бранисављевића.
