Пише: Дејан Бешовић
Древнa тврђава Скадарска , изражајани симбол града-прве Српске престонице , још од раних вјекова позната у средњем вијеку као “Војислава “.Иако ово данашње име “Росафа ” са прилично лијепим призвуком налази од 1967.године широку употребу у свакодневном животу, мора се рећи да још увијек постоје случајеви када се појављују нетачна мишљења о његовом поријеклу. Можда то произилази из чињенице да се мало истраживача до данас бавило објашњењем поријекла овог имена. Укратко излажући своја истраживања изнијета и раније као и наше мишљење о њима, доносимо и неке нове податке, који иду у прилог тој верзији која нам се учинила убнедљивом. Научник и хроничар 15. вијека Марин Барлети нам доноси име Војислава у изворном облику. У свом дјелу „Опсада Скадра“ дошао је до закључка да:„… у њему смо наишли на неке списе, више фрагмената него анала у којима се много говорило о обнови коју су овом граду радили наши прадједови, него о његовој реконструкцији”. Барлети наставља: „Тамо на источном зиду замка је писало на српском народном језику, да је у зидинама Скадра зазидана Војислава а док је била жива , обилазила је њена сестра Ђурђа .Њихови мужеви били су први оснивачи Скадра “. Налазимо да се Барлетијева варијанта легенде понавља са извјесним варијацијама ,међу многим ауторима 19. и 20. вијека а од којих издвајамо радове о Скадру и Скадарској тврђави аутора : Боје, Милера, Ханса ,Хекуарда, Гопчевића, скадарских свештеника Дом Ндоце и Ђерђ Никаја,као и Академика :Селами Пулахија Каплана Буровића и Пренк Никаја . Другим легендарним обликом објашњава се поријекло имена „Војислава“. Скадарски замак у Албанском енциклопедијском речнику из 1985. аутори албански академици: Селами Пулахи и Пренк Никај наводе :- У архивама везаним за Скадарски замак не показује се гдје су почивали наводни Илирски краљеви и краљице који повезују назив извјесне илирске краљице Розафе са познатом легендом о зазидавању краљице Војиславе .Ово име Росафа не постоји. О том имену овде се с правом каже: „…централна идеја легенде о Скадарском замку је држати ријеч,али мишљење да име невјесте више није сасвим неосновано и да је она жена млађег брата Угљеше Мрњавчевића , која је била зазидана у зидинама замка,поменута није била никаква Розафа већ Војислава “.Пажљиво истраживање о легенди о зазидавању у замку -тврђави у Скадру нема везе са именом „Розафа“.-Никај .У тексту из Енциклопедије научно се доказује “да је Албанаска варијанта ове легенде сачувала ране особине хришћанства , са елементима предсредњовјековне историје , очигледно веома древне традиције хришћанства без Протоилирских и илирских, наслијеђених легенди у оваквим облицима без базичног утемељења у албанском народу” . Први онај који се озбиљније бавио Скадарским замком био је архимандрит Иларион Руварац, који је примијетио “да име Розафа -тврђава Скадра треба посматрати у вези са легендом о хришћанским мученицима Сергијем и Вакхом а не у Албанским псевдо илирским маштаријама ” .
Константин Јиречек овај проблем још убједљивије разрађује у неколико узастопних чланака .Јиречек први пут проналази име Војислава из Скадарског замка што се види се из његове биографије Стефану Немањи , 1215. године, гдје се овај замак зове „град Војиславин ” Скадар на Бојани .Јиричек објашњава да је име Резафа име познатог замка у Сирији које нема никакве везе са Скадром .”Ово име се јавља у дјелима сиријских мученика хришћанства, светог Сергија и Вакха , које су пронашли и на западну страну,њихов култ донијели и славили легионари римске војске, који су дјеловали у овим странама ” Према његовим ријечима, у част “ових хришћанских мученика, испод Скадра, на приморју у Дубровнику и наБојани су подигнути поменути манастири,да додатно одају почаст имену овог пара мученика и исцелитеља , монаси овог Манастира у Деригнату дали су једној кули на замку име Розафа” Многи други аутори касније су се сложили са Јиричековим објашњењем .Навешћемо оне најрелевантније,који су се бавили поменутом тематиком : Ипен, Шуфлај, Валентини, Кораћ ,Пулахи ,Малај. Феномен позајмљивања имена Розафа и прослављања хришћанских мученика светих Сегија и Вакха, спада у уобичајна, али не и ријетка опонашања имена светих мјеста под утицајем легенди. Већ је позната чињеница да мјеста која се налазе далеко од Сирије и Палестине носе имена првих хришћана од њиховог мучеништва до данас . Познати побројани истраживачи који су се бавили овим проблемима тврде да: „Сама хагиографија (биографија светих испуњена похвалама о Светим бесребреницима Сергију и Вакху ) произилазе из њиховог поштовања у градовима и чувају од заборава њихов култ ” Селами Пулахи -Тирана 1973 .године .
Генерално,имамо прилично сложену шему. Кроз историјску географију, сеобу ходочасника, ходочашћа и црквени календар , хагиографија указује на постојање доминантних територија градова и села и несталих насеља,која носе њихово име .То нам говори да заправо распрострањеност култова и мошти чине да светац више не припада само свом граду. Да видимо сада конкретно шта је био замак Ресафа у Сирији посвећен мученицима Сергију и Вакху, који су затекли богослужитељи на нашој страни Јадрана . Као име, Ресафа се први пут налази у употреби у клинописним текстовима, од 9. вијека прије нове ере. У том тренутку се помиње као сједиште администрације асирске. Према Хонигману, назив потиче из асирског језика где је познат по облику је “Знам Расапа” . Такође нам је веома занимљива чињеница да се ово име замка налази у двије појаве пута и у Библији (Стари завјет) у облику Резеф, гдје се помиње у поруци, коју је послао цар Асирије, Сенахириб, краљу Јудеје, Језекији (в. 716-687) (КЊИГА О ЦАРЕВИМА ,19, 12, Исаија,37, 12). Касније, за вријеме римског царства, име се налази написано у различитим облицима као што су: Розафина , Рисана, Рисапа, Росапха а оно сеже и до касно Византијског доба, када је постало познато по имену локалитета исписаним грчким алфабетом .И мјештани су очували сјећање на старо име, толикобупечатљиво да је после исламског освајања 636. поново употребљиво .
У последњим прогонима против хришћана, Сергије је тражио своју славу у Христу до смрти мучењем и сахрањен је испред зидина дворца Ресафа.Култ Мартириона -мучеништва овог светитеља веома брзо растао и достигао врхунац у 6. вијеку. То се огледа се у великом ходочашћу ка његовом гроу у Ресафи, који је овом граду-замку донио много богатства. Године 600. Јован Москус помиње овај град међу најпосјећенијим светим мјестима Истока, као што су Ефес, Мериамлик, Евхаита и др. Широм Сирије и Сјеверне Месопотамије, рађале су се небројене цркве са именом светог Сергија. Ова његова слава је такође широко распрострањена у западним земљама. Године 570. свето мјесто Ресафа посетио је ходочасник и Пиакенза. Григорије Турсијски који је већ познавао многа богатства ове земље као и сам Константинопољ, Равену и Рим .У побројани градовима вјерници-ходочасници су подигли сцркве назване по Светим Сергију и Вакху. Почевши од овог времена и касније, у вековима који слиједе у раном средњем вијеку су саграђене многе цркве са именом Светог Сергија и Вакха на а далматинској обали и јужно од ње. Чак и после исламске инвазије 636 године , ходочашће на гроб Светог Сергија у Ресафи није изгубио на значају. Само тамо с краја 8. века један јак земљотрес прекинуо је процват дворца Ресафа. Дакле, укратко, Ресафа је био веома популаран трговачки центар у асирско вријеме, важна тврђава свог времена, која се такође помиње у Библији. У ранохришћанском периоду претворена је у свето мјесто и познато ходочасничко средиште ради мученика Светог Сергеја. И коначно је то учињено када је подигнута позната резиденција многих исламских халифа. Овај замак и мученика сахрањеног пред његовим зидинама, Свети Сергије је оставио је дубоке утиске на људе који су лично доживјели или чули легенде око њих. У данашњем стању истраживања тешко је то прецизно рећи коме је тачно припадала мошти или икона Светог Сергија, овог мученика веома популараног хришћанина, и ко је донио његов килт у Скадару гдје су да основани манастири и цркве њему посвећени . Мишљење које су изнијели Руварац и Јиречек прије више једног вијека, изгледа да још увијек издржавају тест времена. То нису били никакви илирски легионари, који су служили у војсци Римског царства већ су они били Српски ходочасници који су на обале Јадрана донијели култ Светог Сергија. Овај закључак чини прилично поузданим обавјештење које добијамо од војводе Нотикиа Дигнитатума, гдје он тврди су далматински српски витезови, који су служили у војводству Сиријске провинције Августо-Евфратинске и то управо у пустињи Варвалисос , гдје су страдала два мученика Светог Сергија и Вакха донијели њихов култ у Српским земљама . Ако узмемо у обзир да је уређивање Нотикиа Дигнитатума даровано године 395-410 а да је мучеништво светих Сергија и Вакха извршено у време од цар Максимијана Даја (ум. 307-313), можемо закључити готово без грешке да Далматински српски ратници, ако то сами нису искусили, чули су свеже из историје мучеништва ових светих и својим очима видели гроб Светог Сергија-и то испред зидина замка Ресафа.
Генерално пред нама се јавља проблем, у које вријеме је дошло до првог оснивања манастира Светог Сергија и Вакха у мјесту Ширђ на обалама ријеке Бојане који су Српски владари у позном средњем вијеку и раном новом вијеку неколико пута обнављали почев од Јелене Анжујске до Протопопа Илије Крстовића у 18 .вијеку.
(наставиће се )