Пише: Дејан Бешовић
Епископ Иринеј -свјетовно име Илија Банушевић рођен је 18. август 1906 .године у Скадру у знаменитој српској породици Николе -Коља и Неде рођ.Беровић . Основну школу завршио је у Скадру ,Фрањевачку Гимназију Илирик завршио је 1925.године такође у Скадру . Богословију Светог Петра Цетињског при Цетињском манастиру 1931. Богословски факултет завршио је у Београду 1935 .године а Докторирао теологију на Универзитету у Београду 1938. Владика Иринеј Банушевић је био заточен у Мантови годину дана након италијанске инвазије на Албанију 1939.
По повратку кући, Банушевић је постављен од стране Предсједништва Православне Цркве за професора у Националној богословији „Апостол Павле“. Министар просвете га је октобра 1941. именовао за професора латинског језика и историје у Државној гимназији у Тирани. 30. јануара 1942. године рукоположен је за јерођакона , дан касније за јеромонаха и архимандрита .Од 1. фебруара 1942 .године је званично постао епископ. Служио је у православној цркви, због чега су га Италијани и интернирали, а затим два пута осуђивали као највећег непријатеља Папизма. У вези са овим и другим, упознаје нас чланак, гдје смо користили сјећања самог Владике Иринеја Банушевића и свједочења Пандели Стринге и Јована Галанија, двојице његових блиских пријатеља, у периоду када је служио у округу Лушња као православни духовник и као радник у неколико предузећа тог округа, након што је комунистички режим истјерао из манастира и покушао уништити његову вјеру „преваспитавањем“ ,што је уобичајена процедура свих Христогонитеља од почетка наше Вјере Православне=Истине Христове .
Инвазијом фашистичке Италије на Албанију, Иренеј је био један од оних људи које су тајне фашистичке службе ставиле на списак људи који су морали бити интернирани. С тим у вези, у својим писмима је написао: „Долазак окупатора затекао ме је у Тирани, а у августу 1939. године италијанске власти су ме ухапсиле и држале у изолацији мјесец дана. Затим су ме послали у родни Скадар, где су ме држали 25 дана.У Скадру ми је тих 25 дана било што се каже као кући .Ту су ме обилазили многи пријатељи из дјетињства а затим су ме вратили у Тирану, гдје су ме држали још четири дана. После ових шетњи од Скадра до Тиране, интерниран сам у Италију, на имање у Мантови. Италијани ми никада нису рекли разлог хапшења. Почетком јуна 1940. године враћен сам у Албанију, гдје сам пуштен, али сам до почетка школске године остао без посла. Када су нам остала три месеца до краја школске 1941. године, поново сам именован за професора и радио до 15. јануара 1942. године“, присећа се Иренеј Банушевић у својим биљешкама о времену када су га ухапсили Италијани. У јануару 1942. године Албанска аутокефална православна црква и лично Архиепископ, архиепископ Христофор Киси, предложили су Иринеју да ступи у свештенички живот.
За неколико месеци се попео степеницама верске јерархије, бивајући постављен за епископа Аполоније, где је именовао Иринеју . Свечана додјела награда одржана је 7. марта 1943. године у манастиру Светог Наума на обали Охридског језера. Поводом његовог именовања на ту функцију, часопис „Хришћански живот” у свом првом броју из 1942. године пише: у Архиепископији су резервисали спонтани пријем”. Исто тако, часопис „Хришћански живот”, у свом седмом броју исте године, између осталог пише: „У суботу, 12. новембра, Његово Преосвештенство, Иренеј, отишао је у Скадар. Изашао је из града да у име православне заједнице, на челу са митрополитовим намјесником прими многе свештенослужитеље . Гласник Српске патријаршије за 1942 .годину забиљежио је „Да је у Цркви Свете Тројице у Боричу код Скадра служена Света Архијерејска Литургија .Богослужио је Епископ Аполонски др.Иринеј Банушевић са мноштвом свештенства у монаштва намесништва скадарског “ .Као аутор Текста се наводи се Протојереј Томо Дајковић ,секретар Великог Црквеног суда у Београду -потоњи Митрополит црногорско-приморски .
Епископ Иринеј бива поново ухапшен почетком 1943 .г. када је одбио да се сретне са Италијанским вођом Бенитом Мусолинијем који је боравио у Тирани . Затвор је овога пута трајао краће јер се Италијански фашистички покрет полагано гасио .
Поред предавања у школама, Иренеј није заборавио своју страст према музици, којом се бавио још од средње школе на Фрањевачком колеџу у Скадру, а када је дошао у Тирану, активирао се у хору православне цркве. О својој страсти према музици, Иренеј је у својим писмима , између осталог, написао: „Према мојим осјећањима, имам склоност ка вокалној музици, а још више према црквеној”. Од свог доласка у Тирану, поред црквеног рада, Иренеј се бави и новинарством гдје је постао веома познат чланцима које је објављивао у новинама и часописима тог времена, као што су: „Нгјалља“, „Томорри“ , „Башкими”, „Проповијед”, „Хришћански живот” итд., где се осврнуо на проблеме кроз које је пролазило албанско друштво тих година. У ратним годинама , Иринеј не само да је постао веома познат по својој сатиричној прози , већ је у интелектуалним круговима важио за великог патриоту, једног од елитних људи престонице, због својих напредних ставова које је приказао у тадашњој штампи,која је излазила полуилегално .
После ослобођења од фашизма у Албанији 1945 .године Владика Иринеј није остављен на миру .Бива поново ухапшен ,овога пута од ослободилаца .
То се догодило након што је био под присмотром Државне безбедности, која га је 28. октобра 1946. ухапсила под оптужбом да је „народни непријатељ“ и након скоро шест мјесеци мучења у Тиранској истрази, 17. априла 1947. године осуђен на 5 година политичког затвора са губитком грађанских права .Није одслужио пуну казну јер је имао користи од амнестије која је дата у априлу 1949. године, након онога што је постало познато као „партијски заокрет“, у којем су неки политички затвореници пуштени као „жртве Влаха Кочи Дзодзеа првог секретара Албанске партије рада “… Након пуштања из затвора, примљен је у Санаторијум у Тирани јер је у међувремену оболио од туберкулозе и касније је изолован у манастиру Светих Сергеја и Вакха на периферији Драча.
По изласку из затвора почетком 1950-их, Иренеј је учествовао у изради статута Православне цркве, гдје се сусрео са многим потешкоћама, јер је у то вријеме комунистичка власт интервенисала у свим облицима да тај статут буде у њиховом интересу ,како би што ефикасније контролисали Цркву у Албанији . Из ове ситуације Иринеј је покушао да се извуче што је могао даље правдајући се правилима и Канонинма Цркве, категорички наглашавајући повреду права вјере како у Зогуовој тако и у Енвер Хоџиној Албанији . То је постао главни разлог зашто није позван на Трећи конгрес Албанске аутокефалне православне цркве, након интервенција које је Државна безбједност-Сигурими на челу са Шпиро Колеком извршила над поглаварима тадашње православне цркве. Осим тога, Иринеј је одбио да учествује у предаји нових Епископија, јер је то било противно статуту Цркве и услед тога, 22. августа 1952. године (дан прије прослављања празника његовог имена). , дошло је до његовог другог хапшења. После дуже истраге, 9. априла 1953. осуђен је на пет година политичког затвора. Иринеј је одслужио другу казну и пуштен је из затвора 25. августа 1957.године . Након тога бива интерниран у манастир Арденицу, гдје је живео у потпуној самоћи ,дубоком сиромаштву ,изолацији и тиховању . У том манастиру комунистичка држава није дозволила Иринеју да врши вјерске обреде као Епископ, али пошто је он био политички затвореник, смио је да обавља те обреде само као прост свештеник. Током година колико је Владика Иренеј ту боравио (није смио да се креће из округа Фир без одобрења Министарства унутрашњих послова), проучио је и прикупио много података о историји Арденице и њеног чувеног манастира ,Свештенослужитељима који су ту служили. Манастир Арденица или Стара Студеница саграђен је крајем 11. вијека .У том манастиру вјенчао се и Скендербег . Тих година Иринејевог живота Манастиру, добијао је моралну и материјалну помоћ од мјештана тог краја, који су га почаствовали и нарочито га поштовали због његовог дубоко хришћанског начина живота и аскетизма,као и светоотачке смирености којом је трпио свакодневне увреде и понижења .
Године 1967, након што је комунистички режим одлучио да забрани религију, по налогу партијских окружних комитета, десетине младих људи су позвани да иду у цркве, џамије и друге богомоље како би их уништили и претворити их у „Ватру Културе”, задружне магацине, како се то заиста догодило са најзначајнијим дијелом вјерско- култних објеката широм Албаније . У то вријеме, велика група ученика осмогодишње школе у селу Колоње (која се налази у близини манастира), опремљених пијуцима и лопатама, а предвођена учитељем Стезом Ставровским (чланом Албанске партије рада те школе) отишла је да руши Манастир Арденицу . С тим у вези Јован Галани, (син учитеља Василија Галанија, блиског Владичиног пријатеља) свједочи: “Постојали су антички предмети велике историјске и аристократске вредности (можда јединствене и у Европи), које су израдила браћа Зографи и Константин Шпатараку. У то вријеме, монаси који су били тамо,одмах су позвали Владику Иринеја (која је тамо био интерниран), који је брзо дошао и позвао их да зауставе уништавање. Са сузама у очима и интелигенцијом која га је карактерисала, обратио им се: „Изађите, момци, шта радите? Хајде да се договоримо једном за свагда, поједемо парче хлеба и причамо.”
После ових ријечи, прекинули су са прекршајима и рушењем које су започели а Иренеј је тихо говорио њима и наставницима који су их пратили да тај манастир не треба рушити, јер је то риједак споменик културе у Албанији . Након тога, ученици су послушали, предомислили се и напустили манастир, без даљег одлагања. На основу ове ситуације, Иренеј је разговарао са учитељем Василијем Галанијем , који је написао писмо Енверу Хоџи, објашњавајући велики значај ,манастира Арденице , као и разлоге зашто га не треба уништити. Тек након тога, манастир Арденица је успио да избјегне велику пустош 1967. године“, присећа се Јован Галами , додајући “да је то омогућено само захваљујући Иренеју Банушевићу , који је тамо био интерниран.
Године 1968. године Иринеј је са сузама у очима оставио свештеничку одећу и био прогнан из Манастира да живи у граду Лушња, где је распоређен као магацински радник у Железничко грађевинском предузећу, а затим као магационер и рачуновођа у Ауто парку… Иако је био је у стању да се прилагоди овим пословима, са оскудним приходима које је зарађивао, једва је могао да приушти живот и редовно је био под надзором Сигуримија- Државне безбједности. С тим у вези, Пандели Стринга, један од људи који га је блиско познавао и који је имао блиско пријатељство са Иренеј током година колико је живео у Лушњи, присјећа се: Сретао сам га скоро сваке ноћи, пошто је био пријатељ мог оца, Адвоката, др Спиро Стрингеса. Моје пријатељство са чика Иринејем није се допало „Оку партије “, које ми је послало поруку да више не смијем да се дружим са „свештеником“, како су га звали. Зато што је био „декласиран човек“. Истина је да сам чика Иринеја пратио у шетњама Лушњанским булеваром и парковима и баштама, гдје смо сатима причали о Цркви ,музици, књижевности, историји, и области којих је он био дубоки познавалац. Ја сам га слушао пажљиво. Током година колико је Владика Иринеј живио у граду Лушње (иако га је прогонило обезбеђење), био је поштован од скоро цијелог града, а посебно породице: Галани, Силлари, Моне, Чабеј, Корчеј и Либоховић. Ове породице су га водиле кући на ручак и вечеру, јер су га цениле:због искрености, великодушности, интелигенције и велике културе коју је посједовао“, присећа се Пандели Стринга, поводом великог поштовања које је Иренеј Банушевић уживао у округу Лушња и широм читаве Албаније . Иако тешко болестан, Иринеј је наставио да ради да би преживео све до раних 1970-их.
У зиму 1973. године његово здравље се нагло погоршало и након неколико интервенција његових добротвора и унуке Виторије, који су га одвели својој кући, доведен је у Тирану на лијечење. Али онда је било прекасно и Иренеј Банушевић се упокојио 25. новембра 1973. Многи пријатељи пратили су његово беживотно тијело из Тиране до његовог једноставног дома где му је одано дужно поштовање у тајности чак уз вјерски обред који је служио Врачки Свештеник Велиша Поповић . Његова сахрана је, према његовом тестаменту, обављена у Тирани, гдје је као првосвештеник Аутокефалне православне цркве обављао највећу дјелатност. После 1990-их, његов блиски пријатељ Пандели Стринга уредио му је гроб на гробљу Шара, поневши торбу са собом и из манастира Арденица, где је живео дуги низ година након што је успео да га спасе од потпуног уништења вандала 1967. године.
Године 2006 .г. Митрополит Амфилохије са аутором овог текста пронашао очистио и освештао његов је гроб на Радничком гробљу у Тирани . У међувремену Митрополит црногорско-приморско-скадрески са породицом Банушевић је упутио захтјев Влади Албаније да се мошти Владике Иринеја пренесу у Манастир Арденица али то и поред обећања није учињено . Митрополит Амфилохије са Архиепископом Албаније Анастасијем Јанулатосом упутио је још три захтјева албанским властима за ексхумацију моштију ,2010 ,2016 и 2019 .г. На велику жалост све је остало на обећањима
