Пише: Дејан Бешовић
Академик проф.др Никола Вулић ,оснивач Београдског универзитета, рођен 27. новембра 1872. године у Боричу -Скадар. Због тешких услова живота и природе посла Вулићевог оца Ивана и мајке Златане рођ.Кокошевић , породица се често селила.
Основну школу је похађао у Боричу – општина Врака ,а нижу гимназију у Зајечару и Алексинцу. Вишу гимназију (1889—1890) је завршио у Београду. После положеног испита зрелости, студирао је класичну филологију, историју и археологију на Великој школи у Београду. На студије је дошао са значајним предзнањима, која је стакао читањем народних пјесмама и дјела из опште историје, посебно о античким јунацима.
Од стручних предмета на Великој школи у Београду предавали су му Јован Ђорђевић (општу историју и у оквиру ње историју старог вијека), затим Лука Зима (грчки језик и књижевност), Јован Тороман (латински језик и књижевност и грчки језик и књижевност) и Михаило Валтровић (археологија). Био је веома вриједан студент и мада није био задовољан предавањима, пошто нису имали научни ниво какав је он очекивао.Професори су код њега запазили научни потенцијал. Посебно се истакао са семинарским радом, историјском расправом о Ђурађу Кастриотићу – Скендербегу у коме је детаљно и пажљиво анализирајући изворе извео вриједне и занимљиве закључке. Рад је објављен у засебној књизи и за њега је добио Видовданску награду од Београдске општине Вождовац .Студије на Великој школи је завршио је одличним успјехом, положивши испит за професора.
После тога је непуне двије године студирао и 1896. завршио докторат философије (класичне филодогије) у Минхену, са докторском тезом Историјска истраживања хиспанијског рата (њем. Historische Untersuchengen zum Bellum Hispaniense), рад са којим је стекао своје прво међународно признање.У том раду изложио је завршну фазу Цезаровога грађанског рата, у коме је Цезар побиједио Тита Лабијена и Помпеја Млађега.
Једно краће вријеме је радио у средњој школи.Када су на Великој школи раздвојене историја старог и средњег вијека 1897. године конкурисао је за предавача историје старог вијека, у исто вријеме када и Димитрије Јовановић, директор Прве београдске гимназије. На конкурсу је указом маја 1897. изабран за вандредног професора.
У својој каријери највише је обраћао пажњу на критику извора и сарадњу са научницима из иностранства. Истраживао је највише античку прошлост Србије и Македоније, Скадра и Враке, историју племена у преримско и римско доба, римска освајања Балкана и римске провинције Далмацију, Македонију и Горњу Мезију,научно доказујући да у Скадру ,Враки и околини никада нису живјели Илири и Пелазги .
Од 1899. године започео је епиграфска истраживања по Србији. До 1903. их је вршио заједно са Антуном фон Премерштајном, а касније и сам наставља истраживања .Са Премерштајном је прочитао низ античких натписа са камења смедеревске тврђаве.Ђурађ Бранковић је за зидање смедеревске тврђаве употребио низ надгробних плоча са античког Виминацијума записаће Никола Вулић у свом раду о Смедереву .
До мјеста редовног професора на Великој школи дошао је веома тешко, тек 1901. године, али када је са још двојицом професора 1905. основао Београдски универзитет, изабран је поново за ванредног професора, заједно са још пар млађих колега, међу којима су били Александар Белић, Станоје Станојевић, Павле Поповић, Брана Петронијевић .
Као добровољац у чину каплара је учествовао у борбама на Ади Циганлији 1914.Показао је велику храброст, када је као извиђач препливао Саву и вратио се под кишом метака са друге обале.За вријеме Првог Свјетског рата ,као војник дошао је Враку ,гдје у Каменици бива лакше рањен . Обишао је неколико села Враке ,пошто је његов родни крај одлично познавао . Учествовао је у повлачењу војске преко Албаније ,сада већ од Врховне команде именован за мајора извиђача јер је перфектно знао албански језик .Аутор овог текста у свом дугогодишњем истраживању Враке и Врачана по архивама Албаније ,Србије ,Црне Горе,Македоније и Грчке пронашао је податак у архиви Скадра APSHQ p.p.2121-786-1915 да се Никола Вулић борио против Чама и злогласних Топулијеваца ( припадника харамбаше Баја Топулија ,који су убили и Православног Свешетеника Христа Хараламбија – познатог још и као Христо Неговани ) .
По завршетку рата године 1919. изабран је за редовног професора на Универзитету у Београду.
Радио је на популарисању науке, сматрао је да наука није својина одабраног круга читалаца и истраживача и настојао је да резултате науке што више приближи свим друштвеним слојевима, у разумљивом облику, прихватљивом широј публици. Приликом боравка у Француској је слушајући предавања на Марсејском народном универзитету, добио идеју о оснивању сличнога, па је током 1920-1921. био један од оснивача Народног универзитета у Београду. Током првих пет година рада на Народном универзитету одржано је око 400 предавања, а посјетило га је преко сто хиљада слушалаца. Вулићева предавања, из античке прошлости и о археолошким ископавањима су била најпосјећенија, а он је био најпопуларнија личност. Извештаји са предавања су редовно излазили у новинама, тако да је и публика ван Београда могла да се упозна са садржином предавања. Осим тога, Вулић је желио да ову делатност прошири и у самом Београду, и у унутрашњости све до родног Скадра . Пошто су за то била потребна значајно већа новчана средства, дошао је на идеју да се у ту сврху искористи фонд Илије Коларца, што је и учињено, па је Народни универзитет преименован у Коларчев универзитет, чија је основна дјелатност проширана 1923. Предвиђено је да Народни универзитет, у сарадњи са Српском књижевном задругом, објављује монографије истакнутих научника.Читаоницу са десетинама хиљада наслова назвао је „Скадарска тврђава знања ” .
Објавио је бројне научне радове, који су прихваћени и у европској науци. На српском језику највише је објављивао у „Споменицима“ Српске краљевске академије, а на њемачком у „Годишњаку“ Аустријског археолошког института (нем. Jahreshefte des Osterreichischen Archäologischen Instituts).Објављивао је своје радове у њемачким француским, руским ,мађарским,шпанским,
Писао је есеје и студије о писцима класичне грчке и римске књижевности.
Настојећи да пробуди интерес шире публике, растерећујући текстове од многоборојних чињеница и пишући само о интересантним догађајима, базираним увијек и искључииво на историјским изворима, у дневној штампи и часописима као што су „Политика“, „Време“, „Правда“, „Трговински гласник“„Венац“, „Мисао“, „Браство“, „Књижевни север“, „Књижевни гласник“, обрађивао је различите теме. Омиљена тема била му је Врака . Никола Вулић је уједно први и једини комлетни истраживач Враке и Врачана. Писао је и поезију и прозу .Аутор овог текста пронашао је.недавно и два рукописа његове поезије „Непокорени Скадар ” и „Врака моја поносна” .
Такође је вршио нумизматичка и археолошка истраживања. Истовремено је радио и на прикупљању споменика. Вишегодишњим радом на бројним локалитетима сачинио је збирку отисака и фотографија грчких и римских натписа и рељефа, а многе споменике је успио да уврсти у музејске збирке београдског, скопског и нишког музеја. Са археолошким истраживањима и проучавањима натписа је започео још 1899. Истраживао је Ниш и околину, село Равне код Књажевца, Стојник на Космају (1911—1912), прославио се проналаском илирске некрополи у Требеништу на Охридском језеру (1930—1933) и римског позоришта у Злокућанима код Скопља (1935—1937),Подгоричке чаше на Дукљи (1937) као и Врачког Путира (1935)°- ( тај Путир је нестао из Врачке Цркве Свете Тројице у Боричу , приликом њеног рушења када је украдено и звоном које се по предању ,када је лијепо вријеме чуло до Његошеве капеле на Врх Ловћена( прим .аут.).
Научници су у даљим истраживањима полазили од резултата до којих је дошао Никола Вулић.
Био је прави – редовни члан Српске краљевске академије (Академије филозофских наука ) од 19. фебруара 1921. Са приступном бесједом: „Историја као наука“ је проглашен академиком 10. априла 1921.Обављао је функцију секретара Академије философских наука од 6. марта 1928. до 6. марта 1932, затим од 7. марта 1937. до 7. марта 1939. и од 10. марта 1944. до 2. маја 1945.г.
Као представник Српске Академије у Међународној унији академија покренуо је и реализовао више значајних пројеката и приказао међународној јавности достигнућа наших истраживача.
Био је предсједник Српског арехолошког друштва (1922–1930),директор Историјског инстутута Говорио је и објављивао научне радове на : њемачком,руском,енглеском ,француском,шпанском,
Био је члан више значајних европских академија и института, као што су ; Бечка, Француска ,Румунска,Руска ,Грчка ,Италијанска академије наука, Берлински и Бечки археолошки институт, Вергилијева академија у Мантови, Географско друштву у Марсељу.
У писмима је Краљу Александру I Карађорђевићу више пута је наглашавао да Југославија мора предузети мјере да заштити Србе из Враке и„ уложити средства да се у Скадру организује Српска Гимназија а временом у Тирани и универзитет на српском језику по узору на Београдски .
Наставна каријера му је прекинута 29. септембра 1938. године, на основу Закона о универзитету, по коме су професори могли да се пензионишу после навршене 65. године живота. Пензионисан је због сукоба са тада моћним министром унутрашњих дјела Антоном Корошецем јер се Академик Вулић жестоко противио Конкордату са Ватиканом .По пензионисању одлази у Скадар, гдје борави до агресесије фашистичке Италије на Албанију априла 1939.г. Ни после агресије Никола Вулић није одмах напустио Скадар .У току 1939 .г. више пута се састаје са слободољубивом Српском омладином у Скадру нарочито са : Петром Булатовићем,Владом и Василијем Шантићем,Војом Кушићем ,Васом и Бранком Кадићем,Јорданом Мишовићем гдје на основу искустава из Првог Светског рата осмишљава план за подизање устанка у Скадру и Враки .Године 1940 .одлази у Женеву и цјелокупну своју имовину оставља за изградњу Српске скадарске гимназије( данас је то конвертовано у швајцарске франке око 2.3 милиона швајцарских франака ).Током 1941. био је злостављан у логору на Бањици,због наводне сарадње са Скадарском комунистичком групом .Бањичке пијане протуве нису ни знале да је Скадар прва Српска престоница камо ли да у Скадру и Враки живе на десетине хиљада Срба .Колико је тај режим бивше ,ондашње и сваке Југославије био труо и Анти- Српски настројен ,нека покаже невјероватна вјеродостојност . Академик Никола Вулић ,један од оснивача Београдског универзитета и најобразованијих Срба, бива ухапшен ,док је Моша Пијаде ,Кнезу Павлу- Пауљину Црном , из Сремско Митровачке казнионице ,гдје је несметано преводио дјело Карла Мордехаја – Марка „Капитал” ,слао слике које су висиле по зидовима краљевске резиденције .Академик Никола Вулић под мистериозним околностима напушта овај свијет 25.маја 1945 .године .
Једна улица у Београду носи име Николе Вулића а од 1.маја ове године Институт за историју Срба у Бањој Луци носиће име „Никола Вулић “
