Пише: Дејан Бешовић
–МОЈСИЈЕ КАМБЕРИ : ЈОВО КАПИЧИЋ ,ЈУГОСЛОВЕНСКИ КОМУНИСТА ,ПРЕОБУЧЕН У БАЛИСТУ ПОДЈЕДНАКО ЈЕ УБИЈАО СРПСКЕ И ГРЧКЕ ЧЕТНИКЕ ОД СКАДРА ДО ДРАЧА И ХИМАРЕ .КАПИЧИЋ НИЈЕ БИО ЈЕДИНИ ЦРНОГОРСКИ КОМУНИСТА КОЈИ ЈЕ ПРИШАО ОСЛОБОДИЛАЧКОМ ПОКРЕТУ АЛБАНАЦА КОЈИ ЈЕ УБИЈАО СРБО-ГРЧКЕ ЧЕТНИКЕ .БИО ЈЕ ТУ СА ЊИМ СВЕТОЗАР ВУКМАНОВИЋ -ТЕМПО И МНОГИ ДРУГИ.
Мојсије Камбери у Академском часопису за интердисциплинарне студије-
МЕКСИР Публикацији ,2014.г. Рим-Италија каже :
Комунисти Косова праћени одређеним људима приступили су Антифашистичком покрету. Ово су водили
Регионални комитет Комунистичке партије Јогославије за Косово и Дукађин на челу са Басри Планом ,који ће касније постати косовски академик и преотети Албанцима академију наука .Од ње ће створити покрет за уједињење Велике Албаније . Некада косовске територије
и други региони Јогославије дошли су под њемачку управу у септембру 1943.године, политичке снаге Косова успоставили нове савезе. Националисти су имали за циљ да заштите етничке границе због којих су организовали Другу Призренску лигу 16-20. септембра 1943. Комунисти су организовали Бујанску конференцију за Косово и Дукађински регион 31. децембра-2. јануара 1944. године којим је усвојена резолуција по којој би народ Косова –показао чврсту одлучност да настави рат против њемачких освајача као једини начин да се да рјешење националног питања које је било уједињење Косова са Албанијом по принципу самоопредјељења
како је утврђено на међународним конференцијама. Неопходно је напоменути да су током Другог свјетског рата све организације успостављене на Косову показале добру вољу за такво уједињење Косова са Албанијом.Послије фашистичког освајања Албаније и Грчке од стране Италије, отпор је постајао све већи у овим земљама што је људе из Чамерије натјерало да се придруже антифашистичком покрету. Мјешовите групе са Албанцима из Цамерије и Сјеверног Епира су основане да би водили заједнички рат против фашизма, док су грчке снаге десног центра ЕДЕС-а предвођене Наполеоном Зервасом заузеле регион Чамерије затвариле малтретирањем и убијањем домородаца.
У току Другог свјетског рата Албанци не само да су презирали немилосрдни фашизам већ су били безопасни за сусједне земље.Овдје је вриједно истаћи ,а јесте да је антифашистички покрет сусједних земаља нашао сигурно тло и подршку на територији Албаније. Као примјер можемо приказати случај селидбе македонског становништва како би они
водили своје битке на албанским територијама гдје су живјели поједини македонски људи.Узимајући у обзир све наведене доказе, активно и масовно учешће Албанаца у антифашистичким
коалицијама се географски разликује у зависности од времена и опсега њиховог ангажовања. На Косову и у Чамерији,
покрет је почео касније и није био тако јак као онај у Албанији. То је било због неколико узрока: каснијег освајања
територије, степен регионалног економско-социјалног развоја, традиција организовања, образовни ниво,
утицај политичких снага, њихова изложеност опасности итд. Релативни број Албанаца на Косову и
Чамерији се широко укључио због њихових специфичних околности које су имале везе са континуираном етничком опасношћу а посебно опасно било је дјеловање српско-црногорских четника и банди на Косову и деловање ЕДЕС-а у Грчкој на челу са Наполеоном Зервасом -грчким четничким командантом који је заузео регион Чамерије.Оно што је од великог значаја је солидарност и подршка коју су Албанци дали антифашистичком покрету упркос њиховом географском положају. У марту 1942. Централни комитет Комунистичке партије Албаније и
Окружни комитет Комунистичке партије Југославије за Косово и Дукађин упутили су заједнички позив Албанцима: „У овом ослободилачком рату гдје је у питању судбина народа, учествујемо, ми морамо да носимо оружје у руке да се спасемо из ропства у које смо пали. Укључимо се у заједнички рат заједно са нашом браћом у
Албанији као и нашим сусједима у Црној Гори, Србији и Грчкој. Креирајте своје партизанске групе и сарађујте
са оним нашим истомишљеницима из Грчке и Југославије. Направите заједнички фронт са свим другим нацијама против заједничких непријатеља,што је прије могуће и слободу и право на самоопредељење добијете брзим и новим кораком“.Након ових позива, у временском оквиру 1942-1945.године , 20.000 ратника албанске народноослободилачке војске
борило се против италијанских и њемачких освајача ван граница Албаније, у Дебру, Македонији, Косову,Црној Гори, Босни и Херцеговини. У овим борбама погинуло је 600 албанских партизана. Заузврат помоћ од Албанца и њихов хуманизам у ослобађању Косова и других територија Југославије и Чамерије у Грчкој
цијењен организовањем кампања непријатељских масакра против Албанаца од стране руководства комунистичких
Партија Југославије (ОЗНА-Југославијска тајна служба) и грчког ЕДЕС-а који Албанце опредјељују за сараднике фашизма.Када се 1944.године на албанским територијама ближио крај Другог светског рата, званични подаци откривају чињенице о постојању 70 хиљада партизана организованих у 24 бригаде, 8 дивизија и 3 корпуса Армије у оружаним јединицама Антифашистичког народноослободилачког фронта Албаније.Још око 53 хиљаде чинило је дио формираних јединица,на Косову организовано 9 бригада и других мањих јединица. Да се докажу као највећа жртва поднијете у рату против фашизма, пријављено је 28 хиљада мученика у Албанији и 6 хиљада мученика на Косову, а да не помињем материјалне штете настале у инфраструктури, привреди, зградама и др. И ако се поједини наведени подаци могу оспорити, ипак држимо да је учешће око два милиона припадника Албанскићог народ у антифашистичкој коалицији са обије стране албанске границе која је постављена 1913.године и принесене жртве су крајње значајне и откривајуће. Око 7% становништва или 25% људи способних за борбу придружило се савезницима у антифашистичком рату страдало је 1,7% становништва. Ако узмемо у обзир остале албанске оружане јединице које су биле,било спонтано било организовано уједињене , борећи се или спремани за борбу против фашизма или против прокламованих фашиста или прикривених савезника као што су српско-црногорски четници, грчко -епирског ЕДНАС-а Зервеса, затим проценат борбених Албанаца као антифашистичких ратника ваљано је одредити учеснике побуна 1944-1945.године на Косову и у Чамерији,док су се борили против четника Драже Михаиловића и сљедбеника Зерваса у униформама југославенских и грчких партизана, они из. У Фед са -а који се боре против лидера Фронта законитости (Некомунистичка партија националног фронта, „Бали
Комбетар”), чији број није забељежен прије краја Другог светског рата. Број албанских ратника против
фашизма би требало да укључи чак и албанске војнике Југославенске армије, који су марширали у борбу против италијанских и
њемачких трупе у априлу 1945 године , али су их српски официри издајнички убили ножем у леђа, они
који су поклали у Бару .Поклали су 3760 Албанских партизана који су марширајући према фронту у борби против фашизма.Шта је са оних
истријебљених 10.000 Албанаца на Сремском фронту који су поубијани по наређењу штаба НОБ Југославије,са побијеним у Дреници, Урошевцу,
Тетову итд. под лажном оптужбом и реакционарном великосрпски етиком ? Заједно са балистима који би чинили укупно 5200 Албанаца. У логору у Тетову,Великосрпска ОЗНА је стријељала 1200 Албанаца од 10 хиљада ухапшених Албанаца.Поменуте бројке јасно свједоче о томе да је позиционирање Албанаца било против Италијана
и њемачких освајача током Другог свјетског рата и да су се укључили у антифашистички рат различитих народа и створили Велику антифашистичку коалицију. Избор тих савезника током антифашистичког рата показао је да је све то било реално и поштено за остале народе а уједно уперено против јединства Албанског народа. Избор савезника иако је то одложило ,одложило је рјешење националног питања (питање Косова, Чамерије и других
албанских територија у Црној Гори и Македонији), и тиме је довео у опасност саму независност албанске државе,
а посљедично су услиједиле године страдања и жртава са обије стране политичких граница Албаније.Евидентно је да одређивање позиционирања Албанаца у корист Антифашистичке коалиције током Другог светског рата а има највећег основа и
пружио је увид и нове перцепције о Албанцима уопште. Врло је вјероватно да могу напредовати и развијати се
многи домени, бивајући на тај начин преврједновани и концептуализовани као важан фактор на Балкану и чине данас
рјешење њеног националног проблема ,не тако далеким , питањем које се чека од 1913.годуне , и свакако би требало да буде у складу са стандардима модерног времена .Укључујући све надничаре тог времена, функционере војних јединица, милицију, оружништво итд. свакако,
они нису прави колаборационисти иако очигледно нису приступили антифашистичкој организацији, али су радили у корист антифашистичког покрета и некако му помогли и допринијели. Свакако, они нису требали укључити ефективност албанског батаљона упућеног 1940. године у италијанско -грчком рату који одбијајући да се бори у име фашизма, постају тако највећи анти-фашистички фронтна . Кристално јасна је овдје чињеница и очигледно јр да Албанци нису чинили дио војске послате да се бори у корист фашистичких дивизија на
западни и источни фронт или оне јединице које сузбијају антифашистички покрет суседних земаља, упркос
грчким и српским ставовима . (Закон рата).Ако се термин колаборациониста односи на оне који су сарађивали са окупатором до краја рата, и служили им прилично слијепо, учествујући директно или индиректно у најстрашнијим злочинима, онда би наш народ сасвим заслужено требало да се поноси
имајући најмањи број правих колаборациониста у Европи“.
Аутор Камбери даље тврди да се: Албанци никада нису помирили са освајањем и режимом који је следио или са политиком Рима,била наметнута Албанији. Ово је аутора овог фељтона подстакло да потражи одговор у Државном Архиву Албаније у Тирани : Документ датован 12.децембар 1944 -Писмо Мустафе Кроје ЦК КПЈ .године KPSH 204-11/98 po.33 дословце каже :
ЈОВО КАПИЧИЋ ,ЈУГОСЛОВЕНСКИ КОМУНИСТА ,ПРЕОБУЧЕН У БАЛИСТУ ПОДЈЕДНАКО ЈЕ УБИЈАО СРПСКЕ И ГРЧКЕ ЧЕТНИКЕ ОД СКАДРА ДО ДРАЧА И ХИМАРЕ .КАПИЧИЋ НИЈЕ БИО ЈЕДИНИ ЦРНОГОРСКИ КОМУНИСТА КОЈИ ЈЕ ПРИШАО ОСЛОБОДИЛАЧКОМ ПОКРЕТУ АЛБАНАЦА КОЈИ ЈЕ УБИЈАО СРБО-ГРЧКЕ ЧЕТНИКЕ .БИО ЈЕ ТУ СА ЊИМ СВЕТОЗАР ВУКМАНОВИЋ -ТЕМПО И МНОГИ ДРУГИ.
Други документ Писмо Мустафе Кроје Првосвештенику Скадарском католичком бискупу дом Микел Колићију датован 11.јануар 1945 .године KPSH 229-01/13 pp .55 каже :
Предвиђања грофа Галеаца Ћана наишла су на разочарање јер је мислио да ће јадни Албанци дају му дају подршку пошто их је влада краља Зогуа изневјерила. Албанци су одбацили освајање у великој мери
откривају се у различитим облицима отпора штрајковима, демонстрацијама, реакцијама отпора итд.
Групе отпора требало је да укључе студенте, наставнике, раднике и националисте, који су управо поставили први отпор на чијем су челу били Мислим Пеза, Хаџи Љеши, Ибрахим Купит, Баба Фаја Мартанеши, Мухаррем Бајрактари итд.Одбијање Албанаца да се придруже режиму и политици италијанске владе показало се још у офанзиви коју је Италија извела на Грчку у октобру 1940. и на Југославију у априлу 1941. Оружани
реакције широм земље довеле су до несигурне и проблематичне ситуације за освајача. Да би добили подршку од Албанаца , Италија је дала такво обећање да ће се, поред Косова, Албанци радовати што ће имати много више
аутономије на територијама и одговарајућег поштовање њиховог националног достојанства. Послије освајања Грчке и Југославије
од стране агресора фашистичког блока, територију Косова, Чамерије и других албанских земсља заузели су и подијелили :Италијани, Њемци и Бугари. Убрзо су италијански освајачи декретом објавили уједињење
територије Албаније, Косова, Дибра и Струге“.
Трећи документ KPSH 212-945 /03 pp.98 од 25.новембра 1945.године – Писмо Енвер Хоџе Ј В.Џ.Стаљину каже : Отпор Албанаца против фашизма треба анализирати не само као ограничен на Албанце у Албанији, већ
као отпор и блиску антифашистичку сарадњу Албанаца из Албаније, Косова и Чамерије. Албанци током антифашистичког рата уско су везан не само за ослобођење Албанаца, већ и за разрјешење националног питања, утврђеног политичким и војним споразумима како је одлучено у Техерану (1943), Јалти (1945),
Потсдану (1945) од стране Коалиције великих сила, савеза који се ефикасно очувао до краја рата. Друге мале
земље су биле укључене у коалицију и допрининеле побједи на фашизмом .
Отпор и антифашистички рат на самом почетку карактерише патриотски карактер и то је утицало на повећање димензије и престижа антифашистичких јединица, као и на учешће народа
различитог узраста, посебно младих који се боре за ослобођење земље. Од 7. априла 1939. године Конференцији у
Пећи 16 .априла 1942. и Мукјански споразум, који је био кључни моменат у антифашистичком рату у Албанији,за Албанце су једини непријатељи који су окупирали албанске територије били су Италијани и Немци. Након Мукјиног споразума, позив Главног штаба Албанске национално-ослободилачке армије (УНЦШ) сматрао је присталице и сараднике Италијанских и њемачких фашисти као непријатеље, што је заузврат довело до стварања јаза међу политичким
организацијама и јединицама. Овај позив представља почетак грађанског рата у Албанији. Покушаји више националног него антифашистичког рата,који је наметала КПЈ је био против признања албанског рата од стране Велике антифашистичке коалиције у децембру
1942. и присуство њихових мисија у Албанији.Молимо Вас да нас не спајате са Југославијом,већ да нам омогућите да се ујединимо у једну Велику Албанску комунистичку државу са Вама на челу,по узору на СССР “ .
Након Конференције у Пећи и признања антифашистичког рата Албанаца, снаге
антифашистички отпор Албаније почеле су да се групишу у двине велике партије: Комунистичку партију и Националну партију Ослободилачког фронта с једне стране које је направио све аранжмане и водиле рат и добиле подршку народа и
Некомунистичку партију националног фронта -Бали Комбетар, са друге стране која је имала супротне ставове о рату,
отпору, сарадњи и резолуцијама после рата. Исто се десило на Косову и у Чамерији.Слично као у Албанији, на Косову су се створила два политичка правца, националистички и комунистички.
Осврнућемо се на Грке у Албанији који су етнички Грци који живе или потичу из области унутар данашње Албаније. Послије етничких Албанаца, они чине другу највећу етничку групу у земљи а на трећем мјесту су Срби . Највише су концентрисани на југу земље, у областима сјеверног дела историјског региона Епир, у дјеловима округа Драч ,Валона, Ђирокастре, Корче и округа Берат. Ова област историјски гледано позната је и као Сјеверни Епир. Сходно томе, Грци који потичу посебно из данашње јужне Албаније су такође познати као сјеверни Епироти.Године 1913., након завршетка петовјековне османске владавине, ово подручје је укључено под суверенитет новоосноване албанске државе. Сљедеће године, Грци су се побунили и прогласили своју независност, а наредним Крфским протоколом ова област је призната као аутономна област под номиналним албанским суверенитетом. Међутим, ово никада није спроведено у живот .Званична албанска дефиниција мањина није признавала као припаднике мањине етничке Грке који живе у мјешовитим селима и градовима насељеним и грчким и албанским говорним становништвом, чак и у областима гдје етнички Грци чине већину на примјер Химара. Сходно томе, грчке заједнице у Драчу ,Дрополису ,Ксамилу ,Саранди , Химари, Корчи, Валони и Берату нису имале „приступ“ никаквим мањинским правима.Супротно званичној албанској дефиницији, која генерално даје ограничену дефиницију етничких Грка који живе у Албанији, грчка миграциона политика дефинише грчко поријекло на основу језика, вјере, рођења и предака из региона који се зове Сјеверни Епир. На тај начин, према Грчком државном савјету, –Грчко етничко поријекло може бити признато на основу културног порекла (дијеле „заједничка историјска сећања” и/или везе са „историјским домовинама и културом”), грчког поринекла (грчки Албанци имају да докажу да је родно место њихових родитеља или бабе и дједе у Северном Епиру), језика и вјере православне .Грчки дијалекти у данашњој Албанији углавном припадају грани јужних грчких дијалеката. Поред албанских позајмљеница, задржавају неке архајске облике и ријечи које се више не користе у стандардном модерном грчком, као ни у грчким дијалектима јужног Епира. Упркос релативно малим раздаљинама између различитих градова и села, постоје неке дијалекатске варијације, најуочљивије у акценту. Иако је дијалекат у Сјеверном Епиру јужни дијалект, он се налази далеко сјеверније од редуковане изоглосе ненаглашеног система самогласника са архаичним двосложним -еа. Дакле, поријекло дијалекта на крају остаје нејасно .Локални грчки дијалекти су конзервативнији грчки идиоми јер су их говорили људи који су живјели под виртуелном аутономијом током османске владавине због сурове природе региона. Тако су, одвојени од осталих грчких дијалеката, сјеверноепирски грчки дијалекти прошли спорију еволуцију, чувајући архаичнију и вјернију слику средњовјековног грчког говора. Изолација Албаније током година комунистичке владавине, која је одвојила Грке који живе у Албанији од осталих грчких заједница, такође је допринијела споријој еволуцији и диференцијацији локалних грчких дијалеката. Грчки дијалект Нарте и Звернеца карактерише сјеверњачки вокализам. То је конзервативни дијалект, и има неке сличности са грчким дијалектима јужне Италије, Јонских острва, Епира, али и са удаљенијим грчким говорним подручјима, као што су Кипар, Тракија и Мала Азија.Пристојно знање албанског је такође уобичајено међу грчком мањином; скоро сви Грци који су одрасли у Албанији знају оба језика.Епиротска народна музика са ових простора има неколико јединствених карактеристика које се не могу наћи у остатку грчког свијета. Пјевачи из области Погон изводе стил полифоније који се одликује пентатонском структуром, а појављује се и у музици оближњих албанских и цинцарских популација. Друга врста полифоног пјевања у региону изгледа да има заједничке карактеристике са пјесмама тужбалица које се пјевају у неким дјеловима Грчке. Женско пјевање жалопојки код Грка у Албанији слично је по природи и пјевању као на полуострву Мани у Грчкој. Посљедњих година расте интересовање за полифону музику са ових простора, прије свега од стране музичара Костаса Лолиса, рођеног у близини Сопика у Албанији, који сада живи у Јањини, у Грчкој.Хришћанство се проширило у касном Римском царству, и током већег дијела средњовјековне и модерне историје, хришћанска вјера је била значајан дио идентитета Грка у ономе што је постало Албанија и другдје. Након Великог раскола, Албанија је била подијељена између западног (католичког) и источног (православног) обреда, при чему је већи дио јужнихрегиона у којима су живјели Грци ,Срби и Власи били лојални православном обреду. Током османске ере, православно становништво, којем је припадала већина Грка, третирано је према османском милет систему који је привилеговао муслимане и обесправљивао хришћане као грађане другог реда који су добијали мање људских , политичких, социјалних и економских права. Православно хришћанство је током османског периода остало доминантно у многим областима и постало је важан разлог за очување грчког језика, који је био и језик трговине. У Химари, током једног дијела овог периода, локално грчко становништво су били католици источног обреда због савеза са западним и католичким европским силама, иако су се на крају вратили у грчко православље. Грчко-православни мисионар Козма Етолски- Свети Равноапостол Козма Етолски путовао је кроз већи дио јужне Албаније у мисији да сачува тамошњу православну вјеру, и у том процесу је погубљен као руски агент.Због реформи у касном Османском царству и његовог коначног колапса, законска дискриминација хришћана у корист муслимана је смањена и потпуно престала крајем 19. и почетком 20. вијека.
Духовни и етнички допринос манастирских школа у Епиру као што су Кацимани код Бутринта, Дријану у Дровиани, Каменас у Делвини и Свети Атанасије у Поличанима (13—17. вијек) био је значајан. Прва школа на грчком језику у Делвину основана је 1537. године када је град још био под контролом Венеције, док је у Ђирокастру грчка школа основана 1633. године. Најважнији подстрек за стварање школа и развој грчког образовања дао је православни мисионар Козма Етолски заједно са Цинцарем Нектаријем Терпосом из Москопоља.Св.Козма Етолски је основао Акроцераунску школу у граду Химари 1770. године.
У Москопољу је током 18. вијека основана образовна установа позната као „Нова академија -Νεα Ακαδημια и велика библиотека. Локални монах основао је 1731. прву колорну штампарију на Балкану. Међутим, након разарања Москопоља године 1769., центар грчког образовања у региону се преселио у оближњу Корчу.
У касном 19. вијеку, богати банкар Христакис Зографос основао је колеџ Зографион у свом родном граду Кесторат, у региону Лункери. Многи од образованих људи који су подржавали грчку културу и образовање у региону, затим културу православне патријаршије, били су по поријеклу Цинцари. Године 1905. грчко образовање је цвјетало у региону, пошто се цјелокупно православно становништво, укључујући и православне Албанце,Србе,Цинцаре и Влахе , школовало у грчким школама.Изузетак је био Скадар гдје су Срби имали своје школе . У централним окрузима Берат и Драч, било је мјешовитих грчко,-српских школа .Један број људи из просперитетне сјеверноепирске дијаспоре 18.-19. вијека дао је значајан допринос не само својој отаџбини , већ и грчкој држави и грчком свијету под турском влашћу. Донирали су новац за изградњу образовних, културних и друштвених установа. Породица Синас је подржала проширење Атинског универзитета и спонзорисала оснивање Националне опсерваторије. Јоанис Пангас из Корче дао је све своје богатство у образовне сврхе у Грчкој. Браћа Запас, Евангелос и Константинос, обдарили су Атину мермерним стадионом у древном грчком стилу Калимармаро који је био домаћин Олимпијских игара 1870, 1875, 1896, 1906. и 2004.године и изложбеним центром Запејон. Браћа Запас су такође основала бројне болнице и школе у Атини и Цариграду. Христакис Зографос у османској престоници понудио је огромне суме новца за оснивање двије грчке школе једне за дјечаке, као и једне за дјевојчице и дневне болнице.Када је Албанија створена 1912. године, образовна права грчких заједница на албанској територији дата су Крфским протоколом 1914.године и изјавом представника Албаније у Друштву народа 1921)ч. Међутим, под политиком асимилације, грчке школе којих је било преко 360 до 1913.године су постепено биле принуђене да се затварају, а грчко образовање је практично елиминисано до 1934 за вријеме владавине Ахмет Зогуа . Након интервенције Друштва народа, ограничен број школа, само оне унутар „званичних мањинских зона“, поново су отворене. Током година комунистичког режима, грчко образовање је такође било ограничено на такозвану „мањинску зону“, а чак и тада су ученици на основном нивоу учили само албанску историју и културу. Ако би се неколико албанских породица доселило у град или село, мањини се укидало право да се образује на грчком и да објављује у грчким новинама.Панепиротску федерацију Америке , основали су у Вустеру, Масачусетс, 1942. године грчки досељеници из Епира и Грци у Албанији из епирског дијела земље. Један од главних циљева организације била је заштита људских права грчке мањине у Албанији и позивање албанске владе да појача своје пуно прихватање у заједници одговорних народа враћањем грчкој мањини њеног образовање, вјерских, политичких, језичкачих и културних права која им припадају према билатералним и међународним споразумима које су потписали представници Албаније од стварања земље 1913. године, укључујући и право да се изјасне о својој етничкој и вјерској припадности на попису који би пратичи међународни посматрачи.Панепиротска федерација Аустралије основана је 1982. године у Сиднеју као федерација различитих организација које представљају мигранте поријеклом из региона Епира. Познат је по својој посвећености одржавању и развоју епиротске културе у Аустралији, страственом заговарању права грчке мањине у северном Епиру, и игра истакнуту улогу у животу грчке заједнице у Аустралији. Донирала је преко 70.милиона долара за дјела добротворне природе за Грке Сјеверног Епира. Такође је повезана са Свјетским савјетом Епирота у иностранству и Свјетским савјетом Хелена у иностранству. Бивши предсједник аустралијске панепиротске федерације, Петрос Петранис, завршио је студију епиротске миграције у Аустралију, која носи назив „Епироти у Аустралији“.Петранис уз свој матерњи грчки језик говори српски и албански језик .
( наставиће се)
