Пише: Тихомир Бурзановић

Док се свијет ломи на великим геополитичким расједима, лидери са Балкана утркују се у изјавама које звуче као да су управо стигли са засједања Савјета безбједности УН. „У временима озбиљних глобалних сукоба и нестабилности, од пресудног је значаја да одговорном и блиском сарадњом обезбиједимо стабилност, енергетску сигурност и безбједност за наше грађане.“

Звучи узвишено. Звучи државнички. Звучи – празно.

Јер исти ти који говоре о „глобалним изазовима који обликују савремени свијет“ у сопственим државама нису у стању да обликују ни функционалан систем јавних набавки, ни независно правосуђе, ни стабилну економију. Док се позивају на глобалну одговорност, у њиховим двориштима се урушавају институције, правна сигурност и повјерење грађана. Посебан бисер провинцијалног глобализма јесте сазивање хитних сједница Савјета за безбједност због рата на Блиском истоку. Рат на Блиском истоку – а хитна сједница Савјета за безбједност Црне Горе. Као да ће исход тог трагичног сукоба зависити од закључака донесених у Подгорици. Као да ће геополитички токови промијенити смјер ако балкански лидери „размијене мишљења о глобалним изазовима“.

Наравно да неће.

Али ће се добити камера, наслов, саопштење. И још један дан у којем се не говори о томе да државе којима управљају економски стагнирају, финансијски се задужују до ивице издржљивости, правно посрћу, а морално клизе у апатију и цинизам. Док они говоре о „енергетској сигурности“, њихови грађани једва плаћају рачуне. Док причају о „безбједности“, криминал и корупција продиру у све поре система.

Цинизам је утолико већи што се паралелно са великим ријечима о стабилности, у јавности годинама нижу оптужбе о везама појединих политичких структура са шверцом наркотика, цигарета и другим облицима организованог криминала. Док државе пуцају по шавовима, приватни рачуни расту. Док се друштво распада, породичне империје јачају. Док грађани броје евре до краја мјесеца, неки броје милионе.

И онда нам кажу да је „од пресудног значаја блиска сарадња“. Са ким? Између кога? Између истих оних који су деценијама сарађивали у подјели плијена, а не у изградњи система?

Политичари са Балкана морали би, прије него што почну да анализирају глобалне тектонске поремећаје, да се позабаве локалним земљотресима које су сами изазвали. Јер брига за државу не мјери се бројем хитних сједница, већ резултатима. Не мјери се саопштењима, већ повјерењем грађана. Не мјери се фотографијама са састанака, већ снагом институција. Премијер може бити одсутан са једне сједнице. Али одсуство од стварности траје много дуже. То је одсуство од одговорности, од морала, од стида. А то одсуство је много опасније од било ког рата на другом континенту.

Провинцијални лидери лијече своју потребу за камерама глумећи глобалне актере. Међутим, озбиљна политика почиње код куће. У буџету који није плијен. У тужилаштву које није телефонски именик. У економији која није параван за шверц. У друштву које није талац партијских и породичних мрежа.

Све друго је политичка глума. А глума не гради државу – она је само декор док се иза сцене руше темељи.