У поменутом извјештају се износи да су након наведених ликвидација и четници извршили неколико стријељања партизана:
“Последњих дана четници су објесили другарицу Ружу, и стријељали Ђура Раосављевића, бившег команданта батаљона
Липовског, који се био предао четницима, Радовић Радосава потпуковника из Лијеве Ријеке, Николу Крушчић из Бјелојевића,
Миљана Вуковића из Берана”.71 КПЈ је од стријељања Чедомира Љуба Чупића, од стране Суда за заштиту народа из Никшића,
створила мит, као примјер како су њихови борци пркосили смрти.Наиме, Љубо Чупић је у борби између националиста (зеленаша)
и комунистичко-партизанских снага (заробљен или се предао) на Кабленој главици код Никшића, крајем априла или првих дана маја
1942. године. Он је тада био комесар партизанске чете и био је оптужен за извршавање више злочина у околини Никшића. Чупића
је због наведеног у Никшићком националистичком затвору чекао судски процес.

О томе како су се пред Судом за заштиту народа одвијали судски процеси, свједочио је Љубомир Косовић, који се, као и Чупић,
борио на комунистичко-партизанској страни: “О националистичком, односно ‘четничком’ затвору у Никшићу писало се у многим књигама, новинским чланцима и мемоарима. Било је ту махом измишљених ‘чињеница’. Био сам у овом затвору у најкритичнијем периоду када је националистичка репресија била најјача. Према мом сазнању, нико од партизана заробљених од националиста није стријељан без суда, односно пресуде Националног војног суда у Никшићу. Сваки окривљени затвореник саслушаван је од исљедника дипломираних правника, који су прикупљали доказе и тек су онда окривљене изводили на суд. Суђење је било јавно. Сваки окривљени имао је браниоца по службеној дужности. Никшићки војни национални суд донио је двије групне смртне пресуде. У првој групи осуђених на смрт био је и Љубо Чупић, а друга група, са Шпиром Мићуновићем на челу, успјела је да побјегне из затвора. Друге смртне пресуде овог суда нијесу ми познате, а мислим да их није ни било”.

Косовић истиче да је обезбјеђење затвора било врло слабо, што показује и наведени случај да је група на челу са Мићуновићем из
њега побјегла, и износи да се судски процес одвијао професионално: “Стражарили су на смјенама националисти (мобилисани) из
околине. Ту су била двојица кључара – Шпадијер, жељезнички чиновник и Јово Мартиновић, столар и спортиста ‘Сокола’ из
Никшића. Обојица су били врло коректни. Исљедници, а било их је пуно, обављали су свој посао професионално. Саслушала су ме три исљедника и никада нијесу вршили пресију на мене да потпишемзаписник без моје пуне сагласности”. Он истиче да је покушаје
малтретирања затвореника спријечио пуковник Бајо Станишић (он је тада био командант Народне војске Црне Горе и Херцеговине,
примј. М. С.) и најстроже забранио да породице жртава имају било какав контакт са окривљенима: “Затвореници су пуштани у шетњу
три пута дневно: ујутру, на подне и навече. Храна је била оскудна, али од породица се свакодневно могло добити довољно хране”.

Љубомир Косовић о познанству са Љубом Чупићем, његовим братом Мартином и о суђењу и пресуди Љубу свједочи да се
септембра 1941. године негдје у околини Никшића упознао са Љубом Чупићем, студентом права: “Када сам га упознао, пао ми је у очи као лијеп, шармантан и продуховљен момак, који је знатно одскакао од осталих комунистичких активиста. Касније, 1942. године био је политички комесар чете једног ударног батаљона који је априла и маја 1942. године извршио више злочина у околини Никшића”. Косовић наводи да није сигуран да ли је Чупић заробљен или се предао, износећи детаље са његовог суђења, које му је испричао Љубов брат Мартин и затвореници који су били са њиме на суђењу: “У затвору сам био са његовим братомМартином, који је тада имао око осамнаест година. За вријеме блокаде Никшића Мартин је био неустрашиви и врло активни партизански активиста у граду. Чупића је било пет или шест браће и једна сестра и сви су били у партизанима. Са Мартином сам био врло добар пријатељ. Он је и у затвору имао врло одличне везе са преосталом илегалном партизанском организацијом у Никшићу. Њега је нарочито интересовало суђење његовом брату Љубу, кога је безгранично волио”.

Косовић преноси Мартиново свједочење о томе како су на суду против његовог брата Љуба свједочили њихови
партијски “другови”, и да је, када је сазнао праву истину о томе, из револта пришао “националистима”:
“Према његовом причању, а то су тврдили и затвореници који су са њим били на суђењу, позадинска – илегална организација, по
налогу КП, организовала је свједоке који су Љуба теретили и то је било одлучујуће за његову смртну пресуду. Када је то дознао,
Мартин је био ван себе. Њега су повели из овог затвора за Цетиње и пошто је вјеровао да ће бити убијен, код мене је оставио двадесетак породичних фотографија да их предам мајци ако изађем из затвора. То сам урадио и предао фотографије његовом брату. Мартин је у Цетињу из револта пришао националистима. Убијен је са женом негдје у Босни или Словенији”.

Косовић износи како је процес против окривљених био озбиљан и да су испитивани сви детаљи, при чему је у његовом случају утврђено да он није био тај Љубомир Косовић, одговоран за убиство 13 људи, већ његов имењак и презимењак из Боке. У случају Љуба Чупића, његово храбро држање и жртву искористила је КПЈ, чији чланови су га и жртвовали, а таквих случајева био је велики број.

Из књиге Миљана Станишића „Братоубилачки и грађански рат у Цртној Гори 1942. године“, Институт за српску културу, 2023. година)