Пише Тихомир Бурзановић

Увод у вјеронауку у образовни систем на простору Црне Горе, Србије, Републике Српске и Косова и Метохије предмет је дугих полемика, јер се на њему сусрећу историја, идентитет, савремене педагошке праксе и политичке реалности. Иако је ријеч о истом културно-цивилизацијском простору, приступи вјеронауци у школама битно се разликују, што открива дубље друштвене токове сваког од ових друштава.

Србија – вјеронаука као дио идентитетског модела

У Србији је вјеронаука уведена 2001. године као изборни предмет. Данас је похађа више од 50% ученика основних школа, док је у средњим тај проценат нешто нижи. Циљ није искључиво религијско васпитање, већ упознавање са духовним и културним наслеђем.

За многе родитеље вјеронаука представља коректив модерног времена – прилику да д‌јеца стекну морални оквир, упознају властиту традицију и изграде лични идентитет. Истовремено, у мање урбаним срединама присутан је изазов недостатка стручно обучених кадрова, као и питање баланса између вјерског садржаја и научних приступа.

Република Српска – вјеронаука као стандардни дио система

Република Српска има најразвијенији модел вјеронауке у региону. Предмет је обавезан у основном образовању, са могућношћу избора између православне, исламске или католичке вјеронауке. Овакав плурализам омогућава уважавање различитих заједница.

Истовремено, вјеронаука у РС има интегративну функцију – она не служи само упознавању са вјером, већ јача осјећај припадности заједници, посебно међу младима који одрастају у друштву обиљеженом тешком историјском траумом. За многе родитеље то је важан елемент стабилизације породичних вриједности и очувања идентитета.

Косово и Метохија – вјеронаука као културна одбрана

 На Косову и Метохији ситуација је специфична. У већински српским срединама вјеронаука је изборни предмет и има снажну улогу у очувању идентитета. Школе на српским подручјима раде по програму Републике Србије, па се вјеронаука изводи као и у остатку Србије.

У контексту политичке и безбједносне неизвјесности, вјеронаука добија додатну димензију: она је механизам чувања историјске свијести, језика, традиције и духовног континуитета, као и осјећаја заједништва међу д‌јецом која одрастају у сложеним условима.

Црна Гора – једина без вјеронауке у систему

 Црна Гора је једина у региону која нема вјеронауку у основном и средњем образовању. У школама постоји предмет “Грађанско васпитање”, али не постоји опциони модел којем би д‌јеца могла да приступе ако желе религијско образовање. Разлози су политички и идеолошки, али и историјски – уложено је деценијама у секуларни образовни модел. Међутим, бројни родитељи, посебно из православне заједнице, сматрају да д‌јеца остају ускраћена за систематско упознавање властите традиције, што се касније види у непознавању историјских, културних и етичких вриједности.

Модел који се најчешће предлаже у Црној Гори јесте факултативна вјеронаука – добровољна, плуралистичка и педагошки обликована, као у већем дијелу Европе. Тај модел би задовољио секуларни карактер државе, а истовремено омогућио родитељима избор.

Шта вјеронаука заправо даје д‌јеци?

 1.Моралне вриједности и етика

 Без обзира на религију, вјеронаука д‌јеци даје обрисе моралног система: емпатију, саосјећање, одговорност, солидарност.

 2. Културалну писменост

 Не може се разумјети сопствена традиција без познавања религије која ју је обликовала. У том смислу вјеронаука је мост ка историји и идентитетским елементима.

 3. Развој критичког мишљења

 Квалитетно изведена вјеронаука не учи д‌јецу догми, већ их подстиче да промишљају о смислу, вриједностима и етичким дилемама.

 4. Мању изложеност дигиталним девијацијама

 У времену друштвених мрежа, агресивног садржаја и идентитетског раслојавања, вјеронаука може д‌јеловати као стабилизујући фактор.

 5. Повезаност породице и школе

 Родитељи често активно учествују у процесу, што додатно повезује образовање и породичне вриједности.

 Закључак — вјеронаука као простор слободе, а не наметања

Вјеронаука није средњовјековни концепт, већ савремени педагошки алат када се правилно користи. Не треба је посматрати као наметање вјере, већ као могућност, као простор у којем дијете учи о сопственим коријенима, култури и моралним нормама.

Искуство Србије, Републике Српске и српских школа на Косову и Метохији показује да вјеронаука може бити добровољна, модерна и друштвено корисна.

Црна Гора, као једина без таквог предмета, могла би размотрити увођење изборног модела, којим се не би нарушила секуларност, али би се д‌јеци дала шанса да упознају оно што је у њиховом историјском, културном и породичном идентитету неизбрисиво.

Улога вјеронауке у образовању није да д‌јецу учини религиозном — већ да им помогне да постану морално стабилни, културно свјесни и друштвено одговорни људи.