Титова банда(партизани) била је у стању непријатељства према четницима, односно ЈВуО. Током непријатељства партизани су кршили правила рата и Женевску конвенцију према припадницима ЈВуО заштићеним обичајима рата и Женевској конвенцији .
Руководство партизанског покрета придавало је посебан значај борби против ЈВуО, па је водила смишљену пропаганду кампању у циљу ширења бољшевичке идеологије и јачању мржње према политичким неистомишљеницима.Злочини су били спонтани (из мржње) и организовани (по наређењу). Злочини су били прихваћена пракса код партизана
“Пасје гробље”
На Бадњи дан 1942. године партизани су починили свој по злу најчувенији злочин у Црној Гори. У колашинском лугу на десној обали Таре, над телима 240 унакажених грађана, разапели су лешину пса на даскама у облику крста. Затим су написали: “Ово је пасје гробље”. Као командант Колашина, мајор Јоксимовић је неколико месеци касније присуствовао ископавању жртава “пасјег гробља”:
Пред тим језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића. Све у свему, прави пакао на земљи, у који су дотерани и у коме су страдали праведници, Срби православне вере и национално опредељени. То су били људи из свих друштвених редова, од судије до обичног радника. Њихова је једина “грешка” била што нису прихватили безбожнички комунизам…
Поред “пасјег гробља”, комунисти су оставили трага и у бројном јамама, у које су попут Хрвата бацали своје жтрве, због чега су названи “јамарима”. Најпознатије партизанске јаме у Црној Гори су јама у селу Гриже код Берана, Шахотичка јама у Церову код Бијелог Поља, Шавничка јама, јама на Радовчу, јама код Ријеке Црнојевића и Которска јама код Никшића код Видрована у Горњем пољу.
На основу Брозових наређења, партизански преки судови слали су људе у смрт по кратком поступку и без права жалбе. “Ова пресуда је извршена и против исте нема места жалбе”, писао је Сава Ковачевић, председник Преког војног суда Никшићког партизанског одреда. Од 19 оптужених на овом процесу, осморо је осуђено на смрт, уз конфискацију имовине. Од свих осморо, петоро су били рођаци Саве Ковачевића: Новица С. Ковачевић, Блажо С. Ковачевић, Марко К. Ковачевић, Марко Ј. Ковачевић и Петар Б. Ковачевић. Првооптужени Новица је пре рата био судија, док је његов рођак и убица, Сава, био кријумчар дувана.
Злочини партизана у Србији
Партизани су још од лета 1941. године чинили: убиства према свом партијском програму, пљачке, паљења општинских архива, итд. Само у зборнику Недићевих докумената, који су сами комунисти одабрали и објавили 1965. године, наведено је око 1.000 имена њихових жртава (ненаоружаних, односно цивила) у Србији пре јесени 1944. године. Само једна допуна списка жртва комунизма из 1941. године садржи 76 имена земљорадника, чиновника, домаћица, свештеника, занатлија… На овом допунском списку је и име чувеног академског сликара Михаила Миловановића из села Гостинице код Ужица.
Убиства су настављена и 1942. године. Само током августа полиција владе генерала Милана Недића забележила је 18 случајева убиства цивила. На пример:
3. август: У селу Негришори (Гуча) убијен је од стране партизана Миломир Давидовић, који је раније био у партизанским редовима, па је одрекао сарадњу комунистима.
Или:
4. августа: Од стране партизана убијен је Милован Ћосић, председник општине у Губеревцу (Сопот), а у селу Дучина Милутин Поповић, сопственик вршалице, чији је леш нађен у близини села. Том приликом спаљена је општинска архива као и једна вршалица, а убијен Милосав Милић, земљорадник.
Или:
30. августа: Од стране партизана убијен је у Страгарима (срез Орашачки) Мирон Ђурић, архимандрит.
Партизани су убијали и 1943. године. Примера ради, Недићево министарство унутрашњих послова бележи да је у Краљевачком округу партизански покрет Раденка Мандића “само у другој половини августа убили преко 15 лица.
Крајем 1943, ради садејства са својом главнином у покушају освајања Србије, партизани покрећу нов талас злочина. Следи делимичан попис њихових жртава из новембра и децембра, према документима Недићевог министарства унутрашњих послова:
7. новембра око 21 час четири партизана и једна женска упали су у село Жељево (4 км северно од Сврљига) и убили старешину села Светислава Марјановића, којега су претходно изболи ножевима па га затим дотукли из пушака. Ову групу води Душан Тасковић зв. Срећко…
У ноћи 14/15. ом партизани су у селу Друговцу, среза Алексиначког, убили Ђорђа Јефтића, земљорадника, а затим спалили архиву општине Станци истог среза…
13. ом у 23 часа група партизана упала је у село Бањи (4 км ј-и од Аранђеловца – секција Аранђеловац) одакле су одвели лекара здравствене задруге Владимира Свилингера и однели његову апотеку … Леш одведеног лекара нађен је 14. новембра у селу Брезовцу…
15. ом. у 19 часова група партизана упала је у село Вишевац где је убила председника сеоске општине Чедомира Милојевића па потом отишла у непознатом правцу.
Космајски партизански одред
За сада се највише зна о злочинима Космајског партизанског одреда, којим су командовали Марко Никезић, Дража Марковић и његова будућа жена Божидарка Кика Дамјановић. Познат је списак од тачно 200 жртава космајских партизана, само са територије данашње општине Сопот. У вези убиства две учитељице и других мештана сопотског села Мала Иванча, које се према цитираном извору Недићеве полиције одиграло у ноћи између 15. и 16. децембра 1943. године, на основу црквених књига, али и на основу сведочења партизана, који су се тиме хвалили, хроничар пише:
„Учитељице Кристина Стојановић из околине Крагујевца и Милица из Велике Иванче, сеоски кмет Станоје Јовановић, трговац Стеван Којић и четник Радомир Бабић. Око Светог Николе 1943. године партизани Космајског одреда Љубомир Ивковић “Шуца”, Божидарка Дамњановић “Кика”, Добривој Милићевић “Вучко”, учитељ из Дражња, и други, спровели су жртве у кућу Богдана Ранковића, која се налази на крају Мале Иванче, поред гробља. После мучења, сви су стрељани на гробљу, а њихови гробови до данас нису обележени. Пре сахране, тела учитељица била су изложена у сали сеоске општине. Крстинин муж Воја налазио се у немачком заробљеништву. Имали су две мале девојчице, о којима су се потом старали мештани. О њима данас нико ништа не зна.“
извор: равногорски четнички покрет
