Пише: Иван Милошевић
Бошњаци су у идеолошкој офанзиви. Шербо Растодер са страница “Вијести” расветљава злочине над муслиманима у Шаховићима прије 100 година, а Суљо Мустафић и Мирсад Растодер из Сарајева шире страх од Начертанија и Велике Србије. Наравно, о својим злодјелима ни слова! А није да их је мали број, напротив, има их и више него довољно, али нико их не помиње. Чак и православни о томе ћути и њихови политички и остали представници нерадо о томе говоре. Онда и не чуди актуелна идеолошка бошњачка експанзија!
У Плаву и Гусињу током рата није било четника, али је зато било Бали вулнетарија и Муслиманске милиције.
Војне јединице Муслиманске милиције и Бали вулнетари од 1941. до 1945. године у околини Плава и Гусиња побили су око 1600 Срба. Побијени нијесу били припадници било каквих војних и идеолошких покрета током Другог свјетског рата, већ житељи тога краја којима је једини гријех био што су православни Срби. Муслиманска милиција и Бали вулнетари су биле фашистичке јединице муслимана и Албанаца који су се након слома Краљевине Југославије и под покровитељством Италије залагали за Велику Албанију. У саставу тих јединица већином су били муслимани и Албанци из Плава и Гусиња. О овим злочинима данас се у Црној Гори мало зна и у уџбеницима о томе нема ни слова, а као сарадници окупатора једино се помињу четници. За злочине о којима говоримо званична црногорска историографија тврди да су их починили припадници злогласне СС дивизије Скендербег, али се не наводи да су у њиховом саставу били домаћи муслимани и Албанци.
Муслимански и албански интелектуалци у Црној Гори и након 75 година од злочина који су током Другог свјетског рата починили њихови сународници ћуте, али зато надугачко набрајају све злочине које је је њихов народ претрпио од четника. Не умањујемо значај било којег злочина, па ма са које стране долазио, а овим текстом не желимо ни да заузимамо нечију страну и прекопавамо по гробовима и бројимо ко је више невиних цивила побио. Међутим, мислимо да је дошло вријеме да се и наша браћа муслимани и Албанци осврну иза себе и прихвате да током претходних седамдесетак година нијесу само они били жртве, како често себе приказују, већ да су и њихови припадници окрвавили руке убијајући невине људе само због тога што су били припадници другог народа и вјере. Такође, мислимо да је вријеме лажног братства и јединства прошло и да се неко и међу муслиманима и Албанцима мора огласити поводом злочина у Плаву и Гусињу, јер једино истина о свему ономе што се тих несрећних година дешавало у Црној Гори може бити љековита и научити нас да никада више због туђих интереса или историјских неправди кренемо једни на друге. Неки од потомака побијених Срба, као и истраживачи о злочинима над православним живљем у Плаву и Гусињу, најавили су и подизање оптужнице против ратних злочинаца. Истина нико од њих није међу живима, али одлуком суда и утврђивањем истине о почињеним убиствима могли би се барем порушити њихови споменици који се данас налазе у Плаву и Гусињу. Они су најавили су да ће ускоро покренути судски процес како би се саопштила истина о свему што се над православнима дешавало у Плаву и Гусињу док је тим крајем ратних година владала Муслиманска милиција и Бали Вулнетари.
О овој теми прије четири године обимну књигу „Злочини над православним становништвом у Горњем Полимљу од 1941. До 1945.“објавио је Предраг Т. Шћепановић, историчар из Колашина. Ова књига стидљиво је представљена у црногорској јавности, а од званичних дворских историчара једноставно је прећутана. На страницама те књиге налази се списак од 1600 Срба које су током четири године у Плаву и Гусињу свирепо убили припадници Муслиманске милиције и Бали вулнетарија. Прва жртва несрећног рата и вјековне мржње неправославног живља према Србима у поменутој области је Анђа Аџић, која је у Плаву нестала још у мају 1941. године. Друга жртва био је Саво Рајковић кога су муслиманске и албанске јединице убили у јулу 1941. године на Малом Виситору. Злочини над православним становништвом учестали су након јулског устанка, јер велика већина муслимана и Албанаца из Плава и Гусиња нијесу благонаклоно гледали на побуну против италијанског окупатора, јер су се одмах након капитулације Краљевине Југославије ставили у службу Италијана. То и не чуди када се зна да је муслимански и албански живаљ Плава и Гусиња са муком и под великим притиском прихватио црногорску власт након балканских ратова. Отпор започет у то вријеме трајао је све до до слома Краљевине Југославије и није тајна да су та два народа Италијане, али и усташе, третирали као ослободиоце од мрског црногорско-србијанског државног ланца.
Осман Растодер је вјероватно најистакнутија личност у Плаву и Гусињу током Другог свјетског рата. За муслимане он је несумњиво херој што свједочи и намјера гусињских главара да прије неколико година једну улицу у том граду назове његовим именом. Шћепановић о Осману Растодеру саопштава другачије податке.Осман је рођен 1882. године у Петњици, а након школовања 1929. године постављен је као имам и матичар у Петњици. На састанку мулсимана у Петњици 20. јуна 1941. године изабран је за команданта Муслиманске милиције.
-У вријеме јулског устанка хоџа Осман Растодер из Петњице био је један од помагача италијанском окупатору у разбијању народне побуне у беранском срезу. Он је организовао бројне нападе на територију беранског среза ради паљења кућа, пљачкања и убијања недужног становништва. У поличким селима Заграђу и Горажду запалио је 54 куће. У злочинима се посебно истакао 28. јула 1944. године када су припадници злогласне „Принц Еуген“ и „Скендербег“ дивизије и њихове вјерне слуге из муслиманске милиције само за два сата у селима Горњој Ржаници и Велици заклали, спалили и убили преко 750 жена, дјеце и стараца. При крају рата се склања у Дреницу, гдје води борбу против партизана, а новембра 1945. враћа се у родни крај. ОЗНА га је убила јануара 1946. као одметника нове власти- наводи Шћепановић.
И биографија Шемса Феровића,рођеног Плављанина и предсједника плавске општине од 1937.године, не заостаје за Растодеровом. Феровић је са својим братом од стрица Ризом и Саљом Никочевићем, 1941. године формирао Главни штаб одбране, затим чете добровољаца – вулнетара (фашистичке албанске милиције).
–Остао је упамћен по томе што је у јулу 1941. године организовао убиство 38 Срба у Плаву. Он је на плавском гробљу ножем распорио свога кума Мирка Прашчевића из Брезојевице и свога побратима Млађа Дашића. Шемсо и Ризо су по злу познати Феровићи. У Плаву и Гусињу починили су много свирепих злочина над православним Србима, а међу најодговорнијима су за злочине у Велици. Земаљска комисија за утврђивање злочина ставила им је на терет „паљевине, пљачке, туче, силовања и интернације“ за 318 оштећених и то по изјавама 900 свједока из Полимља и Велике.Крајем рата, средином новембра 1944. побјегао је у Албанију гдје извршио самоубиство – пише Шћепановић.
Сличних примјера има на претек и то не само у поменутој књизи. О свему томе у вријеме комунистипке Југославије се ћутало, а ћути се и данас. Међутим, Бошњаци не ћуте и већ дуже досипају со на братску рану. Докле?
О злочинима Шемса Феровића на муслиманским сајтовима нема података. Штавише он се слави као велики јунак и борац против црногорских четника и потомак познатих муслимана који су се од 1878. године борили против Црногораца у најјери да остану под влашћу Турске.
Ево како о Шемсу пише сајт бошњаци.нет.
Шемсо Феровић је у међуратном периоду, док је Плавски округ био у саставу тадашње Краљевине Југославије, постао пресједник општине Плав. Било је то 1937. године. На том положају остаје све до 1943. године када насљеђује блиског рођака Риза на мјесту нонпрфекта (начелника округа) и на тој функцији остаје све до краја 1944. Када ово подручје освајају партизани. Ризо је на наведеној функцији био од авдгуста 1941. до средине 1942. Када напушта Плав и одлази у Албанију (остало је непознато због чега). Током цијелог рата црногорски четници предвођени Павлом Ђуришићем нису одустајали од овог веома важног подручја које им је спрјечавало пут ка Метохији који су такође мислили да ставе под своју контролу. Међутим, добро наоружани Плављани и Гусињани предвођени Ризом и Шемсом успјели су да одбране ово поручје од црногорских четника као што је то некада учинио њихов дјед Јакуп Феровић 1879. године. Након Ризовог одласка у Албанију 1942. Шемсо је имао војску од 700. бораца. Рођаци Феровићи су одбранили овај крај од четника али су га изгубили у борби са партизанима који крајем 1944. заузимају цјели Санџак. Шемсо је морао да се са својим борцима повуче у пордучју Албаније и Косова. Један дио његових бораца отишао у правцу Косова, а други са њим у Албанију гдје у борбама са југословенским и албанским партизанима доживљавају пораз. Шемсо је, након што је откривен, до задњег метка пружао грчевит отпор. Знајући шта га чека у случају да падне у жив у руке Шемсо је пиштољем извршио самоубиство. Било је то у мјесту Копљик у Албанији 1945. године на другој страни, његов старији брат Ризо такође трагично завршава у затвору у албанском граду Скадру. Претпоставља се да су га Албанци, на наговор југословенских партизана, ликвидирали па су у јавности пустили вијест да се сам отровао!
Браћа Феровићи су за већину Плављана и Гусињана остали упамћени као људи који су најзаслужнији за одбрану овог краја од црногорских четника. На сву срећу ова фамилија се није угасила, већ су и рахметли Ризо и Шемсо оставили иза себе своје потомке. Шемсо је у браку са Ђулизаром имао четири сина и двије кћерке. Синови су му: Зећо, Шућо, Шефкија и Ферид, а кћерке Хатка и Фехима. Ризо је у браку са Албанком имао једног сина и кћерку који данас живи у граду Драчу у Албанији.
