Синовче, седми мај 1945. године, када је капитулирала Њемачка, дочекали смо у Загребу. За нас  је то био дан побједе над фашизмом, и пораза над сопственим народом. Нисмо још знали да је рат завршен. Журили смо ка западу, вјеровали да ћемо пут италијанске границе наставити преко Карловца, али смо кренули ка Зиданом Мосту. Пут је био препун Њемаца, усташа…

Изабрали смо жељезничку пругу. И пут и пруга иду, упоредо, ка Зиданом Мосту, до кога смо стигли тек у подне, 10. маја 1945. године. Ту смо сазнали да је наше чело колоне, на путу ка Љубљани, нападнуто од комуниста. Са повратницима крећемо ка Цељу и Дравограду. На пола пута напале су нас јаке комунистичке снаге. Разјурили смо их,  десетковали, више бајонетима и голим рукама, него мецима. Муниције је било све мање… Пред сумрак смо стигли до Цеља. На многим кућама виориле су се југословенске заставе са петокраком…

Синовче, то није била наша застава, обиљежена погубним знаком… Тада ми се свијет, за тренитак, срушио… Са њом смо губили идентитет… Постојање… Угрожавала је наше духовно биће, наводећи га да клоне, управо када, у ројевима, налијећу комунистичке лажи… Ипак, били смо све јачи. Све више смо постајали пуни правдољубивог немира… Ако је срећа краткотрајна, зар је невоља вјечна…

Око три сата после подне нашли смо се на самој раскрсници између Марибора и Дравограда. Чело наше колоне јавља да су Дравоград запосјели комунисти.Са  њима су виђене и совјетске трупе. Неко је дошао на идеју да се ступи у преговоре с комунистима, како бисмо, без борбе, наставили пут ка аустријској граници…

На једној страни моста стајале су наше страже, а на другој комунистичке. Сјутрадан, 13. маја, комуниста је било још више, углавном на бициклима. Нашој дјеци су причали како свако од њих посједује ово превозно средство, те ће и њима дати да се провозају. Наивна дјеца, прелазила би мост, и никад се више не би вратила. На тај начин привукли су и Николиног најмлађег сина, Петра, ученика трећег разреда гимназије. Последњи пут смо га видјели кад је бициклом прешао мост…

Синовче, ђаво је опасан, има онолико ликова,  колико и људских грјехова. Комунистички је чак окупиран и невиношћу дјетињег свијета…

  По завршетку рата, Петар долази у Нови Сад. Запошљава се у Пошти. Ту је боравио неко вријеме, међутим, жеља да се врати кући, бивала је све јача… Све више постаје пун носталгичног немира… Шаље писмо, адресирано на село Орасе,  мајци Јови. Али, Удбаши, црни и страшни као клетва, примјењују стари обичај: копирање, или читање писама… У писму се представљао као нека жена – Љубица, али, удбаши  схватају да је то њен Петар…

Наступа потрага… По причању комшија и рођака, који су долазили код Јове, саосјећајући са њеном злом судбином, Петра су пронашли комунистички агенти и ухапсили. Из Новог Сада је депортован у  злогласни цетињски затвор, звани Богданов крај, и ту ликвидиран…

  Синовче, његов прерани губитак био је Јовина још једна рана на рану. За овако крвав и безобзиран систем, и друштво, Петар, и није био припреман…

Боже Свемогући, човјек није само рањив, човјек је жива рана…

( Поглавље из књиге „Зли пут без повратка“ Тихомира Тиха Бурзановића и Веселина Лазаревића, Подгорица 2017.године)