Пише: Живојин Ракочевић

Кућа ми је сама, говорио је у болници, у цркви, код пријатеља и најближе родбине последњи призренски учитељ Тома Томић. Остао је после бомбардовања 1999. године у свом селу Драјчићима, високо изнад Призрена, на Шар-планини, и од тада до прошле недеље, када је преминуо, својим животом и сведочењем чувао истину о својој кући, о свом крају, о својој школи и животу који се држи о танкој нити између опстанка и нестанка.

Последњи призренски учитељ је живео 95 година и у те године стао је читав један век туге и радости, победа и пораза, среће и самоће.

Открили смо га одмах после рата и схватили да Уча говори језиком који разуме цео свет и да фински официр Кфора, набилдован и затегнут, у српској старинској кули на врху Шар-планине, разуме шта прича тај старац – какве проблеме има и шта се десило са његовим народом.

Рођен и одрастао у породици која је учествовала у балканским и Првом светском рату, Тома је своју собу, после смрти супруге Росанде, претворио у породични олтар, мали музеј породице и читавог краја. У тај простор, у планинској кули, са погледом на сурове врхове, долазили су људи из Америке, Аустралије, Швајцарске, Велике Британије… И сви су у њему видели да чува три ствари: породицу, школу и свој народ.

„Свако од нас слави свој Видовдан, па ево и ја у свом дому”, рекао је једном за „Политику” док је позивао да честита празник. Овај усамљени старац је био саговорник свих националних медија, а за 85. рођендан са Радио Београда стигла му је честитка у којој између осталог пише: „Заувек ћемо памтити ваш пример доброте, поштења, вредноће, пристојности, истрајности и доброг духа. Ваш Радио Београд!”

Можда се у овом писму најтачније оцртава лик човека у потпуној изолацији кога је разумео свет, а и он је разумео свет. У његовој заоставштини налазе се и писма следећег садржаја, на свеже наученом српском језику: „Ја сам веома срећна у Шведској, али ми с времена на време недостаје Косово, посебно Драјчићи. Надам се де ћемо се ускоро поново видети. Све најбоље, Хелене.”

У некој од посета један Британац је дуго остао код учитеља Томе и попио неку чашицу шљивовице више. У повратку из Драјчића спустио се са колегама у Средачку жупу, где се налазио контролни пункт немачког Кфора. Огорчен због ситуације коју је видео, и загрејан шљивовицом, одлучио је да немачке војнике поздрави нацистичким поздравом са уздигнутом и испруженом десном руком. Разуме се да је саслушаван и испитиван, али је то била побуна против логора и гета који су чували и који нису сачували немачки војници.

„Остављао је утисак на људе који га можда први пут виде у животу или уопште не деле његово мишљење. Никад се нисам покајао кад сам неког упознао са њим. После таквих мухабета и посета у себи сам помишљао и говорио: Уча је поново осветлао образ пред светом”, каже Ненад Талић са Штрпца, који је радио у међународним организацијама на Косову и додаје да је имао таленат да препозна добро.

„Слобода ће доћи изненада, то ми је недавно рекао”, сећа се Талић.

Никада није пропустио ниједан час, није имао ниједан дан боловања, а у школи у Драјчићима предавао је 38 година. Кад је остао сам и кад су српска деца напустила мешовито српско-муслиманско село Драјчиће, његова школа се угасила. Албанска Ослободилачка војска Косова је 1999. године окупила Муслимане у локалној џамији и наредила да њихова деца, која готово и не знају албански, иду у село Мушниково и наставу похађају на албанском језику, по новом косовском систему. Школа је остала сама, а мештани две вере једног језика и заједничког порекла готово прекидају комуникацију.

Учитељ Тома је бринуо о свакој столици, поломљеном стаклу и о томе да одржи пријатељства са онима који нису окренули главу од Срба. То су били и, заувек, остали Муслимани суседног села Горње Љубиње. Код њих се иде у продавницу, од њих се телефонира, они праве сандуке за умрле Србе у Драјчићима. Учитељ Тома им је написао и посветио песму.

Дошли су му на сахрану, на гробље које се зове Збориште. То је планински превој и видиковац, један од најлепших на Шари – место за збор, зборење и разговор. Ту су му дошли тихи и свечани, одмах поред је и муслиманско гробље.

Негде крајем 2013. године почела је Учина борба за школу.

„Ево, гледам кроз прозор куће и не могу да се смирим. Срушили су кров школе, бојим се да реагујем. Не могу ништа да урадим, од бола не могу да одем тамо јер ћу умрети на лицу места”, јављао је и плакао док је говорио за „Политику”.

Косовске просветне власти рушиле су српску школу стару 109 година. Срби су 1904. у Османском царству поклањали земљу за њу, она је била заштићена законом. Учитељ Тома је, ипак, успео, својим гласом и болом, да спаси њене зидове и спречи коначно уништење.

Свештеник Александар Нашпалић служи опело на Зборишту. Зна учитеља, као и већину призренских стараца од 1999. године, зна његову тврду реч и тешку старачку самоћу оних који нису напустили завичај и позива Вању Пужића, председника Црвеног крста са Штрпца, да говори о учитељу.

„Уча је знао имена наше родбине, знао је како се зову деца и унуци његових пријатеља, знао је шта их мучи, какве испите полажу. Био је део наших породица”, рекао је Пужић. Управо њему је, пре неколико година, Уча предао писмо, као неку врсту животне опоруке, и насловио га са: „Аманетно писмо”.

Кад су га отворили, у њему су била наша имена, као молитва и као опомена да је истински Учитељ заувек у школи и да нас је претворио у своје ђаке.

„Телефон ми показује да смо на Зборишту”, каже Ненад Талић, док излазимо са гробља и остављамо Учу, а живот показује да не можемо заборавити последњег призренског учитеља и да га неко од присутних сигурно наслеђује.