У прилогу доносимо текст о стању православних Срба у Скадру и Враки прије 100 година у тексту који је првобитно објављен у Календару „Вардар“, Календару Кола Српских Сестара за просту 1923. годину
+++
ИМА ЛИ НАШЕ ЈЕДНОВЕРНЕ БРАЋЕ, ПРАВОСЛАВНИХ ЦРКАВА, ШКОЛА И СВЕШТЕНИКА У СЕВЕРНОЈ АЛБАНИЈИ ?
Сваки је Народ дошао до жељеног циља само борбом и тешким напорима. Албанском Народу није никад недостојала храброст и истрајност. али ипак његове патње и невоље још увек трају, јер ни један културни пионир није досада дошао у ову напаћену земљу без личног интереса нити се ко истински заузео за њу, те је остала непозната и неиспитана све до данашњега дана. С тога још увек и траје Голгота овога народа.
Зато и хоћемо да упознамо наше читаоце са чињеницама које се односе на нашу једнокрвну и једноверну браћу у Северној Албанији, тој „долини плача“. Тамо имамо ми доста наше браће којима смо дужни пружити што пре нашу братску руку.
L Наша једноверна браћа у Скадру и околини
Скадар и његова околина има око 3000 православних. Сви су сиромашни,. напуштени и изложени гоњењу и мучењу услед тамошње антисрпске пропаганде. Овај православни елеменат води порекло из разних места. Највећи број од њих је из Охрида, Струге, Каваја, Берата и т. д… Сем тога многе породице воде порекло из Црне Горе, и један незнатан део из Грчке. Због тога су и ови православни разних народности, т. ј. Срби, Албанци и Грци. Пошто их уједињује иста религија са словенском литургијом с једне, и суседство са Црногорцима с друге стране, то они, и ако разних народности, ипак сачињавају једну целину — чист српски елеменат.
Овај део нашег народа одувек је показивао жилавост и издржљивост, и без претеривања можемо рећи, да ако на земљи има људи, које треба поштовати због њихове отпорности и истрајности, то би били православни Северне Албаније, који су деценијама остављени сами себи и злехудој судбини* а под најтежим приликама и околностима сачували своју веру, народност, језик, обичаје и друга национална обележја.
Првак православних у Скадру био је мученик Павле Вучинић, који је 1914 г. пао као жртва од злочиначке руке у Скадру. Вучинић је пореклом из Црне Горе, рођен у Скадру, свршио је српску основну и трговачку језуитску школу и постао ваљан трговац и честит и исправан грађанин. Он је поникао из племените породице, али је његово срце било много племенитије, јер је све до последњег тренутка његовог живота тако силно и искрено куцало за његову напуштену и једноверну браћу. Пун снаге, полета, срца и душе он је убрзо постао брат, пријатељ, заступник и вођа свог народа из Скадра и околине. Православни из Скадра и околине гледали су у њему своју звезду водиљу, која их је напајала новом снагом и жељама за стварање једног бољег и светлијег живота на основи најширих националних идеала. Био је изабран за општинског часника и својим неуморним радом и неустрашљивошћу убрзо је постао истински заступник своје једноверне браће. Његов је глас одјекивао не само међу оних 3000 православних, већ и међу 40.000 Албанаца у Скадру, у чијим је рукама било све оно, што омогућава делатност сваком просветном пиониру. Павле Вучинић, докле год се простирала његова делатност, био је вољен и благосиљан од својих једноверних, а омрзнут и проклињан од противника.
Под вођењем овог неустрашивог и исправног борца осећали су се православни лично и имовно сигурни, слободни и срећни. Али је Вучинић убрзо пао као жртва свог силног патриотизма и љубави, коју је гајио према својим једноверним, који се још н данас купе око његовог јуначког гроба и плачу као напуштена сирочад. Павле Вучинић је први српски мученик нашег доба у Северној Албанији, који из свог гроба моли и преклиње да се не оставе у вечитом мраку браћа у Северној Албанији.
2) Врака. — Народ овог места — 3000 породица — је чисто српски и пореклом је из разних места Црне Горе. Овамо је се доселио делом због сиромаштва, а делом због крвне освете и других сукоба, које је тамо имао. Највећи број од њих су чипчије скадарских бегова. Овај мали народ играо је врло интересантну улогу у историји Северне Албаније. Он је сачувао под најтежим околностима своју веру, народност, језик и обичаје. Његов патриотизам распростро се и преко његове родне груде —^чак до Малесије; он је храбро и неустрашиво бранио своју слободу и своја права. За време овог светског рата кад су Црна Гора и Албанија стењале под крутом непријатељском владавином и кад је нарочито српски елеменат доживео страховите патње и прогоњења, православни из Враке нису остали скрштених руку, ма да је и најмањи покрет са њихове стране представљао за њих животну опасност. Они су свима средствима помагали неуморне и неустрашиве црногорске комите, које су и дању и ноћу задавале непријатељу смртне ране. Они су раме уз раме са својом браћом из Црне Горе и с пушком у руци храбро бранили најсветија права своје родне груде, и желели су да и даље иду кроз ватру и пламен, не жалећи ни своје имање, ни животе своје и својих породица. Кроз целу ову тешку борбу свештеници Враке чинили су врло велике услуге овоме покрету, жртвујући све, што им још беше иза непријатеља заостало. Вођа православних из Враке био је славни јунак Бело Гашанин, човек паметан, патриота, храбар и истрајан. У огорченим борбама и окршајима са непријатељем пао је и он као жртва са још неколика својих другова у години 1918.
3) Дарагјати. — То је село испод Скадра у околинн Bjery и Буне. У њему живе око 30 чисто српских породица, окружени са свију страна Албанцима. Ово село нема ни школе, ни цркве нити свештеника. Посве су сиромашни, и свој горки хлеб зарађују као чипчије албанских бегова. Услед свеколиких злочестих прилика у којима се деценијама налазе, сваким даном све их је мање, и прети опасност да их једног дана и сасвим нестане, пошто су од свију напуштени и никакоа им се пажња не указује ни са које стране.
II. Православне цркве.
Кад се читају дела, која је о Албанији издао славни историчар Д-р Лудвик Талоци, задивљује нас колико су много цркава и манастира имали православни Северне Албаније у средњем веку. На жалост сви су они уништени под владавином полумесеца, тако да данас не постоји више ни један манастир. Цркве и манастири овако су били распоређени: а) дуж реке Бојане где су православни имали своју чувену штампарију у Оботи; в) дуж Скадарског језера до Црне Горе; е) изнад Скадра Врака до Реола. Не само у околини Скадра већ и у самом срду албанских планина налазе се још и дапас трагови и рушевине манастира. Нпр. у Доњој Шаљи на обали реке могу се још и данас вадети рушевинсједног манастира, који су католички становници називали „Monastiri i Popit“ т. ј. попов манастир. Исто се тако у овим горским пределима налазе гробови и трагови домова православних житеља, а и многа места још и дан дани носе српска имена, као нпр. село Маврић.
Данас се православне цркве налазе у врло рђавом стању и њихов је број сасвим незнатан; могу се навести само:
1.) Скадар. а) Саборна Црква Св. Александра Невског, зиданруском помоћи; она нема ни покретног ни непокретног имања; б) капела на гробљу, које се налази на обали реке Кири. Ова је капела подигнута на овом месту због тога, што се православно гробље налазило с оне стране Бојане и сахрањивање било је скопчано са великим тешкоћама, нарочито зими, због удаљености овог гробља од центра вароши. Год. 1899 по довршењу ове капеле и ограђивању простора за гробље, држана је прва божја служба и капела посвећена Вазнесењу Господњем. Од тога се није на капели вршила никаква оправка, међутим она се налази у врло рђавом стању и склона је паду, јер је народ није у стању поправити. в) Црква Св. Николе, која се налази на другој страни Бојане у подножју Тарабоша. Ову је цркву зидала краљица Јелена, жена краља Уроша. Данас се од ње налазе само рушевине, јер су је талијанске трупе крајем 1918 године сасвим порушиле. г) У Враки у селу Нови Борић налази се Црква Св. Богородице. д) У селу Грилу постоје само рушевине цркве Св. Петке. е) У Каменици налазе се развалине цркве Св. Јована Крститеља, из доба Немањића.
Пошто је сада поново успостављена српска православна епископија, коју су пре толико векова уништили непријатељи хришћанске вере, то је сада потребно да би она могла извршити своју мисију, да се помогне и морално и материјално. Велика се оскудица осећа у црквеним стварима, пошто нема ни свештеничке одеће, ни црквених књига нити других црквених ствари. До балканског рата добијале су српске цркве у Скадру и околини најпотребније црквене ствари посредовањем руског конзула у Скадру. Од тада па до данас ништа није поновљено, а и што је било то је непријатељ за време окупације уништио.
III. Српске православне школе.
Православне школе у Северној Албанији налазе се у врло рђавом стању, а и њихов је број врло мален.
1) У Скадру има четвороразредна основна школа и забавиште; просечан број ученика износи око 150; тамо постоји управитељ школе са 3 учитељице, које су одређене за ручни рад и забавиште. Школска зграда одговара свима педагошким и хигијенским условима, али на жалост, она нема ни школске библиотеке, ни зидних земљописних карти, и што је још жалосније ни школских клупа.
2) У шест села Враке има једна једина школа и то у ‘селу Борићу. Ова зграда припада црквеном имању, али је стара и склона паду; од школских учила у .њој нема ништа. Пре рата била су тамо четири разреда са 200 ученика и једним учитељем — суплентом.. Сада је ту само празна зграда, јер после рата није послан ни један учитељ, због чега је младеж оставлњна својој судбини.
3) Каменица је пре рата имала своју школу, али данас ни тамо нема ништа. Једном речју недостаје свега, и чудо је да при таквом стању ствари још има тамо православних кад им нико не пружа никакву помоћ. Како би била сретна ова несрећна деца кад би имала учитеља или учитељицу, али она то немију. Како би била срећна наша једноверна браћа и њихова деца кад би имали бар мале народне библиотеке — на жалост они ни то немају! Међутим код нас у многим кућама и заводима дебео слој прашине покрива толике књиге, а исто тако многе стоје на расположењу нашим бакалима и бурегџијама за увијање њихових артикала. Колико је пута овај несрећни народ пожелео организатора!!.. Колико је пута захтевао свештеника, учитеља, цркву и школу, али је чак и данас у XX веку остао без њих!!…
IV. Православно свештенство у Скадру.
1) Преосвећени епископ Виктор Михајловић дошао је месеца јуна 1914 г. у Скадар као архимандрит и намесник призренског митрополита. Кад су јануара 1916 год. аустријске трупе ушле у Скадар, Михајловић је њима представљен као велики српски пропагатор, чији је стан 1915 год. служио као локал за пропаганду Војводи Путнику и Срп. Министарству војном. Аустријске власти нису ни најмање имале обзира према овим преосвећеним црквеним пастирима. И да их нису њихови пријатељи директно и индиректно спасавали, Свети Бог зна шта би од њих и њихова имања било. Но и поред свег заузимања његових пријатеља Михајловић је био конфиниран у Враки, и тамо је остао пуне три године без плате и без икакве помоћи, а аустријске власти сматрале су то као врло благу казну за њега. Једина помоћ коју је за ово време имао била је она, коју му је пружио православни народ из Враке, који је тада имао прилике да ближе упозна свога архипастира, да оцени његове врлине, а особито његово опробано стрпљење и истрајност.
Октобра. 1918 г. при уласку српских трупа у Скадар, вратио се добри пастир своме стаду и својој сиротој и запуштеној цркви. Он је остао до данас прави духовни пастир свога народа с којим је делио сузе радости и жалости. С обзиром на његове заслуге Њ. Свет. патријарх Димитрије наименовао га је у пленарној седниди јуна ове године за епископа православних у Северној Албанији. Али добри пастир не може празних руку ићи својој деци духовној, и пошто они од њега траже х^еба, а он им га не може донети то се он још налази овде и не може се кренути, докле год срце православних наше државе не закуца топлије за нашу бедну православну браћу у Северној Албанији.
2) Михаило Стиркић, парох у Скадру.
3) Петар Мреновић, парох у Враки и
4) Велиша Поповић, парох у Каменици
Ето то је православно свештенство у Северној Албанији.
Нека не вапије узалуд овај мали народ и нека не управља узалуд ове речи својој једнокрвној и слободној браћи: „ Јуначки сам подносио патње и љуте ране, које ми је непријатељ немилосрдно наносио, али ми је претешка толика равнодушност с ваше стране према мени. Ако сте тиоја једноверна браћа покажите то једанпут и помозите ми. Зидајте ми дркве, дајте ми свештенике. Ако имате у себи имало патриотских осећања прените, дајте ми школе, добре учитеље и организаторе, како не бисте поднели срамоту да сте напустили своју браћу по вери, крви и језику. Ми смо сиромашни, али нас не помажите само новцем, већ учините да се просветно и културно развијемо н ојачамо, и тек онда можете рећи да сте нас помогли, обогатили и спасли. Још у дванаестом часу довикујемо вас и тражимо вашу братску помоћ“. Таки вапаји стижу нам од наше браће из Северне Албаније. Нека би Бог дао, да они прожму срца наша, да се разгранају до најтамнијих дубина наше душе, и нека учине, да већ једанпут постанемо свесни своје задаће и својих дужности према нашој бедној браћи у Северној Албанији!
Текст провбитно објављен у објављен у Календар ВАРДАР, календар Кола Српских Сестара за просту 1923. годину; стр. 80-85.
Приредио мр Александар Вујовић,
професор Богословије Светог Петра Цетињског
и уредник Катихетског програма Радио Светигоре
