ПИШЕ: Радко Гарчевић оснивач “Удружења Васојевића Приморја и Боке”

Поводом завјетне славе Васојевића – Александровдан, празник Преноса моштију Светог Александра
Невског, у четвртак 12. септембра, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски,
Архиепископ цетињски и Егзарх свештеног Трона пећког, г. Јоаникије служио је Свету архијеријску литургију у
Цркви Светог архангела Михаила (Васовој цркви) на Ножици у Лијевој Ријеци.

На традиционалном сусрету изданака највећег српског племена Васојевића, које потиче са истоименог
простора испод Комова и Бјеласице, од извора Лима до близу Бијелог Поља и Гусиња, окупило се више
стотина чељади из многих крајева Црне Горе, Србије као и из расејања. Била је то прилика да се поново
сретну стари знанци, рођаци и братственици, да се склопе нова и учврсте постојећа пријатељства, да се оживе
успомене и сећања на своје славне претке, великане попут Стефана Немање и светог Саве, Карађорђа,
Вука Караџића, и многих других који су својим животом и делом оставили неизбрисиве и драгоцене трагове
у српској историји.

Уз темељ старе цркве на Ножици код Лијеве Ријеке, ђе је управо подигнута нова богомоља посвећена
Светом архангелу Михаилу, крсној слави Васојевића, откривен гроб и посмртни остаци за које се вјерује да
припадају родоначелнику гласовитог и изузетно бројног и разгранатог племена Васојевића – прародитељу
Васу. Да би све то било стручно и ваљано урађено, позвана је и екипа археолога, Милан Правиловић, Митра Церовић
и Оливера Жижић, која је одмах закључила да су, не само темељи цркве, него и сво гробље око цркве, са
археолошког становишта врло интересантни, да су ту несумњиво сачувани трагови барем пет-шест минулих
вјекова.

Све то је знак да је у питању гробница, сигурно веома стара и сва ка ко неке знамените личности, чим се
налази на том мјесту, уз улаз у цркву. Стога је у помоћ позвана и екипа антрополога на челу са
професором др Божином Ивановићем. Чим је подигнута покровна плоча, указала се гробница, оивичена са
четири дугачке плоче и испуњена двадесетак сантиметара дебелим слојем најфиније, као брашно ситне
иловаче, у којем су се одмах указале веома добро очуване људске кости.

Наравно, научничка опрезност, озбиљност и одговорност, нису допустили професору Ивановићу да одмах
каже нешто одређеније: Извјесно је да се ради о врло старом чоеку, правом Динарцу, да је ријеч о веома
добро очуваним посмртним остацима, за оно вријеме горостасно развијеног човјека, иако су веома дуго у земљи – каже Ивановић и објашњава да су кости тако добро сачуване захваљујући управо иловачи која се
временом наталожила у гробу и просто балсамовала скелет.
Васојевићи су, пак, тврдо убијеђени да су послије шест векова нашли гроб свог прапретка Васа, јер је
познато да је то мјесто уз темељ цркве, по црквеним канонима резервисано за њеног ктитора, тим прије
што је сасвим сигурно да у то доба на овим просторима није било неке друге значајније, ни духовне ни
свјетовне, личности која би заслужила то гробно мјесто.
То увјерење темеље и на писаним траговима и на предању у којем живи увјерење да је ову цркву подигао
Васо са синовима и да је потом и сахрањен ту неђе поред цркве.

Васојевићи су највеће српско племе, које је настањено у источном делу Црне Горе, у Лијевој Ријеци и с
обије стране Лима све до реке Љешнице а некада се тај предио звао Стара Србија. По другом предању
Васојевићи воде поријекло од Васа, сина херцеговачког краља, који се такође преко Црне Горе доселио из
Херцеговине и настанио на Ножици у Лијевој Ријеци. По легенди, Васо је имао још четири брата: Пипа, Озра,
Краса и Ота. Од њих су настала племена Пипери и Озринићи у Црној Гори и Краснићи и Хоти у Албанији.
Павел Аполонович Ровински, који је више од четврт вијека боравио у Црној Гори, проучавао прошлост, живот и
обичаје и написао капитална дјела о Црној Гори, истиче да Васови потомци “нијесу знали да објасне, одакле и
када је Васо дошао у Црну Гору”. Нијесу могли јер Васо није “дошљак” или српски пребјег у Црној Гори,
већ је поникао, опстао и челник племена Васојевића постао у Лијевој Ријеци
Првобитна, почетна, племенска територија и племенско језгро Васојевића формирани су у Лијевој Ријеци у
периоду од друге половине XВ, до средине XВИ вијека, уједињавањем братстава црногорског поднебља а
Васо је био један од првих или можда први васојевићки челник. А сам Васо је, наводно, имао четири сина –
Раја, Новака, Мија и Ðура. Најмлађи Ðуро се одселио у Црмницу и од њега је настало велико братство
Ðуровићи а од остала три Васова сина развиле су се три велике братственичке групе у Васојевићима – Рајевићи,
Новаковићи и Мијомановићи.

Данас, додуше у Васојевићима нема ниједног таквог презимена јер су се братства даље дијелила и цијепала
на мање подгрупе али сви тачно знају ко од кога води поријекло и сваки иоле старији човјек може набројити
све пасове својих предака до самог родоначелника племена. Тај број се већ попео на двадесет пасова и
ако се узме просјек од око тридесет година од паса до паса, који се у науци сматра објективним, потврђује
се предање да су Васојевићи на овим просторима најмање шест вјекова. Лијева ријека је
матица Васојевића. Налази се са лијеве стране главних путева према Албанији и Турској. Тако је и добила.

Познати песник и писац Ратко Делетић написао је да је “Лијева Ријека колијевка Васојевића. Она је,
истиче Делетић, свјетлост , искра, слободе и духовност племена. Налази се испод неба и Комова. У њој је
мјесто Ножица, Васова столица, како се у народу каже. На њој је манастир Васа Васојевића,
родоначелника племена Васојевића: Кад је Васо дошао у ове крајеве ту је стао , окренуо се и рекао:
“Овдје ћу да саградим дом” и то мјесто назваше Ножица. Ту је подигао себи задузбину, посветио
је Аргангелу Михаилу, као и сви Немањићи. Васо је сахрањен поред своје задужбине, не зна се тачно
када,мада има неких претпоставки да је то било крајем 14 и почетком 15.века.

Испред цркве сахрањен је и сенатор и војвода Миљан Вуков Вешовић. На споменику пише: “Славном
спрском јунаку и борбу за народну слободу војводи Миљану Вукову, захвалан народ”.

Ту су и споменици погинулим у балканим, првом и другом свјетском рату, споменик храбрим и одабраним
Љеворечанима у походу 300 Васојевића за Србију – 44 имена, урезано је у мермерну плочу.
Деведесетих година подигнута је и биста игумана Мојсија Зечевића (1780.-1850) за којег Љеворечани
казују да је из јаке куће Исовића које је по јунаштву и чојству и Марко Миљанов овјековјечио у
“Примјерима чојства и јунаштва”. Он је био духовни и световни владар Васовјевића који је заједно са
васојевичким главарима “устоличио” познати “Васојевички закон од 12 точака”.

На овом месту се окупљало племе са својим војводом и дугим главарима на зборове и договарања од
памативијека. Постоје записи (Дечанска хрисовуља из 1220. и 1330. године) да је Лијева Ријека припадала
Комској жупи, што значи да је овај простор са манастиром на Ножици припадао Дечанском метоху.
Дакле, Васојевићи су насељавали простор око Комова и долине Лима прије Косовског боја 1389.године.
Васојевићи се држе за једну породицу. Лијевом ријеком данас “одлеже” мир. Човијек се ту ослободио журбе
и илузија. Живи под звијездама окружен раскошним природним бојама. Мјесто тихо, смјештено с обје стране
ријеке, која се тешко пробија кроз клисуре према Морачи. Неколико кућа од камена ћути поред пута.Ту је
историја овог краја, записано вијеме, људи, погибије, бојеви …
Први писани помен Васојевића, иначе, датира из 1444. године. Константин Јиречек, наиме, наводи један
документ из тог времена који се чува у Дубровачком архиву. Извјесни Брајан Проданић се жали
дубровачком суду како му је шездесет горштака: Пипера, Бјелопавлића и Васојевића, напало трговачки
караван, убило брата и опљачкало робу. Ако се зна да је потребно барем сто година да се неком
локалитету или племенској заједници устали име, по неком од истакнутих предака, онда се народно предање
да је прапредак Васојевића на ове просторе доселио половином четрнаестог вијека у потпуности потврђује.
У народном предању се, иначе, спомиње и Васоје и Васо. По једнима, ријеч је о једној те истој личности, а
по другима познатији и млађи Васо је потомак, унук или праунук Васојев.
Васојевићи су ту живјели све до седамнаестог вијека, проширујући помало територију на рачун околних
племена, а тек тада је кренула њихова експанзија у долину Лима и друге крајеве ван старе постојбине. Куд
год су се селили, међутим, љубоморно су чували своје традиције и веома наглашено увијек истицали своје
поријекло и коријен, данас разгранат до готово невјероватног броја братстава.
У Васојевићима је од давнина постојао обичаји законик, још из времена војвода Оташева и Ровињског
(1673.) и очувао се све до Катанића. Била је то модификација Душановог законика, тачније Васовјевички
закон у 12 точака произашао је из њега.
Овај законик је одвајкада важио у Васојевићима, који ј су по њему живјели и понашали се.
Заслугом игумана Мојсија Зечевића овај закон је у 18. вијеку модификован и потврдјен на свопштој
народној скупштини. “Мојсије је овим законом хтио, уз помоћ народних првака да путем писаног, а од
народа потврдјеног и поштованог закона уведе ред и мир у сваком пламену, да осуди и одстрани многа
зла и ружне навике које су му налазиле маха и подршке у племенском начину живота, да искоријени и разбије
назадне и застарјеле појаве, које су угрожавале опстанак и развој племена”, пише Мирко Вујачић уз књизи
“О игуману Мојсију Зечевићу”.
Васојевићи су пострадали у бројним ратовима, и били су честа мета напада и прогона управо због снажног
патриотског духа и придржавања норми Васојевићког законика који је имао свега 12 тачака.

Васојевички закон у 12 точака је, заправо, први писани закон у Црној Гори. Послије њега, у вријеме кнеза
Данила Петровића, донесен је закон Црне Горе.
Овај закон носи све хумане одреднице и позитивне регуле, не само оног времена, него и данас важи у
племену Васојевића, јер је дубоко укоријењен у народу.

Васојевички закон у 12. точака
ТОЧКА ПРВА
-Да се беспоговорно умире сва братства васојевичка и србљачка. Ко не буде олџија, да буде нагонџија.
-Да мушка глава буде триста гроша, а женска триста један.
ТОЧКА ДРУГА
-Нове џамије да се не граде, а старе да се забатале.
-Потурчењаке нико да не убија, но да се остави свакоме братству да своје врне у прађедовску вјеру. Ако
потурице не буду олџије, да буду нагонџије, а ћотеци што ко понесе.
-Ко се поданас потурчи и лажну вјеру прими, да се за Турчина држи.
ТОЧКА ТРЕЋА
-Ко не притече у помоћ кад душмани ударе на граничаре, да нема никаква дијела у плијену и да се од њега
нико не жени нити му ђевојку даје.
-Ко убије или плијени Колашинца без знања Слатињана кад ови држе вјеру с Колашином градом, да
Слатињанима дугује крв.
ТОЧКА ЧЕТВРТА
-Ко српско украде па се уфати, да плати дупло и кметовима ручак. Ако се не уфати, да му је арам.
-Ко турско украде, да му је алал.
ТОЧКА ПЕТА
-Ко у кући качкине држи, да им је друг.
ТОЧКА ШЕСТА
-Који Бранковић душманима јави што главари и народ зборе, да се обестрви он и свако његов на вјечни
вијек и амин.
-Ко своје главаре прескочи и од туђина правицу тражи, да је крив.
-Ко поданас оде везиру у Скадар, да се к нама више не врће, а ако се врне, да се тури под томруке, па ако
се покаје, да се пусти, а ако не покаје, да се обестрви.
ТОЧКА СЕДМА
-Карван нико да не дира, но нека иде куд га пут води. Ако чесову штету учини да одмах и беспоговорно
плати; ако то неће, да му похарани задржи коње и товар докле кмет дође и да буде како кмет рече. Ако
кмет у селу није, да пресуди први поштен човјек који се у близини нађе.

ТОЧКА ОСМА
-Духовници кад у бој иду, да обритве браду и да носе нашке хаљине; ако то неће, да им главари џебану не
дају.
-Бог је створио жену, а не Сатана, и то тако да остане навијек амин. Ко противно говорио, да је проклет: на
овоме свијету неимао анђела-чувара, а на ономе не видио раја, већ му душа вјечито у паклу била и
испаштала његове муке.
– Духовници да се оставе жена, а који се курваром обрете, и то се начисто докаже, да се уштроји и од
свештенодејства одлучи.
ТОЧКА ДЕВЕТА
-Турци да клањају на своју земљу. Ко их уфати да то раде на његову земљу, да је властан мотком их
оћерати, а ћотеци што ко понесе.
-Хришћани су вољни и на Спасовдан забости крстове и на нехришћанске земље које окружују њихова имања.
Нехришћани могу те крстове уклонити са својих башта тек сјутрадан по Спасовудне, а никако прије. Ко
противно учини, да плати селу штету и ручак кмету.
-Ко се поданас уфати да вјештице фата, да се тури под томруке за петнаест дана. Ако би било чесове штете да
и то плати.
-Ко копиле у воду удави, да се под гомилу тури.
-Ко се уфати да ради у завјетне дане, да му се све поквари и нечастивом преда што тих дана уради, а кметовима обашка ручак.
– Који ковач не удари на Божић прије сунца чекићем у наковању, па се то начисто докаже, да му се
преломи чекић и наковањ, а он и свако његов обестрви.
ТОЧКА ДЕСЕТА
-Ко своју кућу и породицу забатали да се лиши сваке војничке части.
ТОЧКА ЈЕДАНАЕСТА
-Да данка другог нема осим војводске акче
-Да војводска акча буде по два гроша с дима на дим.
ТОЧКА ДВАНАЕСТА
– Да се Васојевичко држи од Ножице до Љешнице, од Бјеласице до на врх Ржанице и Брезојевица црква,
која цвили медју турским градовима као љута гуја медју огњевима.
Други о закону
“Закон је имао силно морално дејство у народу”; пише др Слободан Томовић.”Њиме су биле предвидјене и
санкције за случај исламизирања. Он је важан историјски документ тога доба. У њему је изражено снажно
заједништво народа, племена, без обзира на његову племенску разнородност. Он је прецизирао моралне,
па и физичке норме за оне који доведу у питање част, углед и интерес шире народне заједнице”.
“Васојевићи су се још од 16 вијека одметнули од Турака и престали да им плаћају данак и примају војводе
које је скадарски везир одредјивао. Самим тим актом одметања”, истиче др Илија Јелић, који је и докторирао
на теми Васојевичког закона,”они су отпочели живјети својим посебним и самосталним животом, па
следствено доносили разна правила и стеге којима су се у свом раду и животу имали управљали.
Игуман Мојсивје Зечевић, чијом заслугом је и обновљен Закон, сматра да “без строге законитости, без
правде и уопште добрих писаних норми и договора не може бити индивидуалне, ни опсте среће.

Правда држи ред

Знао је народ Васојевића да правда држи ред као и то да принцип слободе иде са законитошћу и правдом.
Сога је игуман Мојсије хтио да овим законом сачува хомогеност племена, поготову од исламизације. А
то ће успјети само законским нормама, односно ако племенске обичаје и медјусобне морме оживотвори
и да им писану и законодавну снагу на свеопштем народном сабору. Према томе, он као духовни и
световни главар племена предствљао је мохарха, учешће главара предствљало је аристократију, а учешће
народа демократски елеменат. Све то сачињава Скупштину, неку врсту законодавне власти, односно извршни
орган, па отуда и тврдње да је овај први демократски закон тога времена.
Слобода и одбрана плмена и појединца били су примарни аманет свих. Са слободом се доводе у вези част,
понос и национално име. Мојсије је овај закон заснивао као што се види, на темељу легалитета, правде,
правице и слободе, Прокламовао је принципе једнакости, братства и слоге. За њега је законитост без правде и
слободе, без једнакости људи и без братске слоге и љубави, исто што и тијело без душе.
Данас можемо различито анализирати овај закон, слагати се или не слагати с његовим регулама, оспоравати
их или одобравати – и једно и друго је излишно. Јер, он постоји као чињеница, не само друштвено-правна,
него и историјска. Он запаво свједочи о постојаности једног народа и једног племена, о његовој свијести и
слободарском и националном духу.
Васојевићи су дали пуно знаменитих људи, а поријекло из овог великог српског племена води Вук
Стевановић Караџић.

Карађорђе Петровић и сви владари из династије Карађорђевића, краљ Петар је још прије доласка на пријесто дао
да се обнови породична кућа у селу Краљама код Андријевице, Лијева Ријека, које се сматра расадником српства, ово подручје створило је много познатих и образованих
појединаца. У монографији о Васојевићима, која је објављена 2010. године, наведено је да је племе
Васојевићи, а то је простор Андријевице и Берана дало око 200 доктора наука. То је дакле до 2010. године.
ради се о великом броју интелектуалаца из разних области. Нажалост, највећи дио тих доктора наука данас нису
овдје, већ су своје знање дијелили у другим градовима Црне Горе, али и осталих земаља али и поред те
чињенице многи од њих су дошли да употпуне свеукупну атмосферу скупа Васовога чији су домаћини били
Мујовићи атмосфери која је одисала је мирисом родног краја. До касно у ноћ трајало је весеље, смењивале
су се здравице и пошалице, пригодне беседе и натпевавања, да би на крају био договорен и нови сусрет.
Домаћинство за наредну годину преузео је свештеник Анђелко Боричић.