Аутор: Тихомир Бурзановић

У Црној Гори, захтјеви албанских и хрватских странака за загарантоване мандате у Скупштини прелазе границу легитимне политичке борбе и улазе у опасну зону етничке привилегије. На први поглед, ови захтјеви се представљају као брига за права мањина. У стварности, они су алармантан знак да се демократија у земљи све више гази под ногама етничких интереса.

Загарантовани мандати уништавају основни принцип демократије – „један човјек, један глас“. Када се мандат дод‌јељује аутоматски због етничке припадности, грађани губе моћ избора, а парламент постаје инструмент етничких квота, а не мјесто стварног одлучивања. Политика се фрагментише, а етничка припадност постаје важнија од компетенције, програма и одговорности према грађанима.

Оваква пракса не само да ствара преседан за друге мањине, већ директно поларизује друштво. Веће заједнице се осјећају дискриминисано, а мањине добијају симболичку, готово декоративну заступљеност. Умјесто рјешавања стварних проблема – образовања, запошљавања, инфраструктуре – аутоматски мандати претварају представнике мањина у политичке фигуре које служе партијским интересима, а не заједници.

Најгоре од свега, овакав приступ води ка дугорочној фрагментацији Црне Горе. Ако се етничка припадност претвори у главни критериј за политичко д‌јеловање, земља се може претворити у мозаик привилегија и етничких квота, гд‌је право на заступање зависи од пасоша, а не од способности и одговорности.

 Албанске и хрватске странке имају право да штите интересе својих заједница, али тражити загарантоване мандате значи стављати мањинске привилегије изнад права свих грађана. Такви захтјеви нису само политички проблем – они су демократски сигнал за узбуну.

Црна Гора мора јасно одредити правила игре: или инклузивна демократија у којој сваки глас вриједи једнако, или држава у којој етничка припадност одређује политичку моћ. Избор није само политички – он је питање будућности црногорског друштва и опстанка саме демократије.