Сада ћу прећи на анализу доказа о улози и утицају највиших органа КПЈ на судски поступак против генерала Михаиловића.

1

Смртни казну генералу Михаиловићу изрекло је Војно веће Врховног суда ДФЈ како се она тада званично звала. Врховни суд ДФЈ установљен је Одлуком о оснивању Врховног суда ДФЈ[38] која га је дефинисала као „највиши судски орган“. Ни овом одлуком ни неким другим правним актом он није имао статус независног органа судске власти. И мада је Закон о уређењу и надлежности војних судова у Југословенској армији одредио да су војне судије и пресудитељи у суђењу независни[39] састав већа које је судило генералу Михаиловићу говори супротно. Сачињавала су га три висока официра НОВ који су се током рата борили против јединица ЈВуО и који су војном и партијском дициплином били чврсто везани за највише органе КПЈ који су их и поставили на судијске функције. Као чланови КПЈ и део војне хијерархије они су морали да дисциплиновано извршавају наређења претпостављених и одлука своје партије.

Сходно томе, генералу Михаиловићу није судио ни независан ни непристрасан суд већ су сви чланови већа били не само његови политички противници, већ и учесници четворогодишње оружане борбе против ЈВуО на чијем је челу био он.

2

Уз предлог за рехабилитацију дали смо доказ да је Министар иностраних послова тадашње Југославије јавно изјавио 1945. године да ће генерал Михаиловић бити осуђен као ратни злочинац и стрељан. Ова изјава јасно доказује да су највиши државни и партијски органи чак и пре хапшења генерала Михаиловића, одлучили да га осуде као ратног злочинца и стрељају. Другим речима судски процес је требало да буде представа која ће у судској сценографији и са унапред наученим и увежбаним улогама судија и тужилаца уверити домаћу и међународну јавност у правично суђење генералу Михаиловићу.

3

Докази који су пред вама јасно указују да је о свим битним стварима из судске надлежности одлучивало руководство КПЈ. Тако је Политбиро као највише партијско тело расправљало о томе да ли суђење треба да буде јавно или тајно.[40]

4

Највиши органи КПЈ су усмеравали истрагу и одређивали њене смернице. Први такав акт била је одлука Политбироа Централног комитета Комунистичке партије Југославије, од 29. марта 1946. године којом је поставио Јосифа Маловића за главног иследника у истражном поступку против генерала Михаиловића. Тиме је јасно одређено да се у овој истрази неће примењивати Закон о судском кривичном поступку Краљевине Југославије из 1929. који је истрагу ставио у надлежност истражног судије.

Одлука Политбироа ЦК као највишег органа КПЈ је на овај начин изузела истрагу из надлежности суда и поверила је вансудској власти са двоструким циљем. Прво, истражни судија је по Законику о судском кривичном поступку био дужан да прикупља како доказе који терете окривљеног тако и оне који му иду у прилог. Како су највиши државни и партијски органи већ одлучили да се „о кривици генерала Михаиловића не би смело расправљати“ то је истрага поверена главном иследнику као вансудском органу који је уживао поверење највишег тела комунистичке партије да ће истрагу водити управо у складу са већ донетим смерницама. Осим тога, права окривљеног на браниоца и комуникацију са њим односила су се само на истраге које води истражни судија па је поверавањем истраге вансудским властима ово право окривљеног изиграно.

У сваком случају оба разлога јасно указују да је поверавање истраге вансудској власти извршено како би се спречило прикупљање доказа у корист окривљеног које би истражни судија морао да обави у оквиру своје дужности, као и да би се генерал Михаиловић лишио правне помоћи адвоката.

5

Поред постављања главног иследника постављен је и заступник оптужбе. Пошто је судило Војно веће Врхоовног суда Југославије, оптужницу је требао да сачини и да је заступа тадашњи Савезни јавни тужилац Јосип Хрнчевић, војни тужилац или неко од његових заменика. У списима је извод из књиге др Јосипа Хрњчевића објављене 1986. У тој књизи он наводи да је истрага у свим значајнијим делима била у рукама УДБ-е а да им је стварни шеф био Александар Ранковић организациони секретар ЦК КПЈ и министар унутрашњих послова. Он даље каже да је на позив Ђиласа дошао у његов стан ради разматрања оптужнице против генерала Михаиловића. Ово илуструје одсуство сваке самосталности Савезног јавног тужиоца као и степен његове подређености члану Политбироа ЦК КПЈ по питању оптужења генерала Михаиловића.[41]

Уместо њега за заступника оптужбе је одређен Јавни тужилац НР Србије Милош Минић.[42] Ваља нагласити да је он лично учествовао у преговорима са генералом Михаиловићем 1941. године те је могао бити евентуални сведок али не и заступник оптужбе са личним сазнањима, ставовима и идеолошким и политичким предрасудама према оптуженом које је током целог поступка нескривено испољавао.

6

И други докази који су пред нама говоре да су и суд и тужилаштво у припремама судског процеса имали улогу марионета у рукама челника КПЈ.

У Архиву ЦК СКЈ пронађено је 14 писама размењених између Јосипа Броза и Александра Ранковића са једне стране који су у фази припрема за суђење били у Москви и Кардеља и Ђиласа, као њихових заменика за време одсуства из земље, који су остали у Београду. Осам писама из ове кореспонденције се баве организацијом суђења генералу Михаиловићу.[43] Та преписка доказује да су највиши руководиоци КПЈ одлучивали како о предпретресним питањима из судске надлежности тако и о ономе шта ће се радити током суђења.

а

Тако на пример Ђилас обавештава Ранковића да су у оптужницу унете најважније политичке коректуре те да је Ранковић наредио Слободану Пенезићу да се оптужница мора предати до 2. јуна а да се процес подеси за 10. јуни. Ово поткрепљује наводе др Хрнчевића да су главну улогу у припреми оптужнице имали највиши руководиоци КПЈ и одређивали време њеног подношења. Са друге стране, из овога се види да су челници КПЈ издавали наређења преко Министра унутрашњих послова и о дану почетка суђења. И управо у складу са тим наређењима оптужнице су и предате 2.6.1946. а суђење заказано за 10.6.1946.[44]

б

Руководство КПЈ одлучивало је и о предаји оптужница адвокатима. Ранковић је чак наредио да се оптужнице не предају адвокатима али су Ђилас и Кардељ од тога одустали правдајући се „не предати оптужницу адвокату, то је изузетан случај у буржоаском правосуђу чије формалне стране смо принуђени придржавати се“.

в

Руководство КПЈ је одређивало саоптужене за процес против генерала Михаиловића. Један од актера ове преписке, Милован Ђилас, је 1993. године дао изјаву да је истом оптужницом обухваћен и Драги Јовановић пронемачки шеф београдске полиције као конструкција да се генерал Михаиловић што више компромитује. Према томе, укључивање у исту оптужницу омрженог шефа окупацијске полиције Драгог Јовановића није учињено из правних и чињеничних већ из политичких разлога ради компромитовања генерала Михаиловића. У истом интервјуу Ђилас каже да Михаиловић није био фашиста. „За њега се не може рећи да је био фашиста. Далеко од тога.“[45] Мада је ова изјава дата 47 година после суђења, она управо открива да је генералу Михаиловићу суђено само из идеолошких и политичких разлога.

г

Свој ангажман, руководство КПЈ није ограничило само на предпретресни поступак. Оно је одређивало и сам ток суђења. Већ поменута кореспонденција открива да је о току судског поступка консултован и председник Бугарске КП Георги Димитров те је у договору са њим одређивано шта ће се радити на главном претресу у погледу бугарских политичара Кимона и Велчева.[46] То говори да су највиши руководиоци тадашње КПЈ одређивали која ће се од ова два имена помињати или се неће помињати. Ово не би био предмет разговора, да нису били уверени да ће суд безпоговорно поступати по њиховим налозима. Ова преписка доказује и да су у припрему суђења укључени не само највиши руководиоци КПЈ већ и КП тадашњг СССР, Бугарске и Информбироа, међународне организације комунистичких партија.

д

Иста преписка даље доказује да су и о захтеву адвоката оптужених да се почетак суђења одложи за 30 дана ради припрема одбране[47] одлучивали Ђилас и Кардељ. Тако Ђилас обавештава Ранковића да су „реакционарни адвокати“ предали суду захтев за одлагање процеса за један месец под изговором да не могу да проуче материјале. Ђилас отворено каже „разумљиво је да смо ми то отклонили“.[48] Обзиром да Ђилас ову кореспонденцију води и у име Кардеља, то израз „ми“ управо означава њих двојицу те да су управо њих двојица одлучили о захтеву за одлагање и наложили суду како да поступи.

И суд је управо ову одлуку челника КПЈ преточио у своје решење рекавши да се предмет може савладати за 3-5 дана наглашавајући да се одлагање не тражи из правих разлога већ ради ометања судског поступка. Тиме је ставио до знања адвокатима који су поднели овај захтев како их гледа тадашња власт. Њихов страх за сопствену судбину изражен је у њиховој заједничкој изјави да је овакав закључак суда погрешан.[49] Да је разлог суда за одбијање одлагања суђења дат по налозима Ђиласа и Кардеља говори следећа чињеница. Само пар дана раније тај исти суд је одбио захтев адвоката Ђоновића да буде разрешен дужности браниоца генерала Михаиловића[50] са образложењем да оптужени мора имати два адвоката због сложености предмета.[51] Дакле, са једне стране суд одбија захтев адвоката да буде ослобођен бранилачке дужности иако окривљени већ има једног адвоката, због сложености предмета а само три дана касније тврди да се предмет може савладати за 3-5 дана.

И поред тога што ми данас немамо пред собом комплетне списе предмета генерала Михаиловића. из оног што имамо можемо закључити да су оптужница и докази из истраге на 2.155 страница.[52] Само читање оптужнице, написане на 158 страница у судници је трајало цео један дан од 9:40 ујутру[53] до 20 сати увече.[54] Уз оптужницу је приложен Списак од 702 доказа[55] и изјаве 42 сведока.[56] Ово речито говори да је припрема одбране генерала Михаиловића захтевала много дужи временски рок од 3-5 дана.

Све то јасно указује да је судско решење о том захтеву само формално уобличена одлука високих функционера КПЈ при чему им је суд да њихов разуман захтев третира као намеру ометања процеса. То је био само један корак до проглашења за „народне непријатеље“ са свим последицама које су из тога произилазиле.

ђ

Пример из књиге Јосифа Хрнчевића који се односи на осуду генерала Петра Живковића, суђеном у одсуству истом судском процесу поткрепљује не само тврдњу да је цео процес вођен из идеолошких и политичких разлога већ и да су комунистичке власти одређивале казне. Генерал Живковић је наиме цео рат провео ван Југославије у Великој Британији. Он није имао никакву активност у току рата, па је „било мишљења“ да га треба осудити на 5-6 година затвора. Али су се, како каже Хрнчевић, неки сетили да је пре рата између 1929. и 1931. био председник Владе па је зато одговоран за прогон комуниста те је превладало „друго мишљење“ и он је осуђен на смрт. Др Хрнчевић очигледно износи мишљења из врхова КПЈ а не чланова судског већа.

е

Докази у списима говоре о Ранковићевом наређењу да се поједини сумњиви адвокати надзиру. Када се ово наређење посматра заједно са упозорењем Министра унутрашњих послова да ће евентуални сведоци одбране бити сматрани саучесницима у злочину, разумљива је жеља адвоката да се не прихвате одбране окривљених.[57]

У складу са Ранковићевим наређењем обојици адвоката генерала Михаиловића. Тако је адвокат генерала Михаиловића су праћени и то Драгић Јоксимовић све до свог хапшења, осуде и слања у сремско митровачки затвор где је и умро, а Никола Ђоновић је праћен барем до 1967.[58] Ни један од Михаиловићева два адвоката, нису добровољно прихватили да му буду браниоци, али их је и поред тога суд поставио својом наредбом.[59]

ж

Најдрастичније мешање у судски поступак извршио је лично Јосип Броз дан пре објављивања пресуде када је у говору на Цетињу напао адвоката Јоксимовића због његове одбране генерала Михаиловића. Он је на најдиректнији начин изнео свој лични став и став државе и партије о кривици генерала Михаиловића.[60]

з

Одбијање доказа који су ишли у прилог одбрани генерала Михаиловића речито говоре да је судско веће поступало по добијеном упутству да су злочини генерала Михаиловића тако велики да се о њима не би смело уопште расправљати.

Доказа у прилог генерала Михаиловића је било у изобиљу и они су у Вашим списима. У судском спису је поверљиви извештај Вилијема Мекензија а на основу података британских официра Хадсона, Бејлија и Армстронга који су до маја 1944 били при штабу генерала Михаиловића. Они су приказали генерала Михаиловића као патриоту рекавши да нема чврстих доказа да је колаборирао било са немачким било са италијанским властима. Указали су да је он „имао своје људе“ у Недићевим снагама а да су поједине јединице њему подређене склапале споразуме са Италијанима које је из тактичких разлога одобравала британска влада. Дописник Ројтерса наводи да је одбрана имала у поседу изјаве 5 британских официра који су хтели да сведоче да се генерал Михаиловић борио против непријатеља. Он тврди да одбрани никада није дозвољено да заврши реченицу пре него би их прекинуо војни тужилац, његов помоћник, председник већа или неки члан већа.[61] Одбрани није допуштено чак ни да приложи доказ да је глава генерала Михаиловића уцењена од стране Немаца први пут 1941 а потом и 1943 на 100.000 рајхсмарака.

Хрнчевић каже да је остала отвореним аутентичност писама генерала Михаиловића која носе датум 15. април 1945. од којих је једно насловљено на Ранка Брашића а друго на кардинала Степинца. Хрнчевић закључује да није искључено да је неко подметнуо ова писма Михаиловићу. Ваља додати да је адвокат Ђоновић скренуо пажњу већу 15.6.1946. да су заплењени бланко папири са потписом генерала Михаиловића и печатом ЈВуО који се сада налазе у Војном музеју.

Један од тих папира имао је Владимир Бакарић и дао их Владимиру Дедијеру за његов дневник. Посумњавши у аутентичност писма Степинцу и Павелићу Хрнчевић је чак тражио од Милоша Минића објашњење. Све то указује да је УДБ-а имала овакве папире и могла их попуњавати текстом каквим је хтела. Два таква документа су фотографисана и приложена вашим списима.[62]

Хрнчевић додаје да је суђење генералу Михаиловићу било суђење режиму старе Југославије и избегличкој Влади. И историчар Бојан Димитријевић је у свом сведочењу навео да је за три документа која су презентирана генералу Михаиловићу током поступка накнадном историографском обрадом закључено да је реч о фалсификатима (писма Павелићу и Степинцу датирана марта 1945).

Трећи документ је његово наводно наређење командантима у Црној Гори датирано са 20.12.1941 којим је наводно одобрио вршење злочина против припадника комунистичког покрета и других националности на северу Црне Горе. Овај фалсификат је посебно коришћен као доказ Михаиловићеве намере да се врши истребљење идеолошких противника и братоубилачки рат. Наиме, у то време генерал Михаиловић се крио од немачке потере у Србији између Горњег Милановца и Равне Горе и није имао комуникацију ни са једним од својих потчињених команданата. То је био период после немачке офанзиве под шифрованим називом „Михаиловић“ која је 6. децембра извршена на Равну Гору. То је видљиво из бројева депеша где настаје прекид 6.12.1941 а наставља се 7.1.1942. Из комуникације радио везом током 1942. види се да он уопште није познавао команданте у Црној Гори те им до тада није ни издавао наређења. Коначно, овај документ је Михаиловић наводно потписао као ђенералштабни генерал а у то време он није ни знао да је унапређен у чин генерала а документа са тим чином почео је да потписује тек месец дана касније.[63]

Први састанак 11.11.1941. у Дивцима приказан је неистинито као доказ о његовој сарадњи иако се из документа – записника са овог састанка јасно види да га немачка страна сматра својим непријатељем и тражи да и он и његове трупе положе оружје, што је генерал Михаиловић одбио.[64]

У предлогу за рехабилитацију смо навели да је немачким трупама била забрањена било каква сарадња са четничким снагама. Разлоге забране објаснио је 21. новембра 1943. године фелдмаршал Максимијан фон Вајс, Главни командант немачких снага за Југоисточну Европу у Директиви[65] у којој поред осталог стоји: „Све (немачке) официре обавестити о следећем: „а) Постојећа забрана сарадње са четничким снагама или с појединим групама донесена је због јасне одлуке врховног четничког вође Драже Михаиловића да настави борбу против Немачке и њених савезника, одлуке од које он до сада није одустао.“

7

Коначно желим да се осврнем и на сам спис кривичног поступка који је вођен против генерала Михаиловића. Није спорно да он није комплетан а аутентичност дела који је овде прочитан је најблаже речено сумњива. Предлагачи су се детаљно на то осврнули поднесцима од 11. децембра 2009. и 30. августа 2010. Као што се могло видети овај спис је чуван у архиви Војног суда у Сарајеву све до 1963. године када је достављен Управи безбедности ЈНА на њен захтев. Нема никаквог трага шта се са њим дешавало следећих 12 година. Тек 1975. године на инсистирање председника Врховног војног суда Републички СУП Србије је овај спис вратио. Председник Врховног војног суда је само могао да констатује да му је враћен некомплетан спис па је задужио једног од судија Војног суда у Сарајеву да утврди шта недостаје. Ја нећу говорити о свим детаљима али ћу рећи да је он констатовао нестанак многих оригиналних докумената из судских списа као и постојање оверених преписа неких докумената. Ако упоредите његове констатације са списима који су вама достављени приметићете да више нема не само бројних оригиналних докумената већ ни оверених преписа са констатацијом да су верни оригиналу. Заменили су их неоверени и непотписани преписи. То упућује на закључак да је судски предмет против генерала Михаиловића не само пустошен током 12 година боравка ван архиве Војног суда већ и после његовог враћања у ту архиву. Оно што се налази сада пред Вама тешко је рећи да представља аутнетичан судски спис какав је био пред судом у време доношења пресуде.

8

Коначно ћу се осврнути и на поступак за помиловање. Из списа предмета произилази да су окривљени морали истог дана када им је изречена смртна пресуда поднесу молбе за помиловање. Мишљење о основаности њихових молби дао је председник већа који им је само пар сати раније изрекао смртне казне. Он је дао мишљење да осуђеници не заслужују помиловање.[66]

На основу свега напред изложеног ПРЕДЛАЖЕМ суд усвоји предлог за рехабилитацију и утврди да је пресуда Војног већа Врховног суда ДФЈ од 15. јула 1946. ништава од тренутка доношења и да су ништаве све њене правне последице укључујући и конфискације имовине.

Адвокат Зоран Живановић

(Прочитано на рочишту у Палати правде у Београду 12. маја 2015. године)