ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
”Ратни дневник” мајора Радослава Филиповића, команданта 1. трстеничке бигаде, потом шефа инжењерије Расинског корпуса и везисте у Врховној команди – одавно је распродат. Али, то није разлог да се не подсетимо његовог вансеријског књижевног талента. Повод је екранизација књига Добрице Ћосића, из суседне Велике Дренове (Филиповић је био из Медвеђе). И отуда поређење: Ко је био бољи писац: Радослав Филиповић или Добрица Ћосић? У анализу укључујемо и Ћпсићевог саборца Антонија Исаковића
Неупућени читалац би пре помислио да је Филиповић био писац од заната, него официр. Утолико пре, ако се погледају оригиналне странице дневника. Мада писан у ретким слободним часовима, Филиповићев рукопис готово да нема грешке: ни правописне, ни граматичке, ни стилске. Нигде нема прецртавања и дописивања. Све је, како то писци у жаргону кажу, ”прва рука”.
Заиста је редак случај да и неко ко је професионални писац ”из прве руке” напише на пример овакав пасус:
”Избијамо на врх голе косе, а иза нас остају мирно село и плодна котлина, успавани хладном зимском ноћи. Планински врхови, чисти брежуљци, купају се у мору благе светлости. Далеко, као у измаглици, равницом беласа Морава – слично сивкастој траци. Са правца Врњачке Бање чу се један пушчани пуцањ. То бугарски стражар растерује страх!”
Нема сумње, Филиповић је имао узор у ”Српској трилогији” Стевана Јаковљевића, књизи која је у оно доба била веома читана, а која је, на жалост, у нашем времену незаслужено скрајнута.
Поред осталог, намеће се и књижевно поређење дневника мајора Филиповића са ауторима који долазе са супротне, комунистичке, стране. Пре свега са Добрицом Ћосићем, из Медвеђи суседне Велике Дренове, који се са малобројном групом партизана повремено кретао и тереном Филиповићеве 1. трстеничке бригаде. Штавише, може бити да је скела на Западној Морави, чији је прелазак Добрица Ћосић описао у некада обавезном школском роману ”Далеко је сунце”, она иста скела коју и Филиповић често користи са својим војницима. Разлика је у томе што је Ћосићев прелазак преко скеле драматичан, а Филиповићев једноставан, изузев у једном случају:
”Нешто иза поноћи прешли смо Мораву. Имали смо муке док смо скелу добили. Нехотично, случајно, Таралић направи грешку због које умало нисмо остали до јутра на обали. Звао је, по имену, човека који је умро пре пола године. Цела она страна била се узбунила, јер и деца су знала да тај веселник већ пола године лежи под земљом. Једва смо се објаснили, пошто је свима било сумњиво – били су уверени да смо странци, а у таквим случајевима скела се не даје. Биле су се окупиле и све патроле, које су с ону страну крстариле поред Мораве и по селу.”
Дакле, Ћосић и његови другови партизани били су странци, наравно не по рођењу, већ по страној, тоталитарној идеологији коју су носили као какав вирус, због чега им је и најобичнија ствар, као што је прелаз преко реке, понекад задавала велике тешкоће. Зато, док је Ћосићевих сабораца било 40-так, као што пише командант његовог Расинског партизанског одреда Добривоје Секуловић у мемоарској књизи ”Жупа у народноослободилачкој борби 1941-1945.” (Општински одбор СУБНОР-а Александровац, 1995), Расински четнички корпус имао је на хиљаде војника. У потрази за храном, пише Секуловић, када су излазили из земуница и силазили у села, партизани су стављали шајкаче са кокардама и певали четничке песме…
Ћосићев опис равногораца, нарочито у роману ”Деобе”, напросто је страшан. Читајући ”Деобе”, а и не знајући за Филиповићев дневник, иоле радознали читалац морао би се запитати: да ли уопште негде постоје такви људи? Или: како то да још неко није чуо за такве Моравце и Шумадинце?
У Филиповићевој заоставштини нашла се и једна фотографија равногораца настала у Великој Дренови, маја 1944. године. Изгледају тачно онако како се Ћосић упињао да опише своје другове партизане: савршено!
Равногорци из Велике Дренове. Партизана није било (осим једног)
Занимљиво је и поређење Филиповићевих дневничких записа са литературом другог по значају партизанског писца, Антонија Исаковића. У причи ”Кашика”, која је некада такође била обавезна ђачка литература, два партизана послата су у неку удаљену бачију да донесу посуду кајмака за своје другове. Сви су гладни – на ивици издржљивости. И ова два партизана, у повратку са те бачије, разговарају да ли да своје следовање, по кашику кајмака, узму одмах, или када стигну у јединицу. Одлучују се за другу варијанту. И тако, један од њих умире од глади, поред толико кајмака…
(Много година касније, објављена је књига херцеговачког четника Алексе Тепавчевића ”Борба за слободу” (Удружење бораца отаџбинског рата, Гацко, 2002). На једном месту Тепавчевић помиње кајмак и партизане, а реч је о истим тим теренима где се ”одигравала” радња приче ”Кашика”:
Село Шипачно је некада било богато стоком, са доста меса, сира и кајмака, па су партизани то ”намирисали” и тамо се почели окупљати у току зиме. Сада је све друкчије изгледало; није било ни сира ни кајмака. Планинке су од јада испевале песму: ”Мој кајмаче, куд замаче – оде право на Рогаче”. У селу Рогачима био је партизански штаб.)
Мајор Филиповић 1942. године (седи, лево)
У Филиповићевом дневнику нема дословце истог примера, са кајмаком, па ћемо позајмити сведочење једног другог четника, каплара 2. таковске бригаде Радише М. Недића из села Теочин. Доносећи фотографије за други том ”Албума српских четника генерала Драже Михаиловића у 1.000 слика”, Недић је то сведочење саопштио потписнику ових редова – а штета је да остане незабележено.
Елем, једног дана каплари Радиша Недић и Мирослав Тимотијевић, познатији под надимком ”Јапан”, добију задатак да са неке бачије на Равној Гори донесу кајмак за јединицу. Недић, чича мршав и жилав, каже да је увек такав био, јер није волео мрс. Нарочито је био гадљив на кајмак. ”Јапан” је, као предратни конобар у Горњем Милановцу, напротив, био прави гурман. И нарочито је волео кајмак. Тако, стигну њих двојица до те бачије после дугог марша, уморни и гладни као вукови. ”Јапан” се одмах ”бацио” на кајмак. Једе халапљиво и све му цури низ, иначе кратку и неговану браду (од конобарског заната остала му је још једна особина – био је необично чист и уредан, упркос околностима). Недић га гледа, жао му је што то није нека друга храна, да и он може да се заложи. Онда му каже:
– ”Јапанац”, бре, кретену један, неће остати ништа за ове доле!
– Ма, заболе те много… – следио је одговор.
На питање да ли је уопште чуо за партизанску причу ”Кашика”, Недић одговара одречно.
Дакле, у чему је разлика измећу комунистичке и четничке ”Кашике”? Свакако, има ту много разлика, али биће довољно да на овом месту споменемо само једну: прва није истинита, а друга јесте истинита.
Тако, из сваке странице Филиповићевог дневника, сем снаге што је даје врхунско приповедање, избија и она, ипак старија – снага истине.
Мајор Филиповић погинуо је, или је стрељан после рата, 1945. у Босни.
извор: погледи
