Српска поморска закладна школа је формирана обједињавањем оставштина Јована Бошковића са Топле, који је 1825.године оставио имање, Ђура Ђуровића са Жлијеба, који је 1838. оставио две куће у Трсту и Јевросиме Владиславић Лакетић, која је 1847. оставила кућу. Жеља знаменитих дародаваца била је да се у Херцег Новом изгради школа језика и поморства што је и урађено и школа је отворена 31. јануара 1858. године као једна од најстаријих националних поморских школа на источној обали Јадрана.

За првог управитеља и професора морепловства постављен је поморски капетан Мато Мрша. Међу предавачима су били Симо Матавуљ, Томо Крстов Поповић, Ристо Ковачић, Косто Кулишић, Милан Јовановић…Шолу су похађали ученици православне и римокатоличке вероисповести. У почетку је био  само поморски одсек, од 1867.године и српски језик. Настава је организована на српском језику и за време аустроугарске власти. Поморски одсек је, нажалост угашен 1837. Између два светска рата, школа је претворена у Државну нижу средњу школу.

Општина Херцег Нови је 1932. средствима од продаје кућа у Трсту, проширила и надоградила задужбински објекат на Србини. По завршетку Другог светског рата, до земљотреса 1979.године, у објекту је радила Основна школа „Милан Вуковић“. Али, после разорног земљотреса зуб времена и људски немар чине своје. Између зидова некада репрезентативног објекта данас расте жбуње и шибље, ограде са каменог степеништа су поломљене, нема прозора, врата, крова…

После деценија пропадања и упркос жељи да школа у Србини што пре засија старим сјајем, рокови за завршетак нису пресудни. Важно је да ову новску задужбину чекају бољи дани и можда још важнији све одговорнији приступ надлежних у граду. Јер, неке задужбине још чекају и реконструкцију и обнову делатности а имале су у прошлости значајну улогу у развоју херцегновског образовања и културе.

Још од 18. века знаменити Новљани тестаментом су остављали целокупну или делове своје имовине граду и роду на управљање. Град је тако по броју задужбина у односу на број становника, у некадашњој социјалистичкој Југославији, стајао раме уз раме са Београдом који је задужбинама био најбогатији. На ову сјајну слику лепе традиције задужбинарства надовезује се нажалост немар и небрига оних који су задужбинама требали да управљају и да о њима брину. Уз дивне изузетке, попут Градског музеја „Мирко Комненовић“ и неколико школских зграда, делимично и задужбине Дуковић (тестаменом остављена за студенте „лепих уметности“ Србе, православце) која је уређена споља али је ентеријер недовршен.

извор: новости