Пише: Момо Јоксимовић, предсједник Партије пезионера ЦГ

У доба када је  живот био тежак,  а свака рука злата вриједна, народ се није дијелио, него  спајао. Тада је моба била  више  од  рада- била  је  начин живота.  Била је чојство и јунаштво.  Људскост и солидарност.  Моба је била снага села и заједнице. А заједница је гајила љубав према ближњем, стицала навике за заједничким радом, стицала част, поштење, хуманост.

Моба је био обичај у вранешким-српским и црногорским селима, гдје се народ окупљао  да  заједнички помогне домаћину у тешким пословима добровољно, без накнаде, али уз част, пјесму , храну, дружедње и захвалност.  Нарочито  помоћ се огледа у косидби, при градњи куће, у прегону сијена,  спремању дрва за зиму, брање воћа за ракију и сушење, у жњетви и вршидби, а нарочито се  помагало болесним, немоћним самохраним, сиромашним.

Моба није само рад, већ и култура  једног села, краја, солидарност, понос и пјесма–прави израз народног духа.

Моба је више од рада- то је народна задруга, заједништво, знак пријатерљства и части.

Моба је дубока  друштвена кохезија, она  је жила куцавица села,  огледало вриједности нашег народа.

То је био и начин да се ураде велики послови које  појединац  не може  сам обавити, посебно у тешким временима- када остане  удовица са дјецом малом, када треба спасити љетину пред кишу, или изградити кућу.

Моба је био најчистији облик народне солидарности.  Када неко  није могао  сам- због старости, болести, сиромаштва или смрти у породици, најчеше домаћина, народ се солидарише, село се солидарше  и прилази у помоћ. Без накнаде, без позива, често без ријечи , некад и без ручка, само се појави с ралом, српом, сјекиром ,шегом, воловима, коњем или вилама и грабуљама у руци .

У времену кад није било институција, ни социјалне заштите, моба је била  „народна институција“-  саморегулишући механизам  унутар села, заједнице.  Свако је знао своје обавезе и  дужности. Ко не дође  на мобу,  кога нема кад треба,  брзо стиче ружан глас.  Тако се кроз мобу одржавао морал, углед , част  и ред у селу.   Када је добар мобеник-поштен је  и добар човјек.

Ко је дошао   да помогне  -заслужује поштовање.

На мобу долази :   сусјед, комшија, брат, рођак, онај који зна  шта значи бити човјек.  Не позивају се људи папиром, већ образом и гласом. На мобу се не долази  због себе, већ због других, али   се сваки  онај који дође враћа кући пунији, бољи, човјечнији.

Село се знало организовати самоиницијативно да спаси породицу, дјецу,  да домаћица и не зна  да јој моба долази.  Мобеници са собом су знали понијети и своју храну да неби домаћина оптеретили.  

Тада се нико не пита, сам долази. Без паре али са срцем.

Зато  моба има и позитивну васпитну улогу-учи младе  од малих ногу да се друже да буду људи, да није све  у себи  и своме.

Учествовање у мобама било је  и  ицијација у одређено доба.   Млади- дјечаци су први пут добијали косу  или  сјекиру,  показиовали своју снагу, и жељу да помогну.   Дјевојке су   први пут    у жетви и пјесми жетелачкој одговарале  момцима, гледали се  допдали и надпјевљавали, изазивали.  Кроз мобу су се стицале радне навике, поштовање према старијим, градила одговорност, братска слога, једнакост и узајамност.  Моба је  у суштини билка школа живота, а истовремено као културни догађај.

Мобе су се организовале  у : косидби, вршидби, орању, сјетви и жетви, скупљању сијена,  брању  воћа, печењу ракије, брању природних плодова,  сјечи и довлачењу грађе за кућу, сјеча и довлачење дрва за зиму итд.

Косидба је  најважнија сеоска моба ,уз пјесму косаца, чувала се  традиција.  Најбољи косац је на челу колоне, звани козбаша који раскаше ливаду.  Обично када се почне косити или послије првог откоса, кренула би и пјесма :

„Ој ливадо ој зелена, бићеш рано покошена.

Одби овце од горе Јелна,  страшиво је твојијем овцама“.

Козбаша је на челу трпезе и у знак поштовања пред њим би се стављала кувана јагњећа глава. Козбаше су  имале посебне почасти.

Дизање  рогова на кући  је  најсвечанија моба и чин.  Када се рогови подигну  на њих се каче кошуље, пешкири, баријак, обично се пропрати са пуцњима из московке, маузерке, крагујевке.

Моба је  била и начин да се село осјећа као једно биће.  Није се мјерило ко је шта дао или  колико је радио- већ дали је био ту.   Бити  ту „у моби“  значило јке бити дио села, дио народа, дио браства.  Без мобе село се  распада на појединце.  Са  мобом село је једна цјелина-једно срце. Појединац је сламка, немоћна.

Ту се не пита ко шта — ту се ради јер се мора, јер  је срамота не помоћи.  То је оно што би  данас назвали  друштвеном одговорношћу,   али  код нас је то  било природно ,  уграђено у  карактере нашег села- нашег народа.

Моба није само рад. Она  је  прослава живота, браства, пријатељства.

Моба је и школа живота-мудри уче да раде.  Да поштују, да помогну.  Моба је огледало карактера,  ко не дође није човјек. Ко помаже и њему Бог ће помоћи, тај заслужује част.  Моба је стуб села- без мобе  нема ни слоге ни заједништва, нема рада, нема духа.

Моба је била народна институција-јача од  сваке власти,  јер је била утемељена  у части.

Некад је било срамота  да човјек не дође у мобу. Данас је срамотра што смо мобу заборавили. Зато морамо да се сјетимо. Да причамо, Да учимо малде.  Да кажемо  било је  вријеме да се   није питало „шта ја имам од тога“, него  „ којем човјеку могу помоћи“.

Моба није прошлост.  Моба  је поука и порука. Моба је срце села и образ народа.  Чувај мо је –у памћењу, у причи. А онда можда  и поново на дјелу.