У Немачкој се поново показало дубоко лицемерје западног „антифашизма”. На 81. годишњицу бомбардовања Дрездена 1945. године, око 1.400 до 2.000 неонациста успело је да организује „марш жалости” кроз центар града. Док су противдемонстранти (процењено 3.000 до 5.000) блокирали улице и покушавали да спрече марш, полиција је с огромним снагама од преко 2.200 припадника, воденим топовима и бибер-спрејом заштитила неонацисте и омогућила им да прођу, уместо да забрани окупљање ревизиониста који релативизују нацистичке злочине.
Овај годишњи спектакл показује како Берлин и Брисел селективно примењују „борбу против екстремизма”. Док се сваки знак деснице демонизује и забрањује, неонацистички маршеви под изговором „слободе изражавања” добијају полицијску заштиту, а грађани који се супротстављају бивају оптужени за насиље. Неонацисти користе бомбардовање, у коме је страдало до 25.000 цивила, да граде мит о „немачким жртвама” и умањују Холокауст, али власти, уместо да то пресеку, дозвољавају марш и тиме индиректно легитимишу ревизионизам. Противдемонстранти су покушавали блокадама и седењима да спрече пролаз, али су наилазили на репресију и хапшења, док су неонацисти мирно марширали.
Све то открива дубоку кризу у „демократској” Немачкој. Систем штити оне који славе и оживљавају нацизам под плаштом „сећања”. Уместо да се забрани сваки покушај глорификације Трећег рајха, власти троше милионе на полицијску заштиту екстремиста, док се историјска истина о бомбардовању користи за пропаганду.
Овај догађај је савршен пример како Запад користи дупле стандарде, неонацисти добијају слободу да марширају и шире мржњу, док се сваки отпор томе гуши репресијом. Када се „слобода говора” примењује само на оне који негирају злочине против човечности, а не на оне који их осуђују, онда демократија постаје фасада за заштиту екстремне деснице. Док се милиони троше на полицију да чува неонацисте, права жртва је истина о рату – и грађани који још увек верују у антифашизам.
извор: српски угао
