Недавни самит БРИКС-а је ново писање историје. На њему је установљен рецепт је за праведније друштво јер питање будућности је дубоко укорењено у концепт бољег и праведнијег друштва. Да Запад није био толико прождрљив и похлепан, земље БРИКС-а никада не би постале џинови, каже за Спутњик редитељ Емир Кустурица у интервјуу поводом 70. рођендана.
Према Кустуричиним речима, монетизовани свет који је створен на Западу доживљава „благи колапс“, не зато што западне државе не могу да врате своје дугове или да штампају још новца.
-Они сад улазе у фазу и у кризу у којој коцкар у Индонезији, кад излази из коцкарнице са пуно освојених жетона, кад хоће да промени лову, неће узимати долар, јер долар је пољуљан не због тога што је то неко хтео. Наравно, многи су то хтели, али је у својој суштини исушена база, која обавља његову репродукцију. Хоћу да кажем, прича о лакоћи живота уз геџете, уз ту идеју да је видеоигра заправо прави филм у којем ми учествујемо, није баш до краја тачна и тиква и крушка и парадајз морају да се произведу, ако не већ штампају као што је рекао Бил Гејтс, али то је део нечега што је опасно и што у тој цивилизацији долази на ивицу. објашњава наш саговорник.
Америци се сада враћа оно што је 1974. и 1975. урадио тадашњи председник Ричард Никсон, када се приближио Кини – пројектовао је велике америчке инвестиције и научна достигнућа кроз јефтину кинеску радну снагу и сада им се то враћа кроз појаву великих сила, економских, војних или културолошких, као што су Русија, Кина или Бразил.
Где се све ту, по вашем мишљењу, сад уклапа Доналд Трамп и његова победа?
Његова појава уопште није безазлена, зато што се она качи на основне принципе слободе и једнакости, што су заправо били производи Америчке револуције, односно Француске буржоаске. Колико је то сад оствариво уз идеју која је код њега врло јасна била у прошлом мандату – ако хоћеш да те чувамо мораш да платиш рекет, не можеш да будеш НАТО пакт, а да не дајеш довољно од свог БДП-а? Неке земље дају више, неке мање, али очигледно недовољно да би се тркале са Кином и са Русијом управо у наоружању.
Јер после лука и стреле дошло је жељезо, па је био мач, па су били оклопи, тако су српски војници успели да убију цара Мурата, зато што су могли да се пробију са добрим металима и добром опремом. Сад је питање ко је има, и ту могу да кажем једну ствар која је једна врло снажна импресија. Нови авион, Су-57, је конструисан на машти која авион шаље путањама које су непредвидиве. Његов обртни момент и његов плес на небу никада неће бити предмет научника који форматирају Ф-35 или нешто што може да се дигне, слети, брзо лети, баци бомбу, а овде је одједном нека рапсодија на небу. И ту се, у тим идејама о предметима, о човеку, о његовом животу, о ратовању на крају, може извести закључак чија је будућност. Или, која цивилизација уз Америчку може да опстане.
Мислите ли да ће америчка цивилизација, моћи да опстане? Да ли ће Трамп успети да удахне нови живот томе свему?
По дефиницији цивилизација је шири контекст и шири круг једне културе. Кад говоримо о француској култури, европској култури, ми имамо тачно културолошке кружнице које су изведене у одређеним вековима, посебно од времена просветитељства до данас. Имамо њихов пад, али у америчком случају, пошто је у питању хибридна нација и пошто тамо култура не постоји као појам у управљању, него као, рецимо, неки егзекутивни архитектонски акт или питање форматирања града под правим угловима, аеродрома итд, та цивилизација, ја бих рекао, има већу шансу да опстане у том ционистичком кругу који заједно са протестантима има ту нову цркву која је многобројна и која заправо управља главним токовима њихове историје.
Оно што је врло значајно јесте истина да је та западна мека моћ као представник те цивилизације на последњим олимпијским играма доведена у питање. Чак и папа неће да иде на отварање Нотр Дама јер осећа увреду која је тада нанесена, а професор Миршајмер са Чикашког универзитета рекао је после отварања и затварања Олимпијаде да можемо слободно да обележимо крај једне епохе у којој је мека моћ била на западној страни. А само се присетимо отварања оне пекиншке Олимпијаде, која је била једна од најузбудљивијих представа које сам у животу видео.
Зашто је то тако? Зато што тај нови свет није декадентан и он жели да опипа или да проживи оно што су ови већ оставили иза себе и сад иду даље. А то куда иду даље? У овом случају, то је воук култура, то је трансџендер.
Видео сам да ће око 500.000 бирократа у Америци бити замењено и да следи обрачун са Сорошем. Невладине организације су задавале цивилизацијски тон, а у суштини су обављале посао мисионарства. Оне су се звале невладине организације, али кад неки Илон Маск каже „хоћу слободну на Твитеру“, оне га нападају. Када Такер Карлсон оде да интервјуише Путина, јер мир је преко потребан свима, а не победник или губитник, напали су Такера Карлсона као последњег губитника који је потрошио не знам колико пара, одмах су га трошили као најгори пример америчке цивилизације. Испало је да су ти коректори, он, Илон Маск, да су они уз Трампа тријумфално прошли кроз те изборе и да је у свим државама узета власт, да су људи изгледа, схватили да је воук, разумевање тог света, који треба да добије предност над сиротињом, над правдом и свим другим било апсолутно неодрживо. И пошто је било неодрживо, ми сад сведочимо времену у коме настаје та огромна промена.
Када су новинари питали Џона Хјустона који је његов рецепт за то што је тако виталан у позним годинама и ради све време и тако даље, он је рекао да је то можда зато што није пио и пушио пре 14. године. Који је ваш рецепт за виталност, за то што сте толико активни и толико радите?
Мислим да је тајна управо негде између тог Хјустоновог и оног што у мојој пракси, што би рекли Руси, происходи из тог неког начела, иако оно није написано, није изведено из теза, али је непрестани рад на свему ономе што човека чини задовољним. Не срећним, пошто је срећа моменти који нису трајно стање. Али задовољство је сигурно једна од кључних ствари које човека вуку напред и које га чувају од пребрзог старења. Све стари. И видео сам да је, за разлику од Хјустона, најважније у старењу чувати тело, а не мозак.
Ако је мозак био укључен све време, ако се читају књиге, гледају филмови, тело почиње полако да стари. Тетиве попуштају, кости мало боле. Ја сам сломио ногу претпрошле године. Хоћу да кажем, постоје ти моменти када заправо човек мора водити рачуна више о нечем о чему је мислио да ће бити мање важно. Односно, човек чува свој интегритет, чува то што зна и покушава да (барем сам ја покушавао) да то знање обнављам, кроз читање, а мало сам занемарио последњих година дана тело и то се одмах осети.
Сећам се Хјустона када сам био номинован за Оскара, он је био у колицима и са маском за кисеоник. Био је већ стар и у тзв. „фејд ауту“. Али, био је оно што сам мислио да режисери морају да буду – био је упечатљив човек. Ја сам покушавао да будем упечатљив, али није ми често успевало. Али сам зато био доследан. Доследност се ширила од филмова у тренутку кад сам схватио да је филм постао пренапоран и да је, како у Холивуду кажу, „wе have a fun“, забављали смо се, једна лажна теза, пошто сваки филм који сам радио био је жртвовање самом Богу и покушај да се у тешким тренуцима избегне чак и најтеже. Стварно сам понекад размишљао о самоубиству.
Али, важно је и то што је тај момент спознаје било преусмеравање пажње, па сам успео да направим два града. Паралелно с тим сам писао књиге и онда ме затекло неки дан – сабрана дела. Можда је у тим сабраним делима заправо тајна да човек у једном тренутку буде изненађен самим собом, да је урадио више него што је требало и да се заправо збир тих догађаја за седамдесет година можда може удвостручити; да би требало објективно 140 година за све догађаје који су пратили мој живот буду.
Упознали сте многе људе, врло значајне за прелаз ова два века. Кога бисте издвојили ту? Доводили сте Мухику, Марадону… Ко вам је био можда најзанимљивији овако, кога сте сретали?
Постоје два сусрета која су на различите начине били најупечатљивији. Мухика као поборник и одговор на филм „Taxi Driver“, човек који је био од тупамароса, отимача, уцењивача до председника Републике. Неко ко је сведочио историју једне мале земље у којој се није помакао од најсиромашнијег човека. Али је био заразан – када је одлазио са функције председника око 150.000 људи му је аплаудирало и плакало за њим, укључујући и мене, јер сам тада снимао део тога.
До поновног успостављања правде на европском континенту, када је Владимир Владимирович (Путин) учинио оно што ми нисмо могли. Он је одбранио своју културу, а ми смо то тек делимично учинили, подређујући се рецептима Запада и њихових идеја. Односно нисмо одбранили своју браћу из Крајине. То они сад обављају. И утолико је и идеја тог човека, кога спомињем на другој страни, велесиле, потпуно усклађена са тим дивним председником Уругваја који је сад на несрећу болестан, али који је на мене оставио утисак као да је био лик оца из филма „Сјећаш се, Доли Бел“.
Ко је на вас највише утицао? Јели то био Шиба Крвавац који вас је увео практично у свет филма са Валтером?
То су били неосвешћени тренуци и он јесте, рекао бих, одредио тај пут. То је била једна стаза, а не друга. Али је највећи утисак на мене оставио Габријел Гарсија Маркес – један диван сусрет у коме сам препознао једну идеју трошења ентропије и старења. Пошто је била огромна разлика у годинама, он ми је рекао, „све бих дао, и Нобелову награду, и кућу у Риму, и кућу у Хавани, само кад бих могао да разменим твоје године за моје“.
Препознао сам у том изненадном животном обрту света, у коме један новинар постаје један од највећих писаца икада, да се нешто слично и мени десило, да сам ја, заправо не рачунајући на своју биографију која је таква какво јесте, доживео нешто што није испланирано, да сам заправо изашао из “шињела Достојевског”, где два и два нису четири. Да је два и два четири, онда би осредњи средњошколац завршио полупијан на Радиотелевизији Сарајево или би евентуално направио један филм, а после тога се убио од алкохола и нестао са сцене.
А овако је било као изазивање судбине и то стално померање и храброст можда да 1988. године одем у Америку, да ме тамо стигне неки тип који је дошао као гласник да ми понуди велики новац да снимим „Андергроунд“, у шта ја нисам у почетку веровао, а онда се показало да је то истина; да сам био део једне целине у којој су, између осталог и сусрети са свим нобеловцима, са свим типовима који су одређивали на неки начин културну историју Европе и света.
Тај пут је био, заправо, пут препознавања једног животног обрасца у коме је и егзистенцијално, политичко и историјско постало саставни део формирања јунака. И на крају, оно што је можда најважније, филмови и тих неколико књига које сам написао имају упечатљиве аутентичне ликове. Можемо слободно рећи да су ти људи који су обележили мој живот изван филма пронашли своје место као прави прекаљени маргиналци, као типови изван тог главног тока, односно као типови који су проистекли из тог принципа анти-звезде.
То данас људи не разумеју. Кад кажеш Џо Страмер, нико појма нема о чему се ради. А време нашег одрастања било је мера између алтернативе и централног тока, између Лу Рида и Мајкла Џексона. Данас је све Мајкл Џексон и ништа није Лу Рид. Или ако јесте, то је за потпуно приватну употребу.
