Пише: Емило Лабулдовић
Јавио се Ник. Јавио се непрозван и ничим изазван, али јавио се тек колико да се зна да је ту, да је будан и да „док је њега, Срби неће проћи”! Ник, онако разбацан и распојасан (силан Турчин, рекла би моја покојна баба, којој су сви други били или Швабе или Турци) опет је извадио ону ствар (ма, каква ствар – стварчица) на ојађене Србе у Црној Гори и проказанога им лидера Андрију. И као што ономад рече да ће, ако српски језик добије статус службеног, употријебити сва средства (која? остаде недоречен и недокучив) тако и сада Андрији и његовима запријети да ће се – организовати. Због чега, то само Ник зна. Ко му и ко им чиме пријети, то ни сам Ник не зна. Али зато зна да се организује и да узврати.
Ако би се ово Никово ново курчење изузело из контекста унутрашњих и међународних прилика испало би само гола спрдња. Али није. Ријеч је о добро синхронизованој акцији, планираној и диригованој (зна се одакле) акцији која у свему коренсподира са махнитањем и курчењем Куртија по Косову. Јер, ако се пажљиво анализирају и временски детерминишу, увијек за резултат имамо ехо погоршања стања Срба на Косову и неку нову, сумануту Куртијеву акцију. А да се сјенка „двоглавог орла” не вије само над Косовом и да су његова крила обухватила читав простор са албанским живљем, осим Ника, свједочи и случај основних школа у Сјеверној Македонији. По ријечима македонске министарке просвете, Весне Јаневске, у неколико тамошњих школа приређене су приредбе поводом Дана албанске заставе, у којима су дјеца била обучена у униформе УЧК и наоружана репликама оружја. А родитељи су здушно поздрављали ове вјетрове рата и крвопролића. Албански орао се тих дана вијорио и Црном Гором, али то никога није иритирало, па чак ни „белведерце”, јер само је важно да није „тробојка”!
Али, нијесу проблем Ник и његово ачење, таман посла. Пас лануо – вјетар однио, опет би моја баба. Јер, да се ово повампирење фашизма који косовске Србе држи у концлогору горем од Маутхаузена не одвија под скривеним и нескривеним покровитељством Брисела и Вашингтона, Ник би био Нико и Ништа. Овако, све је много, много озбиљније. Бриселска администрација, најнедемократскија институција у овом тренутку, манирима сличним онима којима је Хитлер трерирао права Судетских Њемаца, жмури на оба ока на фашистичко бестијање Куртија и његових истомишљеника у дјеловима Сјеверне Македоније и Црне Горе. То глађење драчом, како каже народ, при чему се у једној руци држе права косовских Срба а у другој гвоздена батина Куртија, Свечеље, Вјосе и осталих, неодољиво подсјећа на предвечерје Великог рата и до тада незабиљеженог страдања човјечанства.
А Црна Гора, тигар на Балкану и земља једним кораком у предворју ЕУ, земља заклета антифашизму, с обје је руке у том тијесту. И, све као да неће, мијеси ли, мијеси. Захваљујући тој суманутој и самодеструктивној политици према својим коријенима, према свом а за рачун других народа, том завлачењу главе у пијесак пред надолазећим фашизмом у његовом најгорем издању, Ник, Нико, Ништа и Свашта, са све Генцијем и дружином, могу да арлаучу, вију туђе заставе и понашају се као да је Црна Гора само њихов тамни вилајет. Ђедови нам се преврћу у гробовима.
