Пише: Симо Крајишник ( „Стање ствари“)
Овај кратак осврт пишем као жртва удруженог злочиначког подухвата. Учесници овог злочина против мушкости и националног достојанства су власници новосадских радио станица и власници, односно менаџери новосадских кафића. Злочин који траје и нема намеру да престане, назива се Југословенска музика.
Не знам за друге градове по Србији, али отров који се свакодневно сипа са радио станица по новосадским кафићима, продавницама и другим локалима, заиста постаје неиздржив. Новосађанин пије јутарњу кафу уз Вајту, купује јогурт и млеко уз Прљаво казалиште, а увече скокне на живу свирку, на којој му се интерпретирају хитови Џибонија, Северине и Тонија Цетинског. У последње време, нарочито су популарне тематске журке са југословенском музиком, као што је некад био случај са тематским журкама денс деведесетих.
Пре неки дан, седећи у једном локалу, нисам могао проценити да ли сам у Новом Саду, на чувеној Башчаршији, негде на обали најопеванијег потока на свету, Миљацке или у неком другом делу овог мултикулти градића, симбола духа распале Југославије.
Прво је Жера истакао да му сарајевско кишно јутро још увек броји кораке, потом је Лоша узвикнуо да је боље бити пијан него стар, онда је Кемо запомагао Сарајево љубави моја, да би ствар зачинио незаобилазни Дино Мерлин вечитим питањима, јел Сарајво гдје је некад било и да ли је којим случајем, Миљацка вода пресушила? Истичем и култног Харија Варешановића који је узвикнуо да га је страх да је воли као некада, јер његова душа њојзи припада.
Фалили су само ћевапи код Ферхатовића, гузата Селма која се нагиње кроз прозор, кахва из мале плехане џезвице, постер Јуке Празине и хук са Кошева.
После овог сарајевског блока, да се остатак Југославије, не би осетио запостављено, уследили су ванвременски хитови made in Yugoslavia, Џули, Нек ноћас чује се пјесма до Јадрана, Бонаца, Пиши ми фратело, Еј цуро шећеру, Гинем, Било је осам на Тргу цвијећа, Сава тихо тече, Суада и још гомила тужбалица и плакања која убијају мушки принцип, облик, потенцију, ерос и жељу за животом, сваког човека који је заокружио своје ставове о лешу који се звао Југославија. И не ради се овде више само о музичком укусу, ово је просто речено, културолошки терор, наметање југословенске призме, културних окова српском јавном простору. У прилог овој тези, наводим и чињеницу да се и данас у Новом Саду слуша Балашевићева нумера Трипут сам видео Тита. Заиста невероватне ствари.
Није толики проблем што се овом отровном течношћу напајају изгубљене генерације које су училе да се Тито воли више од маме и тате, оне су ионако у највећем броју, изгубљене за српску ствар, него је мука што се и млађим генерацијама, на овај начин, путем тог југо поп сентимента, утискује југословенска мрена, утопија о некаквој обећаној земљи у којој су сви живели срећно, спавали на клупи и јели здраве виршле из црвеног киоска. Исто тако, чињеница је да Србија од распада Југославије није изнедрила културни садржај који би супротставила вампирима из Југославије. Међутим, то се није десило јер је српска култура под окупацијом анационалних Југословена из Брозовог шињела, који и данас, као део дубоке државе, држе све важне позиције са којих се води културна политика. Србима није дозвољено да из комунистичког периода уплове у национални, да изврше културну самообнову и раскрсте са југословенском аждајом. Ништа боље није ни на подручју филма. Наиме, постоји више кабловских канала који по цео дан пуштају партизанске филмове, од Сутјеске и Неретве, до Партизанске ескадриле и Отписаних. Такође, и нови филмови које снимају наше анационалне ведете, одишу духом југословенства и Братства и јединства, као да се ништа није десило. О документарцима РТС и Титовим белим оделима, Јованкиним пунђама, Ранковићевом великом срцу, Крцуновом шарму и осталим болестима националног, јавног сервиса, не вреди трошити речи.
Појединци и групе које националној култури и музици прилазе на онај, аутентични, српски начин, потиснуте су, занемарене и стављене под једну врсту културних санкција. Све српско у јавности носи етикету нечег заосталог што нарушава status quo. Последица тога је да музичари у кафани, неретко одбијају да свирају било шта што малограђане може да помери из зоне комфора.
Свега овог не би било када би Срби имали национално достојанство и самопоштовање, кад би се запитали, па чекај, из тог мултикулти Сарајева, протерани су сви Срби који су тамо живели и стварали тај град, чек, па тај Мерлин је о Србима говорио све најгоре, писао песму за Алију. Такође, шта ћемо са Тузланском колоном или масакром ненаоружаних војника у Добровољачкој улици уз наслађивање уживо у ТВ преносу. Исто тако и Задар је такође, протерао своје Србе који су га градили, ни Јура Стублић није неки велики љубитељ Срба, као ни гомила других извођача из сусједства. Али, такав резон није могућ код народа који не поседује политичку свест о непријатељу, о којој је писао Карл Шмит.
Југословенски културни окупатор не би имао шансе да пороби српске душе, када би Срби схватили да се ратови, пре свега, воде на духовном плану. Када би се тај извикани дух Сарајева, сагледавао кроз ону призму, кроз коју га је посматрао Андрић, у својим делима, а касније Калајић и Капор, а не кроз наочаре безимених комунистичких апартчика, алкохоличара и пропалих фудбалера, тај дух би био одређен, онако како јесте, односно као дух махале, која се сурово обрачунава са сваким ко се усуди да се издигне изнад њене мочваре. А онда би престале и те илузије о раји која само жели да се игра лопте, пије пиве и једе ћевапа. Но, много је то за очекивати од народа, који и даље, после свих зала која су му учињена, није успео да дефинише сопствено становиште, програм и интересе.
Културна окупација је основ сваке друге окупације. Културна политика одређује општи ток и смер свих других политика. Непријатељ то добро зна и зато се ова дубока, југословенска куга није случајно запатила у Србији и њеном јавном простору. Превише је ту повезаних чињеница да бисмо све приписали случајности. Описана појава, уверен сам, један је од кракова специјалног, хибридног рата за преумљење Срба.
За крај, истакао бих Платоново становиште изнето у Држави према којем музика силази у дубину човекове душе и врши на њу највећи утицај. Она утиче на формирање карактера и човекову способност да препозна све оно што је лажно, несавршено и непотпуно. Платон, такође, истиче да ритмичка савршеност одговара савршеној форми, а да недостатак ритма одговара ономе што је, аморфно, безоблично. У нашем случају имамо млитаву музичку форму специјално креирану за гњецаву југословенску смесу.
Која су решења и шта нам је чинити, отворено је питање, али свако од нас је војник српске културе, свако од нас у себи носи потенцијал и мисију да на лицу места, уживо и у свим својим комуникацијама разбија кодове ових специјалних операција које нам врше на отвореном мозгу и срцу.
