ДР РАДОВАН КАРАЏИЋ – ФАНАТИК СРПСКЕ ИДЕЈЕ: Између Сарајева и Београда, депресије и српско сазревање!

април 5, 2026
3:43 pm

Пише: Ђуро Загорац

Тужна сторија Срба у Босни, како ће време показати, постала је још тужнија, поред осталог и због старог савета: „Кад загусти, ти бјежи у Србију!“ Овај вековни аманет старих из Босне, чији су преци толико волели Србију да су је често замишљали („Ех, кад би је видјели…“) и као божанско женско биће, послушао је у једном тренутку и сам Радован Караџић. Спасење за почињене „грехове“ у Сарајеву и на Палама, покушао је да нађе у престоном Београду.

Фактички, Караџић је допао јада 80-тих година, када је пожелео, да поред научних, уплови и у пословне воде. По наговору пријатеља, међу којима је најутицајнији био Момчило Крајишник, подигао је кредит из тзв. Зеленог плана, који је био намењен развоју пољпопривредне производње. Те кредите држава (банке) је одобравала по повољним условима: ниска камата и дуги рок отплате. Али, кредитор није подигао „фарму оваца“, већ почео да зида викендицу, кућу.

Показало се да је то озбиљна друштвена подвала, а за оне који нису поштовали кредитну намену биле су предвиђене оштре казне. Иако је та појава кршења датог права постала нешто масовнија, Караџић је био један од ретких против кога је подигнута и кривична оптужница.

Појединци, нарочито с муслманске стране, били су решени да доктора „опамете“, а у тој средини, подразумевало се, свако се кажњавање посматрало додатно увећаном диоптријом, зарад самоуправљања, чувања социјализма и братства и јединства.

У Дому здравља Вождовац у Београду, кадровска служба још чува картон који је отворен 1.9.1983. године, када је дотична здравствена организација примила новог члана „удруженог рада“, психијатра др Радована Караџића.

Дом здравља био је новосаграђено здање, на које су житељи ове београдске општине били веома поносни. Тадашњи први човек Дома, директор др Раде Здравковић, тврди да се Караџић нормално запослио, јавио се на конкурс, без посебног „гурања“ кандидата. Ово је значајно сведочење, јер се касније говорило – када је Караџић постао лидер „побуњених Срба“ – како је он „припреман“ од раније за улогу, коју је преузео, како му је струка била само покриће, камуфлажа. Караџића, као младог лекара специјалисту, са колегијалне стране, др Здравковићу су препоручили еминентни људи из струке – професори др Јован Букелић и др Љубомир Ерић, напомињући му „да се неће кајати“.

Да Караџић није припреман за вожда, лако се да видети из његове радне карактеристике: никаквих примедаба на његов рад није било ни од пацијената, ни од колега. Његова стручност и начин комуницирања са болесницима били су беспрекорни. Како идеалних нема, и на докторов, Караџићев рачун стигла је примедба једног колеге о његовим честим одсуствовањима, па због многобројних пацијената тај колега је имао знатно више посла!

Из радног картона се види да је Караџић имао вишемесечно одсуство из Дома: од 1.11.1984. до 3.10.1985. године. Одакле та пауза?! У том интервалу он се налазио у истражном затвору у Сарајеву, а у Дому се причало како га власти „прогањају“ због некакве саобраћајке. О свему томе се само шапутало. А колико је све то утицало на оптуженог, доказ је и Караџићево озбиљно обољење. Од стреса се, наиме, појавило озбиљно обољење јетре, па су се колеге и пријатељи озбиљно забринули за његову судбину. На крају се све завршило повољно по окривљеног. Суд га је ослободио (говорило се и због ангажовања појединих муслимана), а што је још важније – функција јетре се стабилизовала.

Упућени тврде да се у целој игри радило само о „освети“ УДБ-е, јер доктор није хтео са њима да сарађује, чак и кад је одлазио на специјализацију у Америку, што се сматрало недопустивим. Караџић је имао жарку жељу да напусти Сарајево и да се пресели у Београд. У тој намери омеле су га породичне околности. Своју жену, др Љиљану Караџић није могао да запосли у Београду, јер се за њену струку није указивала прилика. Још већа мука је била што сарајевски стан није могао адекватно да замени београдски. Онда је преломио: споразумни раскид радног односа добио је 15.12.1987. године и поновно уточиште нашао на Психијатријској клиници Кошево, у Сарајеву.

Из Караџићеве радне средине остала су и пријатна сећања. Тако је кадровику Бранку Максимовићу нови лекар одмах пао у очи, својом маркантном појавом, у коју је спадала нарочито бујна коса, повремено ношење шала јарких боја и обавезна „енглеска елеганција“ – никад без кравате! Осим тога, доктор Караџић је ретко када спомињао учинак, плату, новац. Чешће је говорио о деци и песмама, својој омиљеној тематици.

А какав је утисак Караџић оставио као стручњак?!

За Београд важи, иначе, мишљење о његовој, београдској психијатријској школи, која је, као таква и призната и цењена. У тој школи, Караџић није изборио катедру зато што физички није опстао у тој средини. Остале услове је испуњавао. О Караџићу, доктору и колеги, похвале изриче и један београдски колега, др Предраг Пауновић, из Дома здравља: „Зрачио је енциклопедијским знањем и поетским духом“. По речима колеге др Пауновића, Караџић је имао посебан таленат за психоанализу. „Зар то на најбољи начин није потврђено у приликама, које су захватиле БиХ, и у којима је његова личност тако надмоћна“ – констатација је поменутог психијатра.

Носећи тешко бреме на дугој релацији Сарајево – Београд – Сарајево, Караџић је остао на ногама захваљујући снази духа. Тражио је и налазио утеху и у души и у телу.

Радећи у Београду као лекар, Караџић је налазио и времена и снаге да задовољи и своје песничке потребе. Дружио се са песницима, браћом писцима, одлазио на промоције књига, на песничке вечери, али није виђан на познатим протестним скуповима унутар српског књижевног еснафа. Доктор није гостовао у Француској 7. И та околност могла би да иде у прилог мишљењу да др Караџић није имао политичких амбиција, које су се, како је време показало, рађале код многих српских писаца и интелектуалаца. Нема сумње, др Караџић је у Београду доживео тренутке потпуне опуштености. Из тог времена је и његов „Калемегдан“, за коју је патријарх српског песништва, неуништиви и надасве луцидни Брана Петровић, тачно рекао да је права песма и, до тада, највеће Караџићево песничко остварење.

Други значајан – а у бољим временима, можда и први – имиџ солидног православља било је „звездаштво“: бити у том друштву било ко, значило је већ нешто. У једном тренутку ту се, у самом врху, нашао и др Радован Караџић.

Ево, радозналом читаоцу одговора на питање: Како?!

Гојко Зец, човек за кога је важило оно да у фудбалу зна све и свакога, бирајући стручне сараднике, „открио“ је и једно ново лице: у помоћ је позвао и психијатра др Радована Караџића. Шта је он ту урадио?!

Најпре, реч је овде о хонорарном, а не сталном ангажману. Караџићев задатак је био да тренеру обезбеди „слику“ душе првотимца, ону која се није могла добити само оком на први, други или било који поглед. Караџић је тестирао играче, обрадио сваког појединца и налазе предочио, уз заштиту лекарске тајне, главном шефу.

„Све што смо се договорили, он је урадио професионално и коректно“, рекао ми је, сада већ покојн тренер Гојко Зец, неколико дана пре своје трагичне погибије. Сукоба и неспоразума није било ни са играчима, а Караџићева терапија тада је највише била потребна Рајку Јањанину, који је из загребачког „Динама“ прешао у београдску „Црвену Звезду“. Овом играчу, иначе, највише је остао у сећању.

О чему говори учинак Звездиних фудбалера у време Караџићеве „терапије“?!

Овај део посла Караџић је обављао у сезони 1984/85, у којој су Звездаши освојили „само“ КУП Југославије, Маршалов дар, а убрзо после тога и првенство пет кола пре краја, што ниједном клубу то претходно не би успевало. Рационалност у игри испољена је до савршенства. Али, невидљива помоћ др Караџића, као стручњака и човека, немерљива је. Они су прихватили доктора, и у сезони 1987/88, када се налазио у најужој стручној екипи тима са Кошева, „Сарајева“. Некадашњи техничар овог клуба Светозар Вујовић смарао је Караџића за правог чаробњака.

Није мода привукла Караџића спорту; напротив, он је у врхунском спорту уочио „позитивну религију“, чија је моћ да приграби све најбоље из свих религија, па и православне, којој је увек био наклоњен.

Познато је да је фудбал годинама служио комунистима као барометар политичког стања у народу, али, истовремено, у ужим круговима и као специфичан тест власти. Мање храбри политички опозиционари приклањали би се клубовима, како би у специфичној форми могли да протуре и нешто од својих, како би се у народу рекло, „гаргија“. Наравно, посебан гушт у том смислу, увек је подразумевао национално осећање. За такву активност, како се говорило, није потребно имати ћебе при руци, јер навијаче због тога, барем не масовно, нико не може водити у затвор.

Док је био ангажован у „Звезди“, Караџић није припадао ни „одговорним“ ни „неодговорним“ навијачима, а о онима из групе „запаљиво“ да се и не говори. И ова околност искључује тврдње да је Караџић дуго припреман за „рушење“ Југославије и Босне и Херцеговине.

Године 1995. поводом пола века свог постојања, звездаши се нису сетили да позову доктора, показујући да је политичко спортско пулсирање и даље важан тест нашег јавног мњења. Јер, та година је била од оних у којима је др Караџић доживео што отворене, што прикривене оптужбе Београда и његовог водећег политичког тима. Али, Звездине комшије, медицинари из болнице „Др Драгише Мишовић“, Клиника за психијатрију, у чијој је организацији одржан Семинар „Депресије деведесетих“, нису заборавиле свог колегу по струци. У писму упућеном на Пале, потписаном од стране прим. др Александра Тасковића, између осталог пише: „Било би нам велико задовољство да и Ви узмете учешће са рефератом чији бисте наслов сами одредили и у складу са главном темом. Ваша искукства последњих година и свакодневна запажања, свакако Вас чине и најкомпетентнијим психијатром, који на ову тему има шта да каже, а што би обогатило психијатрију новим искуствима…!1

У одговору, уочи самог мајског састанка одржаног у Београду, Караџић је захвалио на позиву, јер је он „пре свега, психијатар, па онда, по нужди, све остало, као и што нисте заборавили да су депресије моје уже подручје рада“.2 У том писму Караџић је још покушао да укаже колегама и на једну тренутно „чудну појаву“, ону, по којој су – „депресије у повлачењу“. Др Караџић је дао и могуће објашњење: „Очекивања од резултата борбе, а та очекивања су држава, слобода, уједињење свих Срба, за сада компензују доживљај губитка. Међутим, свесни смо да ће временом тај доживљај добијати на снази и значају, и да нам тек предстоји пораст депресивних, тим пре што су остварења увек мања од очекивања…“

Ратна тама је очигледно дуго и помамно деловала на Србе у Босни и Херцеговини.

Указивање да ће се остварити „мање“ а не „више“од очекиваног, можда први пут открива и једно ново стање, у које је већ у мају 1995. године, доспео Караџић. Да ли је његову одлучност почела да нагриза сумња или је из њега проговорио стамени дијагностичар?

Да и психијатри могу да имају „меку“ душу, уверили су се присутни на Семинару у хотелу „Југославија“, кад је читано Караџићево писмо, а чији је крај у многим очима изазвао сузе…

Своје писмо београдским колегама др Караџић је завршио овим речима:

„Клиници честитам јубилеј уз жаљење што не могу доћи из једног јединог разлога – санкције по којима немам право да пређем Дрину“. (?!)

Караџића, као лекара и хуманисту, у свим годинама рата, својеврсно је доживљавала и најшира грчка јавност. Психијатри су му се посебно дивили. Колеге из Института за групну анализу у Атини, са међународним угледом, не челу са проф. др Јанисо Цегосом, прогласиле су др Радована Караџића за свог почасног члана. Боравак др Караџића у Атини, у време парафирања Венс – Овеновог плана, доживљен је од стране многих грчких лекара као васкрс Хипокрита.

Иначе, прво уточиште у Београду Караџићу је била улица Обилићев венац бр. 27, одмах прекопута чувеног „Маже“ – хотела „Мажестик“, који је по традицији стециште политичара. Овај венац највише му је приличио, с обзиром на његова каснија опредељења. Караџића је прихватио Мирко Милићевић, херцеговачки потомак, колониста са Косова, човек, иначе, стално окренут завичају. Ово пријатељство је и на тој чињеници имало солидну „базну“ основу.

Милићевић је био веома занимљива личност. У Другом светском рату нашао се на победничкој страни, а у новој држави се нашао на важном послу: шеф специјалног воза којим је путовао Јосип Броз Тито, по већини новостворених социјалистичких држава. Та композиција је била претеча чувеног Плавог воза. Међутим, Милићевић се у историјском сукобу Тито – Стаљин малчице колебао: мало више му је био милији Брка, а мало мање Тито. Грех је, дабоме, испаштао. Ипак, успео је да се спасе, заврши студије економије и постане стручњак за саобраћајна питања у том контексту. Бавећи се тим високо стручним послом, Милићевић је највише времена ипак трошио у прикупљању грађе из рата, помно испитујући почињене злочине, геноцид српског народа на југословенском простору. У Милићевићевом стану, Караџић је, по први пут, могао да разгледа карте о страдању и животу на просторима који су били уцртани на тим мапама. Страдања и мапе, односили су се на српска мучеништва, прецизно означавана на тој убогој географији.

За живота Милићевић није успео да објави своје животно дело, али је био одушевљен својим станаром и његовим присталицама, који су устали да бране достојанство Срба у Боси и Херцеговини.

Милићевић је напустио овај свет, али је његова књига остала отворена. Караџић више није смео преко Дрине, а Обилићев венац није више био оно што је значио некада. Увенуо је.

извор: соколац