Пише: др Петар Милатовић Острошки

Драги и весели рођаче Милане Милатовићу, својевремено, тачније речено 1994. године, у својој књизи „Пророци говоре Србима“ (студија о видовњацима), „Глас Србаˮ, Беч 1994.;
CIP-Каталогизација у публикацији
Народнa библиотекa Србије, Београд
ID = 25433356 и 291.32
пророчки сам најавио долазак твог сина Јакова на чело Црне Горе, кад је твој син, нека је жив и здрав, имао свега 8 година иако нисам познавао ни тебе ни твог сина, али постоји нешто што се зове – прозорљивост.

Драги и весели рођаче Милане Радојичин Милатовићу, јуче си послао следеће електронско писмо редакцији Борбе које дословно гласи: „Драга редакцијо Борбе, Милан Милатовић је, дипломирани правник у пензији (70 година) из Подгорице. Син ми је Јаков Милатовић, предсједник Црне Горе, којега свакодневно преко вашег портала блати мој рођак Петар Милатовић. Само да знате у Црној Гори постоји око 300 кућа братства Милатовића од којих се 99% одрекло од тог нашег рођака Петра Милатовића. С њим не прича таман толико Милатовића. Видим да му преносите све те лажи и неситине о мом сину. Ако то не провјерите и на неки начин не заштитите мога сина од лажи и нестина сигурни будите да ћу у заштити свога сина повући све могуће правне инстанце у Црној Гори и Европи…“

Кренимо редом драги рођаче, ноторна је неистина да се од мене одрекло и не прича са мном 99 одсто Милатовића од укупно 300. Како имаш образа рођаче да шириш такве гнусне неистине? Гдје ће ти душа? Руси и Срби имају заједничку пословицу која гласи – Ко нема стида, не брине га срамота!

Права је истина да сам се ја судски одрекао једног Милатовића који је мени отео плац и подигао (рас)кућу на плацу који ми је поклонио отац у фебруару 1987. године, а то је урадио док сам био у емиграцији, а емигрирао сам зато што сам, како пише у диспозитиву пресуде од 12. марта 1981. године «јавно тврдио да је југословенски Устав из 1974. године школски примјер правне обмане обмане српског народа и да такав Устав представља страшну увертиру у будући крвави вјерско-национални и грађански рат који ће да поведу комунисти као лажни националисти и код Себа, и код Хрвата и код Словенаца и осталих….»

Одрекао сам се тог Милатовића јер је пријетио да ће од Мила Ђукановића узети 300 хиљада њемачких марака за моју главу у емиграцији. Одрекао сам се тог Милатовића јер је у даниловградској полицији тражио да му омогуће састанак са Миливојем Катнићем, ондашњим јавним тужиоцем о наводном мом учешћу у рушењу споменика на Равном Лазу, а ја сам у то вријеме био у Бечу и због тога је на 6 мјесеци затвора осуђен неки Војводић, па сада тај жалосни Милатовић, кога сам се судски одрекао, може да информише Миливоја Катнића у затворској ћелији у Спужу. Одрекао сам се тог истог Милатовића који ме два пута напао физички и вербално због чега је два пута судски осуђен у Даниловграду. Дакле, није истина да се 297 Милатовића одрекло мене него је истина да сам се ја судски одрекао једног Милатовића и не бих више о тим детаљима и бруци неких Милатовића, јер би све било на твоју штету и зато бих те замолио рођаче да одеш у наш завичајни Острог и пред ћивотом Светог Василија Острошког затражиш опроштај због изречених страшних лажи о мени у твом јучерашњем писму Борби!

А сада конкретно о теби лично, брк у брк, очи у очи!

Недавно је умро твој блиски часни рођак у Даниловграду. На сахрану ниси дошао ни ти, ни твој син Јаков, нити сте породици часног покојног рођака изјавили саучешће лично, телефонским путем или путем телеграма, а Мило Ђукановић је редовно ишао на сахране и једних и других. Умјесто тебе саучешћа сам ја примао на молбу супруге тог нашег часног рођака који је теби ближи него мени! Толико о томе ко с ким не говори међу Милатовићима!

Драги и весели рођаче Милане Милатовићу, ти би хтио да уређујеш Борбу и уредник ти је коректно, стручно, дакле високо професионално објаснио, видјети линк:
https://borba.me/tata-jakova-milatovica-zaprijetio-borbi-ako-ne-prestanete-da-prenosite-tekstove-naseg-rodjaka-petra-milatovica-povuci-cu-sva-pravna-sredstva-u-crnoj-gori-i-evropi-da-zastitim-sina/?fbclid=IwY2xjawEx1uxleHRuA2FlbQIxMQABHdu_y47h2ZXmbKe_RuD6grSmS9uket3oxc0O47-8bFuh80xeY3EvzPxtew_aem_VIDvT6PcTCJUf5SFbqZhJA

Драги и весели рођаче Милане Милатовићу, истина је мој врховни принцип, јер онај ко Истини служи онако како Бог служи грешнима, тај постаје аристократа неба по овоземаљској плакаоници и у свако доба дана и ноћи ужива гостопримство Бога и сиромаха истовремено, а са тим моралним капиталом купује се цијело небо које је свима нама изнад глава. Дакле, имајући на уму мој животни кредо, стојим цијелим својим патриотским, стваралачким и интелектуалним бићем иза сваког свог објављеног текста, не само о твом сину, него о свакоме за задњих 56 година мог новинарског и књижевног рада, јер ко је год скренуо са српског светосавског пута налазио се, и налазиће се увијек, испод лупе критичке анализе из мог бескомпромисног пера које не трпи труле компромисе на штету Истине.

То што Истина вријеђа оне који се служе наистинама и преварама, није мој проблем него њихов.

Дакле, с обзиром на значај Истине у мом животу дозвољавам себи слободу да народ упознам са чињеницама које се тичу директно тебе, па ти изволи, како си нагласио јуче у реаговању Борби, да ћеш „повући све могуће правне инстанце у Црној Гори и Европи“.

Драги и весели рођаче Милане Милатовићу, нисам уопште знао да постојиш све до 15. јуна 2020. године. Тада си, да те подсјетим, свратио код мене који сам тек спустио кофере долетјевши првим авионским летом из Беча послије намјерно изазване пандемије са вирусом Корона. Тада си ми се представио, рекавши да си био директор „Мермера“ између Пажића и Лалевића, нагласивши „ми Милатовићи изузетно цијенимо Петра Милатовића Острошког који је значајно име“ и при том си ме питао: „Имаш ли ракије?“. Објаснио сам ти да сам тек сада долетио из Беча и да у авиону нисам смио да носим ракију, али купићу сада па ћу те увијек частити. Је ли истина све ово Милане Милатовићу?

Драги и весели роћаче, други пут си дошао у моју кућу у јуну 2021. године послије моје женидбе. Ја и моја супруга смо те људски дочекали. С обзиром да 56 година нисам ишао у Дабовиће гдје је рођен мој прадјед Јован који је, као најбогатији Милатовић који је дошао из Америке, финансирао свадбу једног нашег блиског претка. Том приликом сам ти се пожалио да сам заборавио многе стазе у Дабовићима и ти си ми предложио да идуће недјеље одемо заједно, рекавши дословно: „Доћи ћу ја са мојом женом, па ћемо ја и моја жена, ти и твоја госпођа заједнички отићи да обиђеш старевину“. На моје питање кад ћете доћи рекао си да ћете доћи у недјељу у 10 часова. Ниси дошао тада ни касније, ни до овог тренутка док исписујем ове редове. Је ли ово истина Милане Милатовићу?

Драги и весели роћаче, послије годину дана зауставио си ауто поред мене испред мог дворишта и наш разговор је текао дословно:
– Добар дан рођаче.
– Добра ти срећа Милане, хајде у кућу на кафу и ракију.
– Немам времена, журим. Чуо сам да си љут на мене што нисам дошао како смо се договорили, а нисам могао јер сам морао ићи у Београд, син ми је био болестан.
– Милане, нисам уопште љут него ожалошћен и ко ти је рекао да сам љут?
– Твоја сестра Рада (Јовановић иначе мајка Николе Јовановића која је негирала да је уопште видјела Милана Милатовића последњих 10 година – напомена аутора).
– Свашта Милане, па зашто ми бар ниси телефонирао кад си имао мој број да те не чекам узалуд?
– Изгубио сам број. Који оно бјеше твој број.
– 067 077 688
– Чекај да позовем па ће остати мој број. Ево позвао сам, звони, остаће Петре мој број на твом телефону. Журим сада, хајде здраво
– Срећно рођаче!
Послије овог разговора ушао сам у кућу, узео телфон са радног стола и на свој ужас установио сам да уопште ниси позвао, већ си на празно типкао и фолирао да си ме звао. То су, драги и весели роћаче Милане Милатовићу, најобичније уличарске форе, мада је и најгорим уличарима данас испод части да тако поступају, већ тако поступају само сељобери који су ушли у град али град није ушао у њих, док сељацима скидам шешир који носим, јер частан сељак је одржао и одбранио сваку државу коју у државну страву претварају сељобери који су ушли у град и у које град никад није ушао, да парафразирам мог пријатеља покојног др Јована Марића. Је ли истина ово Милане Милатовићу?

Ондашња министарка одбране др Оливера Ињац упознала се са мном и позвала ме да дођем на промоцију твог сина Јакова у Дому културе у Павловграду (Даниловграду). Дошао сам и испред Дома културе био у друштву шармантне др Оливере Ињац пред бројним народом испред. Ти си , Милане, наишао, поздравио се са мном рекавши: „Хвала ти рођаче што си дошао на промоцију мог сина, јер то има доста значења с обзиром да иза себе имаш доста симпатизера.“
Одговорио сам ти дословно гледајући те равно у очи: „Рођак Петар Милатовић држи ријеч за разлику од неких других који је газе!“ Је ли ово истина Милане Милатоввићу?
Послије тебе наишао је твој син Јаков и Оливера Ињац позвала Јакова да се упозна са мном, представила ме како доликује, руковали смо се, имао сам осјећај да у руци држим мртву рибу а не руку твог сина, будућег предсједника државе, а поглед му је био преко мог рамена у страну умјесто да ме гледа у очи прииком упознавања. Драги рожаче Милане, заборавио си да твој рођак Петар и те како добро познаје појединачну и колективну психологију и говор тијела.

Драги и весели рођаче Милане Милатовићу, прошле године у кафани Матковића у Павловграду (Даниловграду) пришао си и поздравио ме, обративши ми се ријечима моје дословно цитирам:
– Добро јутро рођаче.
– Добра ти срећа рођаче Милане.
– Немој да ми критикујеш сина?
– Не критикујем него га подучавам, треба да знаш да постоји едукативна критика, дакле позитивна.Указао сам твом сину да није смио да честита Велики петак са фотографијом своје породице испред које је стајала на столу корпа са шареним јајима, јер Велики Петак честитају само сатанисти! Како Милане ниси научио сина да се не честита Велики петак јер је Велик Петак најтужнији дан у хишћанству. А можда ни ти то ниси знао. Одговори својој савјести, а не мени!
– Није он честитао него су то њему подметнули ови његови из његовог кабинета!
– Милане, не покушавај да ме убиједиш у оно што није истина јер добро познајем домаћи и међународни протокол, тим више што сам радни вијек провео у Европи коју новопочени „Европљани“ познају само на географској карти, а многи је ни на њој не могу пронаћи!“
Је ли ово истина Милане Милатовићу?

Дакле, драги и весели рођаче Милане Милатовићу, кад је твој син, актуелни предсједник Црне Горе, честитао Велики Петак, дакле најтужнији дан у хришћанству, одмах ми је било јасно да је ријеч о човјеку ван вјере и без општег образовања које у Европи, за коју се политички залаже, подразумијева познавање опште хришћанске културе.

Драги и весели рођаче, да сада пређем на текстове о твом сину.
Наиме, умјесто да си сина Јакова ти, као отац, подучио и упутио на елементарне етичке и сазнајне стазе које се подразумијевају код човјека који је склоп мисаоних, духовних и емотивних констелација по мјери Бога, морао сам то ја умјесто тебе да урадим у својим колумнама иза којих стојим цијелим својим патриотским и стваралчким бићем.

Јавна личност мора да подноси рачун својој савјести и народу и јавна личност је изложена оправданој критици свих девијација које проистичу из његовог свјесног или несвјесног дјеловања.

Ја нисам твог сина критиковао да бих га понизио већ да бих га подучио. То се зове позитивна критика на коју нису навикли они који још мисле главом Јосипа Броза.

Драги и весели рођаче Милане Милатовићу, ти знаш да је твој син Јаков дошао на власт гласовима 220 хиљада грађана Црне Горе, од којих су у 90 одсто случајева били гласови Срба и тада твој син није гледао да ли су то гласови Срба које је макијавелистички искористио. Дакле, твој син Јаков није гледао да ли су га гласали Срби, Црногорци, грађани, националисти, културни, васпитани, некултурни и неваспитани…, што рече Милан Кнежевић својевремено: „Јакове, да се кандидовала Раза Мурова са Коника за њу би гласали, а камоли за тебе!“

Сада се твој син Јаков јавно ограђује, боље речено издаје све Србе, све Црногорце, националисте, све оне наводно некултурне, све оне такозване неваспитане и цијени само оне културне грађане које је, по свој прилици васпитавао Ранко Кривокапић, у ствари Кривомозгић, како га је својевремено крстио почивши митрополит Амфилохије! Прављењем раздора међу Србима, Црногорцима, грађанима, фаворизујући једне и еклатантно запостављајући друге као грађане другог и трећег реда, твој син крши Устав Црне Горе, али о том потом.

Драги и весели рођаче, у свом електронском писму уреднику Борбе малтене си запријетио да ћеш „у заштити свога сина повући све могуће правне инстанце у Црној Гори и Европи“.

Дужан сам да те обавијестим, односно да те подсјетим, да сам од 1968. године до сада увијек био на бранику истине и такав ћу остати и кога год сам аргументовано критиковао за задњих 56 година тај је отишао на сметлиште историје, неки у затвор, неки на гробље, а ја и даље поносно и одважно стојим на бранику истине и такав ћу остати док сам жив, а и послије моје смрти стајаће моје књиге, до сада 45, на српском и страним језицима, а биће их још доста!

Да те као старији, искуснији и образованији подучим. Наиме, члан 19 Универзалне декларације о људским правима дословно гласи: „Свако има право на слободу мишљења и изражавања, што обухвата и право да не буде узнемираван због свог мишљења, као и право да тражи, прима и шири информације и идеје било којим средствима и без обзира на границе.“

То право нису могли да ускрате свјетски и бјелосвејстки диктатори: србогладни србождер Јосип Броз, звани Тито, од мајке Марије и непознатог оца, по једној бечкој крштеници, коју сам пронашао у Државном аустријском архиву, рођен 16. јуна 1892. године у осмој бечкој општини Алсер, Слободан Милошевић, Фрањо Туђман, Алија Изетбеговић, Адолф Хитлер, Бенито Мусолини, Пол Пот, Јосиф Висарионович Стаљин, Иди Амин, Мобуту Сесе Секо, Николае Чаушеску, Хосни Мубарак, Жан Клод, Фердинанд Маркос, Фулгенсиа Батисту, Антонио Саласр, Алфред Строснер, па то право неће моћи да ускрати ниједан Србин, ниједан Црногорац, ниједан Милатовић, а камоли Милан и Јаков.

На крају, драги весели рођаче, разумијем страх слабића, јер, да подсјетим, највећи страх на свијету је страх од мишљења других! За сада толико!

Довољно мудрости и разборитости, драги и весели рођаци Милане и Јакове, искрено вам жели ваш рођак кога патолошки мрзе сви освједочени непријатељи српског народа!
Sine ira et studio!

ПС:
Драги и весели рођаче Милане Милатовићу, преносим дио реакција мојих читалаца на друштвеној мрежи Фејсбук поводом твог писма уреднику Борбе, што уопште није похвално за тебе. Ево дио реакција.

* * *
Премазан са хиљаду лакова
тај фадер од предшједника Јакова
да би му син имао бољу прођу
он би да ућутка Петрашина рођу
(Миладин Берић)

* * *
Подржавам др Петра Милатовића. Он је геније који говори истину.
(Никола Спасојевић)

* * *
Баш сам изненађена. Он прети братством! Зар то још постоји? Могу вас још негде сачекати са моткама, мада он говори о неким правним средствима, а види се да је примитивац, који је промашио векове. Ово и није за полемику, човек нема осећај ни простора ни времена. Брука за Црну Гору. Какав му је тај син, део братства Милатовића, коме сви морају бити лојални. А слобода стварања, говора, то не постоји за племенску свест…
(Мирјана Николић)

* * *
Какав је то “интелектуалац”….
Благо(С) нама ….
(Мирјана Спремо Јанчовска)

* * *
Бери смокве и покриј се ушима!
(Радоња Марић)

* * *
Што га Татко ниси крстио?
Па би боље политику бистрио,
Но се Европљанима удвара,
Као да је изрод без пара.
Па сад политику води,
Која ни Татици не годи,
Но све жели да је по моди,
Да се незна шта је кад се дете роди.
Мушко женско или адумац,
Мора да буде европски глумац.
У хаљине од чоје све до пета,
Све што је мушкарац Европи смета.
Мора бити мекана срца и душе,
И велики јунак међу оскоруше,
Несме Европи отпор да даје,
Него од сваке муве мањи да је.
Само овакве јунаке Европа признаје.
(Богдан Килибарда)

* * *
тајо је још у комунизму, зато и није упознат за новинарску демократију……ал туга, од овог малог жвалоње, што је и он усукан у комунистичке бродове….него да пошаљем тају мали осмех…
(Тања Миљанић)

* * *
Скоро сам прочитао виц:
“Иза сваког успешног мушкараца стоји тата, који се накрао за време бивше Југе”.
(Душан Митровић)

* * *
Сваки онај појединац који обавља јавну функцију, без обзира на ранг, мора да трпи критике. То је за његово добро. Тим критикама се не сме бавити, јер би тако губио време у вршењу своје функције.
(Велимир Булатовић)