Пише: Др Жарко Лековић
(Марија Јововић, Благоје Јововић – српски херој у вучјој јазбини, књига 2, Прометеј Нови Сад, Архив Војводине, Нови Сад, 2024, стр. 536.)
Научно утемељена књига о великој теми наше националне историје, ослоњена на чврсту историјску основу. Аутор је урадио посао који има вишеструку димензију и специфичну научну и националну тежину. Марија је крајње студиозно приступила припремању своје теме. Уз одлично познавање укупне проблематике, примјенила је најновије истраживачке технике и методе савремене историјске науке. Књига је писана веома исцрпно и озбиљно и представља праву ризницу података. Заснована је на изворној грађи – документима, штампи, релевантној научној литератури, систематична је и карактерише је богатство изнесених чињеница. Састоји се од Увода, десет поглавља, Прилога од чак 165 страна, од 343-508 стране(факсимили докумената, писама и фотографије), Именског и Географског регистра, библиографије и биографије аутора. Научни апарат је смјештен испод основног текста.
Прво поглавље носи наслов „Благоје Јововић и УДБ- Мит и истина“.
Књига почиње пјесмом „Домовина“. Ни УДБ агент ни терориста. Ово је реченица Благоја Јововића, идеја коју истиче и продубљује у пјесми коју је написао о ономе што назива „срамним Титовим злочинима“. Ова поезија је пуна осјећајности, захтева и оптужби и отворено показује супротстављање Благоја Јововића комунистичком режиму у Југославији и изнад свега дјеловању Титове тајне полиције и њеним бруталним техникама. У својој поезији најављивао је да ће једног дана доћи слобода умјесто режимског угњетавања које спроводе „механички змајеви“, ријечи којима указује на насилно дјеловање и отуђење људског бића оданог тиранину. Такође је указивао на обавезу коју има свако ко је „лак на перу“, да будућим генерацијама укаже на срамне и крваве Титове злочине. Они који би се супротстављали, бивали су мучени, „преваспитавани“ или убијени.
Постоје они који би Благоја смјестили у савез са режимом или у службу маршалу који извршава наређења из даљине и самим тим је у вези са УДБ-ом. Далеко, веома далеко је Благоје Јововић од те личности коју неки несвјесни или злонамјерни људи покушавају да подметну у историју. Његова личност, а самим тим и његова дјела посвећена слободи и слободној мисли, потпуно су супротна Титовом дјеловању. Реченице попут „један познаник ми је испричао“ или „прича се да“ или „рекли су ми“ су потпуно неозбиљне и представљају манипулацију информацијама а не историјску вјеродостојност. Јер у животу Благоја Јововића није било недоследности. Био је човјек снажних идеала, велике довитљивости, храбрости и чврстине, исправан и повјерљив. Умјесто лажних фотографија публикованих у штампи које нису његове у овој књизи су приказане фотографије, архивска документација и приче чији је циљ да побију лажна свједочења.
ЦИА о Павелићу није имала неке информације, није ништа учинила, ни МОСАД није успио да пронађе гдје се налази Павелић, а УДБ је одиграо сасвим небитну улогу у покушају да га ухвати. Марија расвјетљава изјаве Слободана Борисављевића, једног од лидера тајних служби у Југославији, у вези са Благојем Јововићем, које су углавном подмукле или нетачне и недоследне. Борисављевићеве изјаве ни приближно не описују Јововићеву личност, нити има смисла то да се Борисављевић сећа неких Јововићевих реченица, нарочито не речи некога кога никад нити је видио, нити упознао.
Благоја су партизани изабрали за команданта у јулу 1941. међутим када су комунисти започели братоубилачки рат, његова вјера у њих се пољуљала и знао је пут који треба следити. Током рата они су убили бројне Јововиће, затим његове комшије, другове, важне националистичке борце. У књизи се налазе њихова имена.
Благоје није испланирао убиство 9. априла и истрчао сам за Павелићем, већ је доста времена раније припремао овај атентат са својом групом. Његове одлуке су биле методичне и промишљене. То је једини начин на који су могли успјешно да прођу поред чувара усташе. Благоје је годинама био пријатељ са четничком групом. Већ 1954. и 1955. Кривокапић и Јововић су се заједно преселили у Мар дел Плата. Група је вјежбала своје кретање и прикупљала информације о Поглавнику веома вјешто и стрпљиво. То је био кључ успјеха атентата.
Када је магазин „Око“ из РТС-а интервјуисао Милеву Гаћешу Пићан за емисију „Благоје Јововић и Анте Павелић“, у јануару 2020. Гаћеша је испричала да „је један од мотива који их је навео на планирање Павелићевог убиства, био дубоки бол који им је узроковала чињеница да знају да Павелић сасвим слободно шета улицама Буенос Ајреса у пратњи свог чувара, док они нису знали ни где су њихови преминули сахрањени.“
Усташки вођа је био врло добро заштићен Пероновим режимом и након Пероновог пада уживао је још двије године пасивности захваљујући онима који су били на власти у Аргентини од 1955. до 1957. Јер, када је 1955. почињен државни удар против Перона, обавјештајне службе су заплијениле сву документацију о ратним злочинцима, због чега су знали гдје се свако од њих налази.
Људи који су, у већој или мањој мјери, својим учешћем допринијели да се атентат оствари били су свештеник Радојица Поповић, Благојев исповједник и посебан повјереник, Милева Гаћеша, Милан Гаћеша, Јово Пићан, Мило Кривокапић и Благоје Јововић. Четничка група није припадала ниједној тајној служби. Било им је јасно да УДБ неће ухватити Поглавника. Јововић је захваљујући својој одважности и снажним патриотским осјећањем, привео правди сјећање на милион жртава које су убијене због застрашујућег усташког режима током Другог свјетског рата. Цијела група успјела је да сачува пакт ћутања пола вијека. Кључ њиховог преживљавања био је да се узајамно штите и чувају тајну коју су дијелили.
Друго поглавље – Одмазда црвених. У овом поглављу се разоткрива сурова истина, са бројним доказима о уклањању и убијању непријатеља и противника режима комунистичке Југославије. Упознаје нас са радовима Срђана Цветковића историчара о политичкој репресији и ликвидацији народних непријатеља у Србији од 1944-1953 и са радовима Немање Девића такође познатог историчара из Института за савремену историју у Београду, који су писали о забрањеним темама. Чак и данас постоје прокомунистичке групације које минимизирају или поричу наведена убиства. Према истраживањима која је спровео Историјски музеј Србије у Београду, процјењује се да је било 60.000 жртава одмазде између октобра 1944. и маја 1945. У држави су ликвидирани не само Њемци и усташе, већ и сви који су сматрани непријатељима режима – монархисти, четници, антикомунисти. Битно је било да се очисти терен од противника режима за деценије у којима ће маршал владати. Тако је у року од годину дана уништена политичка и културна елита Србије. Многи од оних који су посједовали имовину били су пријављени од стране људи који су као мотив имали завист и похлепу и њихова имовина би на крају била конфискована. У овом поглављу можемо прочитати и признање партизана Сима Дубајића из 1990. године о масовним убијањима у Словенији. Он је 2006. објавио аутобиографску књигу „Живот, грех и покајање – од Кистања до Кочевског Рога“.
Посебна потпоглавља носе наслове: „Православне владике, још једна мета тајне полиције“, „Голи Оток, срам Титовог режима“, „Интелектуалци и често осуђивана непријатељска пропаганда“, „Инострани Титови непријатељи“, са мноштвом нових чињеница о разним монструозним злочинима. Дојче Веле је тврдио да је „ социјалистичка Југославија прогањала своје дисиденте широм света: у Канади, Аустралији, Великој Британији, Сједињеним Државама, али да је главна мета била Савезна Република Њемачка.“ Марија тврди да је Павелић уживао апсолутну некажњивост, не само захваљујући аргентинској влади, већ и југословенској.
Треће поглавље Анте Павелић- Геноцидно наслеђе са потпоглављима „Змија и дрво“, „Перон и Павелић, пут од помоћи цркве до власти“, „Павелић и његово командовање геноцидом: НДХ“.Толика је била посвећеност Католичке цркве усташама, да се сваког 15. јуна у црквама славио Поглавников рођендан. Свештеници не само да су отворено подржавали Павелићев марионетски режим и његове масакре, већ су својим рукама убијали Србе. Њихова имена се налазе у књизи, а описана је и улога коју су имали у НДХ. Описана је и улога неких од водећих хрватских политичких личности тог доба. Бруталност у логорима. „План бекства“ је потпоглавље посвећено Павелићевом и бјекству његових усташа Антона Елеза, Динка Шакића, Јосипа Берковића, Марка Чолака, Мирка Етеровића, Винка Николића, Ива Хајнриха и других из Хрватске након завршетка рата 1945. Говори се и о судбини златног плијена украденог од жртава. О хрватским организацијама (четири главне групе) и о кретању хрватских емиграната у различитим дјеловима свијета.
На основу докумената Контраобавјештајног корпуса америчке војске, написаних после рата откривено је кретање хрватских усташа током његовог бјекства. Павелић је био један од најзаштићенијих људи у колеџу Сан Ђироламо у Ватикану гдје је добио уточиште након рата а прије преласка у Аргентину. Ова документа откривају да је 500 хрватских злочинаца мјесечно бјежало преко мреже настале у Италији и свештеника Драгановића, који је био организатор Пацовских канала, у рату усташки пуковник задужен да Србима одузме имовину на територији Босне и Херцеговине.
Четврто поглавље – Усташка влада у егзилу. Прво потпоглавље је „Досије бр. 11 аргентинског министарства спољних послова“ у ком се налази велики број докумената које је Титова влада доставила преко својих представника у Аргентини, 1946. године. Овдје се говори и о активностима генерал-мајора Фрања Пирца, словеначког официра, иначе амбасадора у Аргентини од 1946. до 1949. године, о његовим напорима за изручење злочинаца: Ива Богдана, Мирка Етеровића, Винка Николића, Данијела Увановића, Јосе Берковића, Марка Чолака, Естебана Лацковића, Драгутина Рупчића, Јосипа Балена, Леона Гривичића, Макса Лубурића, Еугена Дида Кватерника.
Посебан дио је Аргентина плодно тло за починиоце геноцида. Говори се о дјелатности Мила Равлића(право име) познатијег као Мило де Богетић, чувара генерала Перона у Мадриду од 1970. године и шефа пратње треће супруге Хуана Доминга Перона, Изабел Мартинес де Перон, која је била аргентинска предсједница од 2. јула 1974. након Перонове смрти. У овом поглављу се описују и усташке терористичке акције (убиства, напади на амбасаде, отмице авиона).
Пето поглавље – Оптужница у случају Павелић, је оптужница Окружног суда у Загребу од 10. јула 1951. коју потписује Јосип Брнчић, јавни тужилац Народне Републике Хрватске. У њој је суд доставио све релевантне податке о Анти Павелићу и описао геноцид који је починио у НДХ у периоду док је био По главник те државе – сателита земаља осовине. У оптужници је забележено да је др Анте Павелић, син Мила и Марије, рођене Сојат, рођен 14. јула 1889. у Брадини, општина Коњиц. Ожењен, отац троје дјеце, Хрват, дипломирани правник, бивши адвокат, у то вријеме живио у Буенос Ајресу, Аргентина. Павелић је, почев од априла 1941. године лично био одговоран за Усташку организацију. Априла 1941. Павелић је лично наредио стварање и учествовао у организацији и дјеловању система концентрационих логора. Основао је по узору на нацистичке СС војне организације војну формацију „Усташка војница“, оснивао специјалне судове , налагао погубљења без икакве законске процедуре, наредио присилно преобраћање у католичанство. Срби су били масакрирани, српска насеља су паљена и уништавана, а њихова имовина опљачкана. Што се тиче Јевреја, оптужени Павелић донио је низ одредби, скоро идентичних расистичким нацистичким законима. Спроводио је тотално истребљење Цигана. Злочини који су се приписивали оптуженом Павелићу представљали су најтеже злочине против човјечности и међународног права. Због геноцида од 1941. до 1945. године Павелић се сматрао једним од најокрутнијих и најкрвожеднијих диктатора у историји. Аргентина је била апсолутни саучесник, захваљујући фашистичком генералу Перону, који је доласком злочинаца у земљу стекао знатну зараду.
Шесто поглавље – Тематика Павелић – између Буенос Ајреса и Београда од пада Перона 1955. до атентата 1957. године. Дана 18. маја 1955, Министарство спољних послова Федеративне Републике Југославије послало је допис амбасади Републике Аргентине у Југославији, како би аргентинска влада предузела неопходне мјере за спречавање бјекства Анте Павелића из Аргентине. Говори се и о активностима усташа и самог Павелића у том периоду.
Седмо поглавље – Пратећи вучје трагове. О Благојевим сазнањима и сазнањима штампе о томе гдје се налазио Павелић и његова породица после рата,од пута за Аргентину до атентата. О Павелићевој кући у Мар дел Плати и низу зграда које је посједовао у Аргентини, о његовој јазбини-вртном граду Ломас дел Паломар гдје се није случајно стационирао, јер су цио крај изградили Њемци, са жељом да ту смјесте оне који су долазили из Њемачке и колаборационистичких земаља, након Другог свјетског рата. У овом поглављу се говори и о Благојевој припреми стратегије како да дође до Павелића, а да заобиђе усташког стражара. О сарадњи Благоја и Мила Кривокапића, посјетама ресторану El Ciervo гдје је Павелић сједио са својим усташама. О самом атентату, бјекству са лица мјеста. После атентата. О писму и исповијести митрополиту Амфилохију од 11. јануара 1999. писаном у Косићу код Даниловграда. О пакту ћутње, смрти Радојице Поповића 1960. године, улози Милеве Гаћеше.
Осмо поглавље носи наслов Глас Медија након атентата.
Девето поглавље – Вучији бег. О Павелићевом бјекству и активностима југословенских надлежних органа. Потпоглавље писма и само писма говори како о писмима подршке Павелићу и његовом неизручењу Југославији, тако и о оним писмима у којима се тражило његово изручење.
Десето поглавље – Повратак кући (децембра 1998), о састанцима са митрополитом Амфилохијем, новинаром Тихомиром Бурзановићем коме је испричао своју причу што је резултирало књигом Два метка за Павелића. О НАТО бомбардовању и Благојевој смрти.
