Аутор: Тихомир Бурзановић
Понекад је за разумевање једног друштва довољно погледати три ствари: сто, две столице и чарапе. Сто је место за разговор. Столице су места за оне који треба да разговарају. А чарапе су, наизглед, небитна ситница — али баш оне показују колико смо као друштво спремни да се бавимо суштином, а колико се губимо у тривијалностима.
У нормалним околностима, сто и столице служе да се за њима разговара, расправља и неслаже. Да се аргументи сударају, а не људи. Да новинари постављају питања, а уредници штите право јавности да их чује. Али код нас се све чешће дешава да се столице преврћу, да се сто заобилази, а да се уместо аргумената бацају увреде, притисци и — на крају — напади.
Када новинар постане мета, то никада није само напад на једну особу. То је порука свима који би могли да седну за тај исти сто. Порука да је боље устати, склонити столицу и правити се да разговора уопште нема. А друштво без разговора брзо постаје друштво у којем се одлуке доносе иза затворених врата.
И ту долазимо до чарапа. Јер док се новинари прогоне, док се уредници нападају, јавни простор се често преплављује расправама о небитним стварима — о томе ко је шта обукао, ко је како седео, ко је како изговорио једну реч. Чарапе постају важније од питања. Симболички, наравно, али довољно гласно да заглуше суштину.
То није случајно. Када се јавност бави чарапама, онда нико не пита зашто неко не сме да седне за сто. Када се расправља о тривијама, онда се мање говори о томе ко је и зашто напао новинара. И ко је због тога одговоран.Сто остаје празан. Столице остају померене. А чарапе постају главна тема.
Зато питање више није само ко је кога напао или ко је кога прогонио. Питање је да ли смо као друштво спремни да вратимо сто на место, да поново поставимо столице и да дозволимо да за њих седну сви који имају право да говоре.
Јер слободно новинарство није привилегија новинара. То је право грађана да знају. А друштво које се више бави чарапама него истином ризикује да једног дана схвати да су му и сто и столице — одавно однети.
