Пише: Драгутин Дашо Дурутовић, адвокат

Једном је генијални Миодраг Кривокапић у култном филму „У име народа“, у улози Милутина, поштеног човјека кога прогони УДБА рекао : „Ође је неко луд, све ми се чини да је нијесам“!

У Црној Гори, као да се вријеме зауставило,тако да ћете у земљи апсурда, у 21. вијеку, скоро 80 година од револуције у којој су комунисти преузели власт видјети и схватити да је Стане Доланц био у праву када је рекао да комунисти никада неће предати власт. Последњи бастион комунизма на тлу Европе, а рекао бих и свијета је Монтенегро, односно један његов дио који није занемарљив. Изузимам Сјеверну Кореју, јер је тамо силом наметнут комунизам, а код нас јесте силом дошао, али је милом прихваћен код значајног броја људи.

Тешко је кренути редом, јер је ред овдје категорија која не станује у овој „Долини Богова“, а гдје нема реда, нема ни закона, будући да су ревулуционари искористили гужву, други рат и окупацију и извели револуцију и нарушили ред, какав такав. Шта су нарушили, питали би неки?

Овдје је тема, ипак, сасвим нешто друго – борба духа, борба духа Његоша и духа Тита, ко је за Његоша,а ко за Тита. Тако се створио непремостив јаз и подјела, која је настала одмах након рата. Ови који су били за Тита срушили су Његошев гроб на Ловћену завјетну цркву и поставили некакав маузолеј по угледу на фараонске гробнице по Египту. Срећом тамо данас не почива оно мало костију славнога владике. Дух Тита и партије и данас је присутан у земљи апсурда. Човјек вели да је Црногорац 100%, иако су Црногорци мало племе четири нахије старе Црне Горе – Катуњани, Љешњани, Црмничани и Ријечани. Све остало су друга племена, али овдје није ријеч о географији већ о духу који човјек прихвати и који са њим овлада. Са неким Црногорцима, Брђанима и осталима, након 1945. потпуно је овладао дух безбожништва и комунизма, па тако имате данас Црногорца који се модерно назива Монтенегрин, који каже „ја живим 300 метара од манастира на Цетињу никад ногом нијесам крочио тамо, нити ћу, али сам четири пута био у кућу цвијећа у Београд!“

Слушам, не вјерујем, а истовремено пјева у кафани „носите ме на Цетиње , ђе су наше све светиње … Поменеш му Његоша, мршти се, а хоће да брани Титову бисту животом, као члан некаквог Ловћенског покрета отпора, наводно партизанског. Пријете „животима ћемо бранити Титову бисту у Титовграду“ и потписују се као „СКОЈ“.

Један милицајац из Даниловграда, носи капу са монархистичким грбом династије Петровић, а пријети смрћу политичару који уредно тражи да се у складу за резолуцијом ЕЗ укину споменици тоталитарног режима. Неће да чују. Хоће и Тита и ЕЗ. Мисле у ЕУ нећу ништа да радим живјећу као и до сада на на јаслама државе, а имаћу плату 3.000 евра , свако јутро на кафу и да сједим, а овамо капље. На страну што је ЕЗ односно сада ЕУ концентрацини логор који вам одере кожу и извуче сваку кап зноја, али то дотични не знају. Они хоће и у ЕУ и у Комровец. На страну што њихов обожавани Тито није из Кумровеца, нити је био сиромашан и продавао пса за дрва, али те бајке попут оне из Партизанске ескадриле су прошле код доброг дијела пучанства у Монтенегру.

Дакле, у театру апсурда све може, не помињи му Његоша, није он то тако рекао, можда је мислио, али није тако написао или обратно, не дам да се врће капела, бранићемо Ловћен од Његоша и од владика, од попова од традиције али ми Тита не дирај. Истовремено слави Крста Поповића и Вељка Милатовћа, персонификацију комунизма у Црној Гори, особу која је лично лишила живота Крста Поповића. Многи који носе његове слике не знају ништа о томе човјеку, као и чињеницу да је његов рођени стриц Ђоко Поповић одрубио главу Селим Паши на Вучијем Долу и донио је на Цетиње. Данас би био у Хагу, испоручен од истих ових који кличу Крсту. Сликају се поред споменика Љубу Чупићу, а пишу да је био комита. Жалосно, а не знају о комитама ни један једини податак или историјску чињеницу. Брукају то славно комитско име, не са Љубом, јер она нема везе са комитама, него уопште.

У последње вријеме насљедници очева који су били опијени Брозом и комунизмом опијени су Милом, под паролом и после Тита –Тито. Тај Тито је Мило, идолопоклонство које је било близу да сруши оно према Титу. Љубили су му фотографије, слике, руке, стопе, дивили му се, али све из интереса.

Чак га је сустигао у времену владавине, недостајале су још три године. Остаци тога идолопоклонства и данас су присутни. Исти ти сада бране Титову бисту, а противе се враћању завјетне капеле на Ловћен. Не дају да се уклони споменик Титу, али су са страшћу порушили капелу и гроб Митрополита црногорскога. Борба између Тита и Његоша траје и дан данас, и то је подјела у Црној Гори. Какви Бјелаши и Зеленаши, то је било некада, ти људи су били за респект, једни и други, политичка и динстичка борба истих људи, најближих рођака и браће. Ово данас, што рече једном Петар Прличко није рат, ово је лудница. Да човјек не повјерује шта слуша.

Скај комуникација или апликација је отркила све трулежи режима који је владао Црном Гором од 1945., а нарочито од 1989. под командом идеолошког насљедника Тита. Тито и његови какви год да су нијесу се бавили активностима које данас презентује Скај апликација. Свакодневно читамо сценарије из најсуровијих сцена Јужне Америке, а главни јунаци серијала су управо присталице режима који је владао 33 године. Но код идеолошких присталица тога режима се појављује СКОЈ, за млађе и неупућене скраћеница означава Савез комунистиче омладине Југославије, дакле ко је био Скојевац тај је био политички мотивисан и СКОЈ је био ударна песница комунизма и партије. Вјеровали иле не, СКОЈ се огласио неки дан и казао да ће животима бранити Титов споменик у Титовграду. Југославије више нема, а они су СКОЈ, за сада су се само јавнули, модерно твитнули, очекујемо да се појаве из илегале. Нека изађу, слободно да их видимо како изгледају да се упознамо, али вјероватно се знамо и до сада. Не знам само ко су им седам секретара и да ли млади Скојевци знају да наброје оне старе секретаре.

Старија популација која зна шта је СКОЈ ће схватити. У сваком слулају не можете истовремео и ЕУ, од које се мени лично гади и не желим да тамо никада приспијемо – и истовремено и Тита и Крста и Љуба и Вељка Милатовића, плус комите , Зеленаше и Краља Николу. Одлучите се за кога сте, не може СКАЈ и СКОЈ, јер СКОЈ какав је год био људи су платили главом своја убјеђања, што свакако јесте за одређено поштовање.

На крају, моја прича јесте са пуно дигресија, трчања тамо амо, али је суштина јасна, не може се мој Филипе и уз дудук и уз дипле, саберите се људи. Мој апел је ако је уопште могуће да се ова мала земља помири, да се обожи и разбрози, да се увећа популација и да се престане са лудилом и раздором . Основна одлика хришћанства је саборност и једниство. Зар треба довијека да буде брат против брата. Оставимо се и Скаја и Скоја , имамо озбиљне социолошке, економске, здравствене, образовне и егзистенцијалне проблеме. Суочимо се са прошлошћу, наравно, закопајмо ратне сјекире, сви смо у истом возу, има мјеста за све, али мора да се истина каже и да истина буде испред фалсификата.

Извор: Барски портал