Да се читаоци не би одмах уморили, предочићемо, неуобичајено, најпре Закључак овог текста, па ће онда ићи разрада и разјашњење питања српске ћирилице данас.
Закључак
Од познатијих српских лингвиста само је Бранислав Брборић (нажалост, почивши од 2005), најзад, схватио да ће српско – уникатно у Европи и свету – двоазбучје, уведено званично само за Србе и њихов језик најпре у Југославији – убити српску ћирилицу и без закона о њеној забрани.
Готово да нема народа који је написао и објавио више књига о борби за (о)чување свога писма. Али, побеђује и даље глупост коју су мрзитељи и самомрзитељи ћирилице сејали нарочито у време југословенског Брозовог комунизма и лажно пропагираног братства и јединства, а, у ствари, мржње према Србима и њиховим националним вредностима. Поготово према српској ћирилици која је, пре Југославије владала и блештала у српском народу и кад није било Теслиног изума о електричној струји.
Српска лингвистичка струка – што вољно или невољно, свеједно – практично је највише, кључно, помогла Брозу да Павелићеву Zakonsku odredbu o zabrani ćirilice (из 1941. у Ендехау, горе него у Дахау!), прећуткујући је, тако да српски народ још и данас то не види. (У)чинила је српска језичка струка ту помоћ Бозовој власти против ћирилице тако што је, смисливши и школски ширећи обману о “вредности српског двоазбучја”, тако да српски народ још не види колико је плански заглупљен, осиромашен духовно, културно и идентитетски и крајње понижен (само)прихватањем хрватског писма у функцији планиране замене ћирилице која је увек била симбол и снага српског народа, коју је аустроугарски непријатељ 1914. прогласио “српским борбеним средством које се мора уништити” (забранити, по хрватском генералу Саркотићу), што је спроведено у окупацији Срба и Србије (1914-1918).
Разуме се, ништа мању помоћ против ћирилице од лингвиста не дају српске власти ни после мртваца Југославије и поновног постјугословенског оживљавања независне Србије, а највише стварно независне у траженом одрицању од Косова и Метохије и у самоубијњу српске азбуке противуставним Правописом српскога језика Матице српске и противуставним законима из 1991. и 2021).
Сваки српски окупатор најпре је Србима, забрањивао ћирилицу, а онда би их убијао и њихове куће и цркве спаљивао, претварао их у згаришта да не би имали где да се врате они који би, некако, избегли смрт. А највећи допринос убијању српске азбуке дао је део српских лингвиста који крајем, посебно за ћирилицу смртног, 20. века “изумеху” да је “и латиница наша” (мислећи на гајицу) па је преименоваху и Србима “омилише” као “српску латиницу”, као – “Хрвати су нам узели језик” (истина није да нису – Д. З.) па је њихова измишљена од њих њихова латиница ипак “наша”. (Кад би Хрвати за себе саставили и десет писама, по реченој логици, сва та хрватска писма била би – српска! Антићириличка будалаштина).
Један српски филолог (проф. др П. М. нећу ово име да кажем пуно, јер је човек у “лепшим” годинама од мојих, па да му не отежам живот) чак је, после близу два века од смрти српског језичког самоуког реформатора Вука, нашао да је мртви Вук “творац” хрватског писма гајице и да је то Вукова “српска латиница” (вуковица)! Сироти самоуки Вук из гроба не може данас да се од тога поствуковског изума данашњег високошколованог филолога брани.
То је глупост над свим глупостима које имају прилично широко место у српској лингвистици и филологији.
Наздравље нам, школована браћо Срби!
Разрада и разјашњење питања српске ћирилице данас
Од пре стотинак и нешто година, од укидања Србије и српског погубног стварања Југославије и југословенског преименовања српског језика у “српскохрватски језик”, српска језичка струка прихватила је туђе, хрватско латиничко писмо гајицу да буде “равноправно” са српским писмом. То је посебно озваничено Новосадским договором о српскохрватском/хрватскосрпском језику и равноправности двају писама – српске ћирилице (вуковице) и хрватске латинице (гајице). Али, док су хрватски лингвисти то нормално схватили као равноправност Хрвата у коришћењу свог писма – никада на штету њихове гајице, српски лингвисти су то и тада, а касније поготово, разумели као “равноправност” не Срба увек и свуда на своје писмо (ћирилицу, вуковицу), него на “равноправност” двају писама у свом (преименованом, српскохрватском) језику. Дакле о двоазбучју је реч у српскохрватском језику. А онда је почело на много начина (пре свега заблудама само код Срба и њихових лингвиста ширење пропаганде о “богатству двоазбучја”, а онда је, врло брзо, после 1918, а наорчитто после комунистичке Југославије од 1945. а посебно после споменутог Новосадског договора (1954) почело нагло истискивање ћирилице (и) из језика Срба, а зашто и не би када је српска језичка струка (тзв. сербокроатистика) прогласила писма “равноправним” (као да писма могу бити равноправна!).
То се тако учило у српским школама па је српски народ од лингвиста и учитеља, наставника и професора сербокроатиста примио наук к знању да су писма, “равноправна” и да могу да се замењују, да су дакле писма алтернативна, како се говоррило. Најпре је било “пиши како хоћеш”, тј. којим хоћеш писмом од њих два. Онда је стизало од браће хрватских лингвиста и већине Хрвата који су друкчије учени – да они имају своје (латиничко) писмо које је у свету “у великој превази”, да је “ћирилица застарела”, да је то “писмо српских сељака”, да су они “припрост народ” који користи “назадно писмо”, па “буржујско”, “националистичко”. Тако су многи или бар неки Срби почели и сами да схватају себе као “простаке”, па – када су хтели да кажу да им се да нешто просто”, говорили су за српске песме: “Дај ми нешто на ћирилици” у значењу: “Свирај ми и певај „нешто народно, просто и лако разумљиво”.
Страни стари и домаћи нови окупатори српског писма
Када је српски народ дубоко захватила обмана о “равноправности писама” уместо “равноправности Срба у праву на своје ћириличко писмо“ и када у омаловажавању ћирилице у Југославији нико није ни хтео ни смео да истиче чињеницу да су многи светски стручњаци српско писмо (вуковицу) сматрали (и доказивали) објективно најсавршенијим, најлепшим, најмање компликованим, лаким за учење, неупоредиво савршенијим од хрватске и неке друге латинице, прилагођене за језик Срба, који су Хрвати преузели под утицајем Беча, али с подразумевањем да за себе саставе латиничко писмо, а да не користе српско, ћириличко, православно писмо – стигао је (од Енглеза и других западњака којима и данас много смета православље и посебно су им “велике” руске и српске земље па би да их сузе или санкцијама да их униште) Броз, који није успео из аустроугарског ископаног рова на српској земљи побије раније “довољно” Срба. Он је прихватио за свој не баш скриван, задатак да Србе све и свуда уништава, посебно уништавајући им духовни њихов симбол и кључни идентитет преко ћириличког писма, па је наставио оно што су радили аустроугарски Хрвати у Првом и Другом светском рату, а Броз је у миру у комунистичкој Југославији радио паметније, мудрује од тадашњих Аустроугара и Хрвата. Он је успевао да обманама, а када је требало и насилно (нпр. укинута је у Југославији производња куцаћих машина с ћириличком тастатуром) застрашивао оне који би писнули о праву Срба на ћирилицу, и они би брзо политички били смакнути проглашавањем за “националисте” са значењем “шовинисти” и сл. Тако би постепено била убрзавана замена српске ћирилице хрватском латиницом, тада и без аустроугарских и хрватских закона о забрани ћирилице. Комунистички “демократски” Броз и његова власт је “убедила” само Србе и њихове лингвисте и тзв. културну и научну српску “елиту” да је “свеједно” којим писмом (од два) пишу Срби, па кад је свеједно, што Срби не би писали све више хрватским писмом, кад је ћирилица ионако “застарело писмо” и “ређе се користи у свету”? Чак има и данас међу Србима људи који мисле да је важно да напустимо ћирилицу и користимо латиницу која нам служи за писање латиничких језика, као да ћемо моћи да преко хрватске латинице разумемо и друге језике, не учећи их посебно.
Толику моћ неки и данас скроз наивни Срби (поготово антисрби, каквих је увек било) придају латиничком писму, поготово овом (хрватском) које је прилагођено за писање српског језика који Хрвати и друга браћа данас по српском (вуковском) језику у њиховој стандардизацији називају политички “хрватски”, “босански” (ваљда једини језик именован по географској области, а не по новопрозваном бошњачком народу!) и “црногорски језик”.
Велика је и дубока Брозова комунистичка “памет” и данас!
Неки већ деценијама предлажу и захтевају да се српски језик у северној српској комунистичкој (по пореклу) Покрајини Војводини зове “војвођански језик“!
И после свега тога, само овлаш набројаног, на ред су дошли српски лингвисти који су у свом удружењу невољно прихватили да се врати име српског језика у Србији кад је Југославија, вољом страних сила и већина домаће “браће”, завршила у крви и без протераних живих Срба из готово свих бивших делова Југославије у којима су вековима и хиљадама година Срби живели. И данас многе западне силе с домаћом српском “браћом” траже да се побијени и протерани Срби (само)прогласе “геноцидним”, а они који су их убијали и протериваали да се прогласе жртвама тих убијених и протераних Срба, често само с кесом у рукама (пример дипл. инж. Немање Видића који је протеран из Осијека у свој завичај где је морао да се бори за Републику Српску и живот Срба у БиХ, а данас се у 81. години срчано и аргументовано бори у Србији да се спасе општесрпско национално писмо коме је одузет национални значај од “српске стручне и културне елите” која каже: “Нама је историја дала два писма и тако мора да остане” (пример председника Матице српске у трећем мандату двоименог проф. др Драгана Станића – Ивана Негришорца”; када му је одговорено да је то Србима – “два писма” – донела насилна историја према Србима и забране њиховог ћириличког писма, која је Србима “давала” и више окупација, па није морало тако да остане, његов одговор је био да “нема више времена за разговор” – нема времена човек за чињенице, за аргументе који побијају истином оно што је рекао о српском писму).
Подвиг Бранислава Брборића – у сарадњи с “Ћирилицом” уставном одредбом спасава ћирилицу
И када је стигао (дуго раније “врели и врли двоазбучњак”, што су под комунистима морали сви бити, ако им је глава мила) лингвиста Бранислав Брборић с његовим раније предлогом, касније усвојеном одредбом у Члану 10. ставу првом Устава Себије о ћириличком једноазбучју (какво влада у целој Европи и свету), нормални људи су мислили да је готово са затирањем ћирилице, макар, у Србији и Републици Српској – српски високотитуларни лингвисти, посебно они који су радили на изменама и допунама Правописа српскога језика (издање Матице српске 2010. и после тога, све до данас) схватили су, унникатски у свету, да за лингвисте Устав не значи ништа и да они једини, као плаћени и школовани стручњаци за српски језик и писмо имају “бенефоцију” – да не морају да уважавају уставну обавезу. Зато су они себи дали за “стручно право” да одредбу (“У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо”, као да пише: У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и његово ћириличко и латиничко писмо). И тако су правописно нормирали српски језик са два писма, исто као у “српскохрватском језику”.
Антићириличко (зло)дело српског англисте Р. Бугарског
У томе је “много помогао” српским лингвистима, правописцима, англиста (нажалост, данас почивши) проф. др Ранко Бугарски, који их је поучио у значењу речи: “службена употреба”. Он им је објаснио “стручно”, као англиста, да “службена употреба језика и писма у Уставу није што и “јавна употреба језика и писма”. Тако им је објаснио да супротност “службеној употреби” није “неслужбена употреба” или “приватна употреба”, него „јавна употреба“. Тако је, по Бугарском, “службена употреба” само оно што није у јавности, него је оно што је “тајно”, што су прихватили неки српски лингвисти. Поготово је, као најбољи “ученик” Ранка Бугарског, то експлицитно се изјаснивши, подржао теоријски у раду предоченом у једној расправи о српском језику у САНУ, али и у пракси (када је био главни редактор од њих четворице који су дорађивали и мењали познат међу лингвистима као Пешиканов Правопис (из 1993) и објавили га поменуте 2010. године у издању Матице српске (у народу после 1954. године називана “Матица српскохрватска” због српскохрватског језика и зато што је окарактерисана као српска установа која још (понајвише у вези с писмом) спроводи познати у науци “хрватски филолошки програм”). Реч је о познатом српском лингвисти проф. др Мати Пижурици – кога многи сматрају, па и моја маленкост, “човеком да га на хлеб намажеш”, колико је стварно добар као људско биће. Али је његово решење питања писма у важећем Правопису противуставно, противћириличко, суштински дубоко антисрпско, што народ каже – “Убиј, Боже, ћирилицу”, како гласи једна иронична песма једног српског песника, коју је у своју ових дана објављену књигу Без ћирилице нема Срба унео споменути малопре Немања Видић.
И најзад још ово
Да завршимо ову данашњу трагичну ћириличку причу тврдњом из једног ранијег текста. Као самоуки у грађевинарству (као што је био Вук самоук у српском језику), сигурни смо да је новосадска трагична надстрешница морала пасти због диверзије у грађевинској струци пре 60 година, а без извршене одговарајуће стручне реконструкције у наше време. (Паду надстрешнице је, истина, могла допринети у времену и још нека “доверзија” као пратећи елемент, али је стручна диверзија видна.) А као високошколовани језички стручњак потпуно смо сигурни да је досад 90 одсто пала ћирилица у српској јавности првенствено због диверзије у језичкој струци а да ће остатак од ових десетак процената данас међу Србима бити врло брзо докрајчен – остане ли двоаубучје и у најављеном новом српском правопису.
Браво за српске лингвисте, вискокошколоавне и иститулисане, плаћене од народа да стручно брину за живот српског језика и српског писма у Србији и изван Србије!
Аутор: Драгољуб Збиљић (језикословац, писац 17 књига о поломима у српском језику и, посебно, о затирању ћирилице преко сербокроатистике и двоазбучја, као и главни оснивач 2001. године првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“)
