Пише: Антоније Ковачевић
Да се не лажемо… Резултат гласања у Уједињеним нацијама није био изненађење ни за кога, па ни за председника Србије, колико год се он трудио да одглуми драму, грчевито стежући српску заставу и огрћући се истом пред камерама у Њујорку.
Бесмислено је, такође, из перспективе Србије, славити некакву пирову победу јер је, тобоже, више земаља било суздржано и гласало против (87) него што је гласало за Резолуцију о Сребреници (84). Правила игре смо знали пре утакмице (гласања), тако да је бесмислено измишљати их након што је судија одсвирао крај.
То би било исто као кад би Ђоковић након изгубљеног меча изашао пред новинаре и рекао како је он заправо победио јер је освојио више гемова од противника, иако правила кажу да је победио онај ко је освојио више сетова.
Ђоковићу, наравно, таква глупост и тирада никада не би пала на памет. Али, политика је већ нешто друго. Тамо је све дозвољено, па и да обмањујете јавност и вучете за нос сопствене бираче.
Кога је српска дипломатија победила у Њујорку?
Оно што ипак може да радује српску страну јесте чињеница да Резолуција која, то је свима јасно, не доноси ништа добро, а понајмање помирење, ипак није прошла тако глатко како су се вероватно надали њени креатори (овде мислим на оне који не седе у Сарајеву).
У том смислу Вучић је у праву, као и кад каже да су, поготово неке мале, политички и економски нестабилне и уцењене земље, биле под великим притиском моћних спонзора Резулуције, нарочито САД и Немачке, да подигну руку на Ист Риверу.
У ту категорију ваља сврстати и бивше југословенске републике, али и цео Балкан, који је, изузев уздржане Грчке, гласао за Резолуцију. Међу њима је било оних којима су “м..а у процепу”, попут Црне Горе и Македоније, оних који морају да гласају по диктату ЕУ (Румунија, Словенија, Бугарска), али и држава које са Србијом имају традиционално затегнуте односе (Хрватска, Албанија), те подељена Босна и Херцеговина, која се због унутрашњег уређења и два ентитета налази у специфичној позицији.
Што се тиче осталих, неколико је ствари које ваља приметити и подвући…
Русија и Кина су остале уз Србију, што из принципијелних разлога, што из сопствених интереса, а није безначајно што су се представници обеју великих сила и сталних чланицва Савета берзбедности о предлогу Резолуције и њеним амандманима изјаснили врло оштро и помало ван дипломатских манира.
У групи великих земаља које су гласале против су Сирија и Северна Кореја, те Мађарска као комшијска и једина земља Европске Уније која је скупила храбрости да каже – НЕ.
Знатно је дужи списак оних који су били уздржани, а на њему се налазе и најбројнија земља црног континента, Нигерија, која је притом и земља са највећом популацијом муслиманског становништва, а даље следе две највеће јужноамеричке државе, Аргентина и Бразил, афрички лавови Камерун, Гана и Етиопија, затим Индија, Казахстан, Мексико, те напослетку Словачка, која је за разлику од Румуније, задржала приниципијелни став.
Посебно је занимљив случај Уједињених Арапских Емирата, који су, да ли због чињенице да у Србији имају велике економске интересе (Београд на води, земља у Војводини, па надаље), или полиитичких веза са српском влашћу, одлучили да остану по страни, и поред чињенице да се од њих, као исламске државе, очекивао сигуран глас за Резолуцију.
Имајући у виду листу земаља које су гласале против и оних које су остале уздржане, може се рећи да је српска дипломатија одрадила солидан посао спремајући се за гласање у УН, само је питање колико ће то вредети, с обзиром да је Резолуција на крају ипак донешена. С тим у вези, поставља се и кључно питање – Колико ће је државе чланице УН у пракси заиста примењивати, нарочито у својим образовним системима?
Зашто Резолуција и зашто баш сад?
Оно што сада већ са сигурношћу можемо рећи јесте да Резолуција, гласање о њој, а нарочито одјеци у јавности, неће донети ништа добро региону. Понајмање помирење Бошњацима и Србима, који се налазе у епицентру овог етничко-политичког галиматијаса.
И просто је невероватно да, сваки пут када се учини да улазимо у период мирног, комшијског суживота на Балкану, на коме смо нераскидиво повезани, неко се сети да покрене неку Резолуцију или Иницијативу, и поново лопатама сипа живу со на старе ране и потпаљује никад угашено буре барута.
Иза ове, искрено верујем не и последње Резолуције о којој ће се расправљати и гласати у УН или ЕУ, треба тражити прсте и више интересе оних који су за њу највише лобирали, а то свакако нису Бошњаци.
Поставља се само једно питање: Зашто је неко одлучио да Резолуцију која се тиче једног малог европског региона, поднесе и на њој инсистира баш сад, у тренутку када цивилизовани свет и Уједињене нације имају много важнијих глобалних проблема, попут сукоба у Палестини и Украјини?
Једини логичан одговор који ми се намеће је – Косово и Метохија
Чини се, наиме, да је ово само још један, истина велики шамар Запада Вучићу, још једно упозорење Вашингтона, Брисела и Берлина да је песак у сату исцурео и да ће Србија у најскорије време, под овим или оним околностима или изговорима – морати да стави параф на признање Косова.
И не би ме чудило да се у наредним данима иза кулиса десе неке ствари које ће овај досадашњи притисак претворити у ултиматум, са јасним роком.
У том смислу јучерашње је гласање у Уједињеним нацијама било ништа друго до показивање мишића на великој сцени и увертира онога што ће уследити ако Вучић и Београд не испуне захтеве који су пред њих (већ) постављени.
Звучи тужно, али Резолуција о Сребреници, на жалост наше браће Бошњака, понајмање је била искрено исказивање пијетета према њиховим жртвама, већ суштински само још једна политичка играрија великих на рачун малих.
извор: сербиан тимес
