Аутор: Тајана Потерјахин
Док не будемо смели да кажемо да је титоистички режим побио више Срба него НАТО, и док нам публика у биоскопима буде плакала зато што „нема више Југе“, бићемо отета земља
Моја бака је волела Југославију. Иако је једва спасила главу од усташке каме, протерана са свог огњишта, раздвојена од породице, изгубивши не само оца већ и његов гроб негде у том метежу, волела је да слуша Терезу Кесовију, читала је Загорку и велика жеља јој је била да види Каменита врата у Загребу и Башчаршију (мада је због трауме Босна није много привлачила и није никада посетила село из ког је протерана). Сматрала је све то делом своје културе, али је о српској сразмерно мало знала.
Чинило јој се да су Хрвати „мање сељаци“ од Срба, а Бошњаци, опет, за разлику од нас, поштују и „држе своје“. Није била крива за то незнање, комплекс културне инфериорности развијан је код Срба темељно и плански и још увек је дубоко укорењен у нашој самоперцепцији. Наравно, многи други фактори, пре свега економски, чинили су припаднике нижих друштвених слојева, којима је и моја бака припадала, пријемчивим за најразличитије манипулације.
Као девојчица отерана у избеглиштво, не завршивши ни четири разреда школе, била је једва писмена, али не само то – била је гладна, жељна свега, поштена – није могла да замисли, упркос својој природној виспрености, да би неко могао са телевизије, а на кредит су купили први телевизор у селу, „толики народ да лаже“. Окружена сиротињом и тешком муком радничко-сељачког живота, гледала је Титове балове подједнако очарано као холивудске филмове и сваку мрвицу која би из тог света пала у њену свакодневицу (макар у виду кредита који су морали да узму како би купили комплет Ремаркових књига) доживљавала је као благослов учешћа у животу великих, богатих и – срећних.
Чињеница да су класна једнакост и револуција биле лажи које су омогућиле насилни долазак на власт и богаћење новоформиране владајуће елите прогутана је заједно са тим мрвицама. У том сиротињском Дизниленду није било места за питања и непријатна сазнања јер су минуле трауме још биле одвише свеже. У Краљеву је контроверза око отетог немачког тенка жива и дан-данас, али бака није дозвољавала да се догма из Булајићевих филмова доведе у питање. Тито је, на крају крајева, угостио њену миљеницу Елизабет Тејлор. Ако га поштује таква личност, онда је он сигурно исправан и поштован, прави „светски човек“. Бака је знала да су трудну комшиницу удбаши тукли у стомак како би одала мужа који је за време рата наводно био четнички јатак, али није умела да се одреди према томе.
Емотивна манипулација
Претпостављам да сте до сада разумели како не пишем овај увод у жељи да оговарам своју покојну баку, те сте паралелно са читањем ове мале студије случаја дешифровали модел овладавања појединцем који југокомунистичка елита користи и данас. Данас заправо и више него раније, јер су неке репресивније инструменте моћи ипак изгубили у међувремену.
Емотивна манипулација евоцирањем успомена на „безбрижну младост“ истовремено креира мит о златном добу за млађе генерације које не памте живот у СФРЈ, али ће им зато родитељи, баке и деке, као што је и мени моја, загледани у време када су били млади, потврдити да се тада „добро живело“. Романтизовање прошлости је готово инстинктивни процес одређен чињеницом наше сопствене пролазности, али не можемо а да се не запитамо како је то романтизовање живота у Југославији прелепа реминисценција на „нека срећнија времена“, док се сваки покушај достојанственог приказивања било које епизоде из српске националне историје провлачи кроз стотину филтера не би ли се уочио и искључио тај романтичарски тон, те да би коначни производ – филм, песма, књига, представа – био што „објективнији“?
Страх од буђења националне свести Срба изнова се оправдава фантазијом у којој је сваки родољубиви Србин агресор – што је шовинизам по себи – и притом се доследно заташкава историјска истина да ратове деведесетих није изазвао српски хегемонизам – десили су се када су се фрагментарни национализми земаља СФРЈ сукобили са југословенским (тек након формалног одласка социјалистичке врхушке с власти у Београду Црна Гора успева да се одвоји мирно, без крви). У том смислу, буђење југословенског сентимента представља суштинску опасност пре свега по Србе, јер су у свакој Југославији убијани најмасовније.
Тако долазимо до бизарне околности да нас изгледа само будни национализми бивших чланица СФРЈ чувају од могућности да се још једном подметнемо под србосјек.
Да је Београд центар југофилске псеудоелите познато је и потврђено више пута – представници те идеологије у популарној култури, политици, новинарству и јавности уопште сами се тиме поносе. Тако у Београду још увек постоје „Југословенско драмско позориште“ и „Југословенска кинотека“ ваљда зато што би, као у уобразиљи моје полуписмене баке, „српско“ звучало недовољно светски а одвише – сељачки, угрозило би тобож космополитски а заправо србофобни дух којим се симболички држе под окупацијом и наведене установе и Београд.
Ту се дотичемо теме националних комплекса, о којој сам писала у претходном тексту. Али ствар није проста – неће нам национално буђење појединца, само по себи, донети слободу. Постоје објективне политичке околности, још увек непријатељске према Србима. Неколико пута, бавећи се овом тематиком, била сам добронамерно од стране пријатеља упозорена да се оставим тога, јер као књижевник могу многима да се замерим, „они све држе“, па то може да нанесе штету мојој „књижевној каријери“. Као у време ОЗНЕ и УДБЕ, ми још увек шапатом изговарамо своје страхове, искуства, објективне историјске чињенице и мишљења да не бисмо доспели на црну листу замеривши се остацима југословенске псеудоелите која још увек поседује власт као наша специфична дубока држава.
Титоистичка ТВ бајка
Пре неколико дана, на свечаности поводом обележавања годишњице операције „Халијард“, амерички амбасадор тенденциозно је (и то није први пут) избегао да каже како су америчке пилоте спасили четници – употребио је уместо тога чудну синтагму „храбри Шумадинци“ што није само ненамерно духовито већ је и дубоко увредљиво. Према коме? Не само према онима који су ту немогућу мисију извели, према њиховим потомцима, већ пре свега према историјској истини на коју се србофобни плагијатори историје непрекидно позивају.
Тако нам се у документарно-играној серији РТС-а „Јованка Броз и тајне службе“ њен однос са Брозом приказује као бајка о Пепељуги – комесарки иако заправо поседује све елементе хорора о манипулацији незаштићеном женском особом од стране старијег мушкарца на позицији моћи, због чега се данас у феминистичко-либералном поретку иде у затвор, а у истим таквим медијима претпостављени предатор месецима разапиње. Како је могуће да нико из НВО посвећених оснаживању жена, а које даноноћно изигравају савест нашег друштва, није реаговао на мишљења изнета у тој серији, на пример – како свакој младој девојци импонује да добије пажњу тако моћног мушкарца, како су свакако многе младе девојке желеле да буду на Јованкином месту?
Признаћете, претходних месеци такав наратив није смео да се чује у нашој јавности, иако је донекле здравији и тачнији од оног којим нам феминистичке комесарке испирају мозак. Сексуални односи са малолетницима у тумачењу лево-либералне идеологије у случају Јосипа Броза постају доказ његовог „шмекеризма“, а не сексуални преступ. У складу са описаном хипокризијом, серија је пропраћена аплаузима на телевизијама са националном фреквенцијом, које, иначе, свакодневно војују против „мизогиног патријархата“.
„Може да прича ко шта хоће, али Тито и Јованка су били величанствени!“ – изречено је пре неколико дана у етар. СФРЈ је тако једина земља у којој су терор, убиства, пљачке, пасја гробља, Голи оток, прогон неистомишљеника, задуживање, диктатура и мали диктатор као лик у читанкама били – величанствени. Вероватно јесу онима који су тај режим задужили и одржавали као и онима који то данас чине. Али они полако губе битку са временом. И уз пуну експлоатацију „жала за младос’“, точак историје се окреће, време иде унапред а не уназад. Југокомунисти су свесни да немају још много маневарског простора, а нису спремни да изгубе своје привилегије.
Покушавају да се одупру променама што им олакшава чињеница да никада, заправо, нису поражени нити позвани на одговорност, да су се врло лако повезали са страним фондовима капиталистичких земаља па су сви трошкови пропагандног рата који воде покривени, али глобално (и глобалистички) увезан мрежом интереса и интернета свет данашњих омладинаца изложен је пре свега англосаксонској популарној култури и пропаганди којом је обојена – ближа им је Америка и идеја о човеку-номаду без идентитета него конкретна Југославија која постаје, протеком времена, само једна од лекција у уџбенику историје.
Рат против историјске истине
Зато ветерани манипулације одлучују да напусте самодовољне урбано-авангардне, псеудокосмополитске и суштински малограђанске наративе о самима себи као (културној) елити и силазе у народ како би му месијански донели још једну срцепарајућу причу из жанра „ко нас завади“, представљајући се одједном као припадници народа, а не однарођена елита.
Преузимајући из културног контекста на који су до јуче били изразито гадљиви, потпуно парадоксално али нужно, јер циљају најширу могућу популацију, Тому Здравковића, из непатворене атмосфере приватног дерта смештају га у југоносталгични контекст. Зато пре можемо да говоримо о експлоатацији него о екранизацији што гледаоцу престаје да буде суштински важно када се у све уплету емоције.
Наравно, „Тома“ није филм о Југославији. Манипулација не функционише као рекламна порука. Али анализа реакција на филм, уколико је узорак репрезентативан, може готово непогрешиво да дешифрује подтекст зато што људи најчешће непосредно деле оне утиске који трају много дуже и урезују се дубље него имена ликова, радња и реплике.
То је атмосфера, али условно и порука дела, она емоција коју производи сублиминално или не нужно тако суптилно навођење „између редова“. Стога се једна лична историја, са општим местима осликаним кроз сентиментална подсећања на „нека лепша времена“, али без критичког осврта на то коме су и зашто била лепша, када су људи били „искренији“, а односи међу њима „прави“, на крају симболички укршта са братством и јединством три народа који су персонификовани кроз ликове три југословенска певача различитих националности. Ту је веза између различитих нивоа реалности, друштвено-историјске условљености и искуства појединца потпуно банализована што неодољиво подсећа на један од аргумената у корист комунистичке власти који гласи – Тито је после рата изградио земљу. Следствено се може закључити да су све земље у којима Тито није владао ваљда до дан-данас остале у рушевинама.
Само идеолошки намерно направљена конфузија између објективног и субјективног, приватног и општег, личних искустава и историјског памћења (или заборава) читавог народа, чини друштвено прихватљивим романтичарски зашећерена сећања на земљу у којој је, и због које је, страдало током двадесетог века више од два милиона Срба. Падање у дерт због нестанка државе чије је историјско трајање омеђено Јасеновцем и Олујом одраз је суштинског односа који југокомунистички идеолози и конспиролози имају према Србији, Србима и српским жртвама – то је екранизација непоштовања и бахате игнорације.
Како је могуће да упркос релевантним историјским и архивским увидима о природи Брозовог режима и штети коју је нанео Србији ми и даље толеришемо да нам са ТВ екрана говоре како је Броз био величанствен? Можете ли замислити да неко јавно, несаркастично, Јеврејима поручи да је Хитлер био величанствен? Или је поређење ипак претерано?
Повлађивање југофилском наративу проистиче из личне сентименталности колико и из незнања.
Али на крају, свако има право на сопствене успомене све док њихово јавно евоцирање не продубљује туђе трауме и страхове. Деца деведесетих бомбардовање 1999. године често описују сасвим супротно очекивањима – као неколико месеци изузетног искуства упућености на себе и друге, без школе и обавеза, готово као безбрижну паузу од стварности. Али то смо ми, деца која су бомбардовање преживела. Многа нису. Можете ли замислити филм о томе како је тај период био посебан, људи топлији једни према другима, а општа опасност фактор уједињења? Ја могу.
Можете ли замислити филм који призива ново бомбардовање зато што смо тада скупа седели у склоништима и слатко јели ембарго колаче чији је укус и дан-данас непоновљив? Ја не могу. И не желим. То је она тачка где се разилазе наше приватне успомене и реално сагледавање историјске стварности, реалног страдања реалних људи.
Титоистички режим побио је неупоредиво више Срба него НАТО бомбе 1999. године. Док то не будемо смели да кажемо гласно, и док нам публика у биоскопима буде плакала зато што „нема више Југе“ бићемо отета – окупирана земља.
Они грађански рат још увек воде, против историјске истине и против будућих генерација Срба, док ми ћутимо да им се не бисмо замерили.
„Страх животу каља образ често“, а ми још увек, доследно и опортунистички, пристајемо да живимо у страху. И докле тако?
извор: ројалистички клуб
