Недуго по уласку немачких трупа у Београд априла 1941, преко пута Скупштине, у згради Главне поште у Таковској улици, била је смештена једна од најчуднијих институција у окупираној Србији током Другог светског рата. Сваког дана луксузни црни аутомобил с регистарским таблицама „CD ZA 76“, окићен заставом, довозио је на посао запослене у канцеларију на чијем улазу је стајала метална табла са грбом НДХ и усташким симболом. Било је то званично дипломатско представништво Независне Државне Хрватске у окупираној Србији.

Поред издавања докумената и „заштите хрватске мањине“ у Србији, конзулат НДХ се током три године постојања бавио  углавном односима Недићевог политичког апарата и усташке власти, покушајући чак и да издејствује састанак Милана Недића и Анте Павелића, као и обавештајним радом. Усташки оперативци вршљали су Београдом, пријављујући надређенима у Загребу и немачким окупационим властима сумњиве делатности, укључујући и певање „недоличних“ песама у савамалским кафанама у којима се вређао Павелић, трагали су за београдским телефонским претплатником Јосипом Брозом, пратили четничке команданте и епископа Николаја Велимировића…

Док је НДХ у Јасеновцу и другим логорима смрти спроводила геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, конзул исте марионетске творевине која је те злочине спроводила слободно се шетао Београдом, што је једна од бизарнијих епизода Другог светског рата.

Усташка дипломатија

Одмах по проглашењу Независне Државе Хрватске 10. априла 1941, усташки режим је кренуо са успостављањем државних структура, укључујући и оне дипломатске. Како је то изгледало, види се, поред осталог, и из немачких и италијанских извештаја. Опуномоћени немачки генерал у Хрватској Глез фон Хорстенау усташку власт посматрао је као банду злочинаца неспособну за било шта сем за убијања и пљачке.

Али, усташама је дипломатија била важна. У прва два месеца постојања Независне Државе Хрватске, министар спољних послова НДХ био је лично Анте Павелић, да би од јуна 1941. то место преузео Младен Лорковић, један од његових најближих сарадника. Намера усташких власти било је трагање за државама које би признале њено постојање.

У томе нису имале много успеха. Поред сила Осовине, НДХ су признале само државе под њиховом контролом и утицајем. Биле су то Мађарска, Бугарска, Словачка, Финска, Румунија и Франкова Шпанија. Ван Европе, то су били само азијски протекторати под управом Јапана. Иако се НДХ годинама трудила да је Ватикан призна као државу, чак је у мају 1941. био уприличен и састанак папе Пија XII и Павелића, до тога није дошло.

Дипломатија НДХ је, колико је могла и умела, ширила своју мрежу по Европи. Тако су отворена посланства у Берлину, Братислави, Будимпешти, Букурешту, Риму и Софији, а конзулати у Ријеци, Бечу, Минхену, Прагу, Грацу, Љубљани и – у Београду.

Уред за путовнице

Први „дипломатски“ представник Независне Државе Хрватске у Београд је дошао већ крајем априла 1941. Био је то капетан Јосип Лончаревић, официр за везу НДХ код немачког заповедника окупиране Србије, који је на то место постављен од стране Славка Кватерника. По дописима које је слао из Београда, главнина посла која се налазила у његовом делокругу било је питање Хрвата у Србији и организовање њиховог пресељења у Хрватску. У дописима загребачкој централи жалио се на пренатрпаност послом, тражећи испомоћ. Она је ускоро и дошла у виду секретара Војина Гаковића који му је постао десна рука. Иронично, Војин Гаковић је био Србин родом из Босанског Новог (данас Нови Град).

Дипломатско представништво НДХ у Београду је првобитно функционисало под називом „Хрватски клуб – Уред за путовнице“, настављајући делатност некадашњег Хрватског клуба који је у предратном периоду окупљао београдске Хрвате. Иако овај уред још увек није имао потпуне обрисе „званичног“ дипломатског представништва, у делокругу његовог рада налазило се издавање путних докумената, као и дозвола за улазак или излазак из НДХ.

Седиште „Уреда за путовнице“ налазило се најпре у згради Главне поште у Таковској, да би касније био смештен на Теразијама број 12.

Највећи број података о раду београдског конзулата НДХ налази се у депешама које су његови службеници слали Министарству вањских послова у Загребу. Данас се та грађа налази у Државном архиву Хрватске у Загребу и отворена је за јавност.

Део ових докумената први је у Загребу 1995. објавио хрватски новинар и публициста Александар Војиновић у књизи НДХ у Београду, која и данас представља једини опширнији рад о овом конзулату, уколико се не рачуна дипломски рад Петра Милосављевић о конзулату који је одбрањен 2018. на Филозофском факултету у Београду.

Питање Земуна

Како се из архивских докумената види, горуће питање које се налазило пред конзулатом НДХ у Београду на почетку рата био је статус Земуна. Немачки војни заповедник окупиране Србије заступао је став да Земун са околином мора да остане под њиховом контролом, најпре због аеродрома који се налазио на територији Земуна и потребе за смештајем и снабдевањем немачке војске.

С друге стране, усташе су инсистирале на припајању Земуна Независној Држави Хрватској. У тим захтевима је посебно био истрајан Тихомир Винцетић, који је у међувремену постављен за дипломатског представника усташке власти у Београду, првобитно као директор „уреда“, а касније са титулом вицеконзула. На том месту је остао све до октобра 1944.

Питање Земуна, на ком је Винцетић посебно инсистирао у преговорима са немачким војним званичницима, било је веома значајно за Независну Државу Хрватску, поред осталог и због територијалних губитака jeр cу након слома Краљевине Југославије Италијани добили Далмацију. Земун се тражио као компензација за уступке учињене Италији.

Иако су током преговора немачки званичници инсистирали на останку Земуна у њиховим рукама, посебно је у томе био истрајан Франц Нојхаузен, крајњу одлуку је донео Зигфрид Каше, сива еминенција нациста у НДХ. Томе је допринео и Винцетићев рад из Београда и његове упозоравајуће депеше усташким властима да постоји могућност да Немци Земун предају на управљање тадашњој Комесарској управи Милана Аћимовића, коју је крајем августа 1941. наследила Недићева влада.

Крајем лета 1941. немачка окупациона и усташка власт склопиле су договор о припајању Земуну НДХ, али са низом уступака Немцима, превасходно у економском погледу, као и предајом потпуне ингеренције над концентрационим логором Старо сајмиште.

О поносу усташке врхушке због прикључења Земуна Независној Држави Хрватској, сликовито сведочи поштанска марка са мотивом Палате Команде ваздухопловства у Земуну, која је недуго затим пуштена у промет.

Како би уредили Земун по својој мери, усташе су најпре преименовале називе земунских улица. Тако је Главна улица постала Улица Анте Павелића, а Господска је добила назив Улица Адолфа Хитлера. Улице су добили и Миле Будак, Младен Лорковић, Херман Геринг…

По преласку Земуна у усташке руке, како би избегао прогоне добар део Срба се одмах преселио у Београд.

Односи са Недићевом владом 

По успостављању конзулата НДХ у Београду, убрзо је дошло до званичних контаката са представницима Недићеве владе. Конзулат је током јесењих месеци 1941. посетио адвокат Радивојe Воркапић, човек од највећег поверења Милана Недића, следио је званични сусрет вицеконзула Тихомира Винцетића са помоћником Недићевог министра унутрашњих послова, када је утаначена посета представника Недићеве администрације Независној Држави Хрватској. Као специјални изасланици Недићеве владе у Загреб су отишли адвокат Радивојe Воркапић и Војислав Радовановић, избеглица из Загреба, који је пре рата био уредник листа Српска ријеч.

Воркапић и Радовановић су имали званичне састанке са Антом Павелићем и Андријом Артуковићем. Њихова мисија је, цинично, била побољшање положаја Срба у НДХ. Како је Војислав Радовановић почетком деведесетих година рекао у разговору са Александром Војиновићем, аутором књиге НДХ у Београду, Павелић му је током састанка наводно обећао да прогона Срба неће више бити, као и да ће бити дозвољен слободан рад Српске Православне Цркве. На питање где се налазе Срби чији је списак Радовановић донео у Загреб, Павелић му је наводно одговорио да нема информација. Све три ствари су, наравно, биле велика лаж.

Односи Недићеве владе и конзулата НДХ одржавали су се све до краја рата. У архивским документима се види да су Немци покушавали и да их унапреде. То је најуочљивије из извештаја Феликса Бенцлера од 11. септембра 1941, у ком он пише да је Зигфрид Каше, немачки посланик у Хрватској, успео да успостави контакт између Павелића и Недића, и да је чак планиран и њихов сусрет, до кога наводно није дошло услед Недићевог одбијања.

Недићев изасланик Војислав Радовановић је касније говорио и о злоупотребама чиновника конзулата НДХ и низу превараната који су се у Београду представљали као блиски усташкој власти. Они су од избеглих Срба из Хрватске и Босне узимали драгоцености и новац како би прибавили информације или дозволе за прелазак у Србију њихових сродника и пријатеља који су остали у Независној Држави Хрватској. Од тога најчешће није било ништа.

У самој архиви конзулата, иначе, готово да нема речи о страдању Срба у НДХ. У њој се могу наћи тек неколико молби за проверу статуса појединих Срба. Тако је конзулат у фебруару 1944. одговорио једној мајци да јој је син Мијо Фундук погинуо у партизанима, док је молба једног Србина да се врати у НДХ, и то на самом крају рата, одбијена.

Превара је било и са друге стране. Тако је извесни Миљенко Фаловић нудио конзулату поверљиве информације о контактима Немаца и четничког команданта Јездимира Дангића, а заузврат тражио дозволу за одлазак у НДХ, коју је и добио. По повратку је ухапшен због шверца и спроведен у Загреб, али је некако успео да побегне уз помоћ италијанских војника, којима се представио као Италијан. Напослетку је ипак пао у руке усташа, а његова конaчна судбина је непозната.

Генерални конзул Никшић

Почетком 1942. „Хрватски клуб – Уред за путовнице“ званично је преименован у „Конзуларно представништво НДХ у Београду“. Како Недићева влада није имала никакве ингеренције у спољној политици –  због чега до краја рата није имала Министарство спољних послова – постојање конзулата НДХ је искључиво било у надлежности немачке окупационе управе, која је његов рад одобрила низом докумената, међу којима је и потврда о „видирању“, тј. међусобном признавању путних исправа између НДХ и немачке окупационе управе у Србији.

Дипломатски представници НДХ били су гости на мноштву догађаја у Београду, тако је остала сачувана и фотографија на којој се види конзул НДХ на комеморацији цару Борису 1943. у бугарској амбасади. Како би изградили слику нове Европе и мноштва народа који их подржавају, Немци су у готово свим окупираним главним градовима правили сличне дипломатске игроказе сателитских држава.

О „одомаћености“ конзулата у Београду сведоче и рачуни на крају 1941. године. Тако је конзулат платио израду печата у чувеној београдској печаторезници, канцеларијски материјал (највећим делом хартију за писање), али и бонусе („припомоћ“) запосленима. На списку издатака нашли су се и трошкови селидбе особља.

Први званични дипломатски представник одређен одлуком Министарства вањских послова НДХ и у из одобрење немачке окупационе управе био је Анте Никшић, који је почетком 1942. године постављен на место генералног конзула НДХ у Београду. Никшић је био правник по професији и један од људи из блиског окружења Павелића.

Анте Никшић је у Београд стигао у априлу 1942, а одмах по доласку био је примљен у званичну аудијенцију код Феликса Бенцлера, специјалног изасланика Министарства спољних послова Трећег рајха код војног заповедника окупиране Србије, али и код низа других немачких званичника.

Недуго по доласку на место конзула, Никшић је показао своју усташку фанатичност. Са места секретара смењен је секретар Војин Гаковић, због српског порекла. О том случају Никшић овако извештава Загреб:

„На своје највеће изненађење установио је потписани, да је у уреду Частника за везу намјештен као подвомик Војин Гаковић избјеглица (пребјег) из Босанског Новог, православне вјере, рођен 1913. године, кога је још пред годину дана и више намјестио тадањи частник за везу г. Лончаревић.

Исти Гаковић потпуно је непоуздана особа и сада врши већ 8 мјесеци ту службу, а да не добија никакву плаћу. Јасно је слиепцу да овога човјека, бившег опћинског чиновника свакако нетко плаћа.

Војин Гаковић имаде да добије од наше државе заостатак од неких 16.000 куна (динара). Умољава се најжурније посредовати, да тај новац буде смјеста достављен часнику за везу ради исплате Гаковића, јер се већ и тако приети, да ће подниети пријаву на Врховног Заповједника Србије г. генерала Бадера, ако до 1. коловоза о.г. не прими заостатак.“

Никшић није био задовољан ни осталим особљем у конзулату. Реч је била о телохранитељима Влаху Матичевићу и Тонку Главану, усташким симпатизерима из Дубровника који су пред рат хапшени због антидржавне делатности, али и због криминала. Остало је забележено да су и као чланови конзулатног особља учествовали у пљачкама Јевреја, кријумчарењу робе из Земуна и црноберзијанству. У извештају београдског конзулата Министарству вањских послова НДХ у Загребу од 5. новембра 1941 стоји:

„Матичевић и Главан заплијенили су од београдских Жидова у Дубровнику злата и драгуља у вриједности од неколико милијона Kуна, што је такођер донесено у Загреб и предано нашим властима.

Матичевић је све ово радио као обћински чиновник, а Главан као чиновник окружног уреда, те ови никада не би били напустили Дубровник и оставили своја мјеста, да их нијесу Срби дубровачки, као и четници и остали проти њих којих су се они бојали, пријавили талијанским властима и тражили њихово ухићење, ради горе наведених њихових херојских дјела.

Напомињем, да је неки Kовачевић који је скупа радио са Матичевићем и Главаном, био ухваћен од талијанских власти и који се је пред страхом од стрељања бацио из трећег ката затвора у којем је био затворен, те остао тешко озљеђен.

Све ово је једна блиједа слика о пожртвовном и несебичном раду за хрватску ствар Матичевића и Главана, јер имам информација, да су Матичевић и Главан и у она времена када је у Дубровнику био веома мали број Хрвата водили борбу са неким Жилом и разним орјунашима и четницима, који су били страх и трепет Дубровника.

Знајући за све ово сматрао сам својом дужношћу, да оваковим нашим омладинцима, док се прилике у Дубровнику не среде, дадем могућности пристојног живота, тиме што сам их привремено додијелио на рад нашој конзуларној агенцији у Београду у својству горе споменутом.“

Овој двојици главе ће доћи црноберзијанство у Београду, отварање дипломатске поште, прислушкивање разговора особља и преваре избеглица: „Много пута приликом доласка странака и доношења разних путних изправа ради визирања, коментарисали су како ће се визуми издати особито Србима, јер је посриједи интерес – бјечве, коњак и остало.“ У априлу 1942. Главан и Матичевић су враћени у Независну Државу Хрватску, а њихова даља судбина је непозната.

И службенице конзулата биле су на удару, што се види у допису из јула 1944:

„Kод неких државних службеника женског спола опажа се баш противно, те унаточ тежких прилика и слабих новчаних средстава облаче се разкошно и неразмјерно својим приходима.

Да би се ове нездраве појаве уклониле из државних уреда одређује се слиедеће:

строго се забрањује свом женском особљу долазити у уред

1) у свиленим чарапама,
2) набојадисаних устница и ноката и
3) пушити у уреду за вриеме уредовних сати.“

Поред непрестаних жалби на понашање особља, управа конзулата је захтевала од централе повећање средстава, али и прелазак на неку бољу локацију, где би се достојније репрезентовала нова „држава“. Анте Никшић је типовао зграду некадашњег посланства Велике Британије у Београду, али је ипак добио другу. Конзулат се децембра 1943, сели на Дорћол, у Добрачину улицу број 22, близу раскрснице са Господар Јевремовом улицом. Тада је за ову сврху извршено комплетно реновирање зграде, о чему сведочи низ документа.

Никшић је до краја мандата упорно захтевао повећање особља, посебно агената – у једном тренутку тражио их је чак десет – али и стручњака који би се бавили културно-просветним питањима. Како се чини, том захтеву није сасвим удовољено.

Обавештајна делатност конзулата

Одмах по доласку у Београд, Анте Никшић је приступио обавештајној делатности која је била преточена у низ извештаја које је слао Министарству вањских послова у Загребу. После првог званичног сусрета са Феликсом Бенцлером, дипломатским представником Немачке у окупираној Србији, овако је централи пренео његове речи:

„Приликом разговора г. Бенцлер казао је по прилици слиједеће ријечи:

‘У посљедње вријеме (…) како је много жена и дјеце поубијано у Босни, око 25.000 жена и дјеце прешло је Дрину и склонило се у Србији.

Те жене и дјеца згражају се и при самој помисли на усташе те су избезумљени од страха чим их из далека осјете.

За Хрватску није добро што толико народа са њеног земљишта бјежи, пошто ће поља остати необрађена, а љетина испасти веома слаба.

Пошто се већ и онако маса избјеглица налази у Србији, а Србија је у немогућности да прима толики народ, то ће њемачке власти евентуално бити приморане да затворе цијелу границу уздуж Дрине. Хрватске власти требале би се постарати да се стање у Босни већ једном смири’.“

Пратећи званичне Никшићеве дописе види се колико је он озбиљно схватао свој посао. У питању су биле десетине извештаја о различитим аспектима живота у окупираној Србији, а на првом месту су били војни и политички извештаји.

Никшић тако пише да Недић није добро прихваћен у Србији, да су Срби, што се тиче ширих маса, листом окренути Русији, док је интелигенција англофилска. У овим извештајима често се наводе наводне италијанске симпатије за Србе, а као један од начина на који се та наклоност изражавала наводила се блискост италијанских дипломатских и војних представника са бројним Београђанима и организовање бесплатних курсева италијанског језика у Институту за италијанску културу у Београду.

Никшић снаге Драже Михаиловића у извештајима описује као разједињене, наводећи и случајеве међусобних сукоба четничких вођа, што је резултирало одсуством четничких акција против Немаца. Партизани се у његовим извештајима готово не помињу, али је зато Љотићевим и Недићевим одредима посвећена прилична пажња. Никшић је често извештавао о Драгом Јовановићу, злогласном шефу београдске полиције, говорећи чак на једном месту да се током прославе градске славе 1942. године појавио обучен у фашистичку униформу.

Никшић бележи и низ мање познатих догађаја какво је, рецимо, било организовано писање дописа надбискупу Степинцу у Земуну, у којима је он упозораван на усташке злочине, али и покушај Павелића да преко посредника убеди део избеглих православних свештеника да се врате у Независну Државу Хрватску како би постали део Хрватске Православне Цркве. У Никшићевим извештајима је забележен и прелет енглеских авиона у септембру 1942, који су у Срему из авиона бацали пакете са одећом и чоколадом, као и пропагандни материјал: слике краља Петра II и Драже Михаиловића са позивима на устанак и лист Југословенски гласник.

Усташе су, захваљујући обавештајном раду, сазнале и за београдског телефонског претплатника Јосипа Броза. Усташке власти тај податак дојављују Недићевој полицији која је спровела истрагу. Уследила је грозничава потрага за њим, коју је водио Илија Паранос, београдски шеф Специјалне полиције. Испоставило се да београдски Јосип Броз, иначе власник агенције за продају некретнина у Његошевој улици, није био Јосип Броз за којим се трагало. Забуну је унео још један Јосип Броз, Земунац, који је преминуо 1941. године.

Никшић стиже и да се бави трачевима и варошким наклапањима, тако је и забележио аферу која је била дуго градска тема:

„Накнадно је дознало ово Представничтво, да је бивши Kраљевски намјесник Раденко Др. Станковић завео жену бившег Kраљевског намјесника Дра Иве Перовића. Бракоразводна парница је у католичкој цркви већ довршена. Међутим Др. Раденко Станковић, који је познати женскар радо би се већ рјешити Перовићеве жене. Др. Перовић живи сада у Београду, па се тужи, да нема средстава за живот.“

Наравно, све ове извештаје не треба прихватати здраво за готово, добрим делом зато што су они често представљали непроверене гласине, неретко и полуинформације, али они ипак прилично сликовито илуструју живот у окупираном Београду и Србији.

Праћење Јездимира Дангића и Николаја Велимировића

Анте Никшић се неколико пута састао са Секулом Дрљевићем, истакнутим црногорским колаборационистом, а у првим месецима му је једна од жаришних тачака интересовања била судбина четничког команданта Јездимира Дангића. Тако је он априла 1942. Загреб извештавао о аранжману склопљеном између Дангића, Недића и Немаца, страхујући да ће одметнути Дангић у Босни устати против усташа:

„Међутим из једног другог извора ово Представничтво јутрос дознаје, да је на интервенцију генерала Недића Дангић пуштен на слободу те да се између Недића и Дангића са једне стране и представника њемачке окупаторске власти са друге стране воде преговори око прикупљања и наоружања Дангићевих људи, који би под заповједништвом Дангића требали очистити Босну, особито њен источни дио од партизана, пошто хрватске власти до сада то нијесу успјеле учинити.“

У једној депеши из августа 1942. Анте Никшић наводи и мање познате детаље о животу Николаја Велимировића под окупацијом:

„Епископ Николај Велимировић живи сада у манастиру Љубостиња у близини Врњачке Бање, јер је манастир у Жичи за вријеме рата разорен. Истоме епископу Николају залазе представници свих србијанских политичких струја, па се приписује највише утјецаја истога владике, да је дошло до примирја у Србији. Он је безувјетно у вези са Дражом Михајловићем и са генералом Недићем. Опажа се у задње вријеме, да се Недића више не напада у србијанским круговима, што значи да је постигнут коначан споразум код чега је одлучну ријеч морао имати епископ Николај. Планина Гоч испод које лежи манастир Љубостиња јест сабиралиште свих четничких и других легалних и илегалних србијанских борбених одреда.

У недјељу 30. о. мј. жени се четнички војвода споменути новинар Гордић. Вјенчање ће обавити епископ Николај у манастиру Љубостињу, а кумови ће бити министар унутарњих послова Аћимовић и нови шеф србске државне безбједности Драги Јовановић. Ако буде могуће, бити ће тамо и наш поузданик.“

Кафанске песме на удару конзулата НДХ

Анте Никшић извештава и о кафанском животу у окупираном Београду, пословично зачињеном политичким расправама. Тако наводи једну кафанску ругалицу о Павелићу која се певала у кафанама, а коју он овако преноси у депешама:

„Павелићу, жалосна ти мајка,
Не’ш се дуго Поглавником звати,
Све због твога крвавог терора,
Што га Србин претрпити мора.
Србин знаде осветити брата,
Јачи тад је од двеста Хрвата!
Боље, да се сами повјешате,
Нег’ Србина живи дочекате.
Циганка је породила бика,
Глава му је ко у Поглавника!“

Никшић је по свему судећи успео да исплете прилично разгранату доушничку мрежу, па је о овој песми добио низ дојава. Једном је, наводи, ову песму певао неки слепи човек у Смедереву, и то у присуству Недићевих службеника, али болније за усташки конзулат било је њено извођење у београдским кафанама:

„По разним београдским јавним локалима још се увијек простачки и неукусно говори о Поглавнику и чак га се јавно вријеђа. У локалима гдје свира стална глазба нуђају се простачке пјевачице гостима, да ће им пјевати пјесме против Поглавника и Хрвата. Међу тим пјевачицама имаде највише такових, које су пребјегле из Босне.

1) Јучер баш у подне односно 1. српња пјевала се у гостионици у Kарађорђевој ул. бр. 1 (на углу) огавна пјесма: ’Павелићу, жалосна Ти мати…’

У локалу је било чак и њемачких војника, који су с неразумијевањем пратили то пјевање и чудили се одушевљењу публике.

Пјевачице зарађују на овом ’шлагеру’ по 100 и више дин. јер је то ’нешто новога и изабранога’.

Суботом и недјељом публика учи ту пјесму, пратећи пјевање тих пјевачица.“

Поред кафанских, Никшићу су сметале и песме емитоване на Радио Београду које помињу Срем, па је захтевао да се њихово емитовање заустави, јер је Срем био у саставу НДХ. Жалио се и на називе београдских кафана и улица, посебно на име чувене кафане „Мостар“ (по којој је касније Мостарска петља добила име), тражећи да она промени назив.

Oдлазак конзула Никшића 

Поред дојава о стању у српским градовима и расположењу становништва према силама Осовине, посебно о односу према НДХ, Анте Никшић Загреб обавештава и о најтежој повреди билатералних односа између окупиране Србије и Независне Државе Хрватске, о Недићевом „нелегалном преласку“ на територију НДХ и крађи њене имовине.

Наиме, у јесен 1942. године Недићева влада је организовала радну акцију сечења стабала на Ади Циганлији за огрев Београђана током предстојеће зиме. Како је НДХ сматрала Аду Циганлију за део своје територије, Недићева радна акција је изазвала реакцију конзулата који је од Загреба тражио инструкције како да поступи у овом случају. Поред „нелегалног“ уласка Недића на њихову територију, Недић је учинио и крађу државних ресурса НДХ, како се наводи у извештају.

То је била и последња депеша Анте Никшића из Београда. У октобру 1942. он се вратио у Загреб, где је добио место министра унутрашњих послова у Павелићевој влади, заменивши на том месту Андрију Артуковића. Средином 1943. именован је за амбасадора НДХ у Италији. На крају рата заједно са врхушком усташких снага успео је да избегне у Аргентину, где је био близак са Павелићем. Умро је на слободи 1962. године.

Никшића је на месту конзула заменио Иван Глиго, ништа мање фанатични усташа. Он је био родом са Брача, а пре рата је радио као адвокат у Бенковцу и био јавни бележник у Чаковцу. Ипак, ситуација се на терену у међувремену значајно променила. Усташка немоћ да сломи устанак у Босни променила је донекле и однос Немаца према њима. То се посредно види и из депеше коју нови конзул шаље у октобру 1942, а у којој се жали на поступак немачких снага према службеницима конзулата:

„Када је особље Представничтва у својем службеном самовозу ‘CD ZA 76’ кретало око 8 h на своју редовну дужност за Београд, у Земуну у Росегеровој улици изненада два извидника земунског редарства зауставила су поменути службени самовоз и над особљем, које се је унутра налазило, извршили су особни претрес, а затим самовоз са возаром одвукли у двориште редарствене страже те над истим скидајући му чак и гуме, извршили преглед и претрес самог самовоза.

Kада је у Росегеровој улици г. Саблић, један од чиновника Представничтва упозорио извиднике, да је то службени самовоз нашег Kонзуларног представничтва у Београду, изражавајући негодовање над таковим поступком, један од извидника извадио је револвер и уперио га на груди овог чиновника рекавши – ’Имамо највиши налог за то’.

По овоме судећи извидници су имали налог у случају одупирања употриебити и оружје.

У самовозу налазило се је пар килограма брашна и граха, које је особље носило чиновницима Представничтва, који живе у Београду.“

Особље конзулата се опет одало црноберзијанству које Немци нису желели више да толеришу, али је Глига узнемирила опаска немачког официра током овог инцидента:

„Он је рекао да у усташким частничким редовима имаде простих злочинаца и да је он једнога таковога сусрео у Загребу у униформи сатника, премда добро знаде да је тај био у затвору и да је одсједио четири године тешке тамнице ради крађе или проневјерења. На моју молбу да ми каже његово име и презиме, да ја могу то пријавити, рекао ми је да то није потребно, јер да то у Загребу на врховима и тако знаду.

Исти је затим изјавио да је пропашћу Југославије учињена велика штета, јер да је та творевина била врло способна за привредни живот.“

Иако је овај „инцидент“ некако разрешен, нацистичко-усташка идила све је више копнела. То су сликовито показала и хапшења Хрвата у Срему од стране Немаца, међу њима се налазио и „хрватски живаљ хрватско-православне вјере“, како се наводи у извештају.

За разлику од свог агилног претходника, Иван Глиго је Загребу уместо опширних и сликовитих извештаја сада слао углавном кратке, готово телеграфске новости. У њима се често жали како не само да Немци не воле Хрвате, већ да много више воле Србе. О љотићевској пропаганди у једној депеши јавља:

„У Београду се у велике развила протухрватска промичба. На сваком кораку, па и у новинама напада се Хрвате као комунисте-партизане. Ако је који Хрват мегју партизанима то се у новинама истиче и подцртава.

Тита се приказује као Хрвата – дапаче Усташу.

Прилажем неколико бројева новине Ново Време.

Истичем, да прије цензура њемачке власти нијесу то дозвољавале.

Прилажем и летак – издат од дражиноваца, који говори у правцу истакнутом у првој ставци.“

Ако је судити по дипломатским извештајима, последња година рада конзулата НДХ била је испуњена дефетизмом због неизвесне судбине усташке државе. У једној депеши помиње се и једини познати напад на конзулат НДХ у Добрачиној улици, када је на његовим улазним вратима окачена исцепана насловна страна усташког часописа за децу Смиље, на којој је био нацртан четнички знак уз речи: „Смрт сваком Хрвату.“

Зграда у Добрачиној улици је у савезничком бомбардовању Београда тешко оштећена, а добар део документације је уништен. Особље конзулата је заједно са немачким снагама и Недићевом владом из Београда побегло почетком октобра 1944. Последња депеша за Загреб, и то под ознаком: „Врло журно!“, послата је крајем септембра 1944. У њој су се тражиле инструкције за евакуацију хрватског становништва из Београда, а успут се изражавало негодовање због немачког нехајног односа према евакуацији „честитих Хрвата“.

Након рата

Како је зграда у Добрачиној била уништена, након рата на њеном месту подигнута је нова. Документација конзулата сачувана у Загребу послужила је новој власти након рата. Тако се поред београдских депеша у загребачком архиву чува и документ Удбе, откуцан ћирилицом, у ком се даје њихова анализа, као и списак инкриминисаних особа које се помињу у документима, а на коме су, поред чланова конзуларног особља, и бројне усташе, четници, недићевци и љотићевци.

Због ових докумената након рата покренут је поступак против Недићевог изасланика у Загреб Војислава Радовановића. У оптужници је наведено:

„Одмах након окупације наше земље и успоставе квислиншких влада при концу 1941. године оптужени Радовановић пошто је као Србин био протјеран од усташких власти из Загреба, ставио се на расположење квислиншкој влади Недића, те у друштву са Др. Радишом Воркапићем, а по одобрењу њемачких окупаторских власти, преузео мисију за ступање у директне преговоре са усташком владом тзв. НДХ успостави контакт и сурадњу између двију влада, а као полазна тачка за ту сурадњу требало је да послужи питање: оснутак православне цркве у НДХ и спашавање живота оних Срба у Хрватској, за које је Недићева влада имала рачуна интервенирати. У том правцу у три наврата и то мјесеца јануара, па фебруара и јула 1942. године долазио у Загреб, водио преговоре са усташким министром злочинцем Артуковићем, на истом послу личним посјетима ангажирао њемачког посланика Kашеа и друге најугледније личности тадање усташке владе, те кроз све то вријеме фунгирао као главна веза између тих двеју протународних влада.“

Радовановић је осуђен на три године затвора. О пресудама против осталих који су поменути у документима не постоје информације.

Како је време пролазило, београдски конзулат НДХ отишао је у потпуни заборав, толико да у комплетној југословенској историографији уопште није био обрађен, са изузетком Богдана Кризмана који га помиње у књизи Анте Павелић и усташе, али не као конзулат већ као усташки обавештајни центар у окупираном Београду. Тек је након изласка књиге Александра Војиновића НДХ у Београду, конзулат постао тема, и то најчешће булеварске штампе која је спорадично сензационалистички преносила делове из његове књиге.

Иако постојање конзулата НДХ у окупираној Србији представља историјску бизарност, довољно је само замислити усташког конзула како се у пратњи телохранитеља шетка окупираним Београдом, ослушкујући по савамалским кафанама погрдне песме које се певају о Павелићу, успут се жалећи како Немци од Хрвата много више воле Србе, то је вероватно један од бољих примера како је Други светски рат на простору Југославије био, уз сву његову трагичност, понекад и гротескан.