Аутор: Тихомир Бурзановић
Хрватска дипломатија данас не дјелује као политика самопоуздане државе, већ као производ дубоке и дуготрајне фрустрације. Фрустрације због тога што Загреб, упркос чланству у Европској унији и НАТО-у, никада није постао истински политички субјект Запада, већ је остао његов извршилац, ученик који непрестано тражи потврду да је „довољно добар“. Управо из те немоћи произилази агресиван и уцјењивачки однос према Црној Гори – јер је лакше глумити регионалну силу над слабијим, него признати сопствену подређеност јачима.
Хрватска се Западу не представља као партнер, већ као беспоговорни полтрон. У Бриселу и Вашингтону она не поставља питања, не артикулише сопствене интересе и не брани принципе – већ стрпљиво чека тапшaње по рамену. Тај комплекс ниже вриједности у односу на „реални Запад“ Загреб компензује бахатошћу према сусједима, прије свега према Црној Гори, коју доживљава као простор на којем може да вјежба моћ коју иначе нема.
Зато хрватска дипломатија не познаје дијалог, већ искључиво уцјену. Кад год Црна Гора покуша да води самосталну политику, да отвори питања имовине, границе, историјског насљеђа или војне имовине, Загреб реагује нервозно и пријетећи – блокадама, европским условљавањима и дипломатским притисцима. То није понашање европске државе, већ локалног управника који је убјеђен да му је дата надлежност да кажњава непослушне.
Парадокс је у томе што Хрватска Црној Гори продаје европске лекције, док сама Европу не живи, већ је користи као штап. Европа се у Загребу не разумије као заједница вриједности, већ као механизам принуде. Кад нема аргумената – ту је „Брисел“. Кад нема права – ту је процедура. Кад нема морала – ту је уцјена.
Уцјењивање Црне Горе постало је за Хрватску начин да себе доживи као Запад. Јер ако не може бити равноправан актер међу великима, може барем глумити тутoра малима. То је суштина хрватске спољне политике: на Западу понизност, на Балкану ароганција. Та дволичност није стратегија, већ симптом.
Црна Гора, с друге стране, има избор: или ће прихватити улогу сталног ученика који слуша лекције од фрустрираног наставника, или ће почети да се понаша као држава која зна шта су јој интереси. Суверенитет се не брани ћутањем, нити европски пут значи одрицање од достојанства. Напротив – Европа почиње тамо гдје престаје страх од уцјене.
Хрватска дипломатија ће остати заробљена у сопственој фрустрацији све док не схвати једноставну истину: Запад се не постаје лизањем стопала, а регионално лидерство се не гради притиском, већ кредибилитетом. До тада, њена политика према Црној Гори остаће оно што јесте – нервозни испад државе која се још увијек тражи у туђем огледалу
