Пише: Тихомир Бурзановић

У свакој функционалној демократији постоји основно правило које не захтијева додатна тумачења: политичка власт мора имати упориште у вољи већине. Када се то правило свјесно заобилази, тада више не говоримо о плурализму, већ о системском искључивању. Бијело Поље је данас школски примјер такве праксе.

Срби су већински народ у Бијелом Пољу. Заједно са Црногорцима чине јасну и стабилну демографску већину тог града. Упркос томе, у локалној власти они практично не учествују. Не симболично – већ суштински. Та диспропорција се не објашњава, већ се прикрива наративима о стабилности, платформама и наводним политичким опасностима. То није грешка система. То је систем.

Након уласка Бошњачке странке у државну власт, очекивало се да ће доћи до политичке рационалности и уважавања реалних односа на терену. Умјесто тога, у Бијелом Пољу се инсистира на рјешењима која немају демократски легитимитет, већ искључиво политичку корисност. Захтјев да се предсједник општине добије без избора не представља мултиетнички баланс, већ отворено игнорисање већинске воље грађана.

Када се на то укаже, аргументи изостају. Умјесто њих, активира се провјерена стратегија – повратак у прошлост. Призивају се четници и партизани, производи се осјећај кризе и покушава створити утисак да је свако инсистирање на легитимитету пријетња миру. У стварности, ријеч је о покушају да се избјегне најједноставнија демократска процедура – избори.

Парадокс је потпун у тренутку када се незадовољство радом власти износи управо из редова власти. Говори се о лошим резултатима, али се не помиње одговорност. Ако сте дио система са десетинама функција, тада критика не може бити усмјерена ка „другима“. У озбиљној политици, овакво стање се рјешава провјером повјерења. У неозбиљној – писањем платформи.

Та платформа, о којој се говори, нема институционалну тежину. Она нема ни развојну визију. Њена улога је јасна: да послужи као политички алиби и као припрема терена за идентитетску мобилизацију у случају избора. То није политика помирења, већ тактика задржавања позиција.

Шире гледано, проблем Бијелог Поља није изолован случај. Он је симптом шире појаве у Црној Гори – систематског потцјењивања српског бирачког тијела. Срби су, уз Црногорце, носиоци изборне легитимности у држави. Без њихових гласова не може се формирати стабилна власт, нити донијети дугорочне политичке одлуке. Ипак, њихова политичка снага се често признаје само када су потребни гласови, а заборавља када се дијеле функције.

Таква пракса не води стабилности, већ продубљује неповјерење. Мултиетничка Црна Гора не може се градити на принципу политичке невидљивости већине у појединим срединама. Стабилност се не постиже искључивањем, већ равнотежом. А равнотежа подразумијева да већински народ има реалан, а не декоративан политички утицај.

Избори нијесу пријетња демокрацији. Пријетња је власт без легитимитета.

А игнорисање већине није компромис – већ политичка грешка са дугорочним посљедицама.