Аутор: Тихомир Тихо Бурзановић

Балкан данас не стари бучно. Он не стари уз сирене, протесте, ни драматичне наслове. Он стари тихо, упорно, неумољиво – као кућа коју полако изједа влага из темеља. Статистика је хладна, али су њене посљедице брутално топле, људске и болне. Просјечна старост становништва у Сјеверној Македонији износи 42,21 годину. Од земаља региона, само Црна Гора има млађе становништво. Старије су Албанија са 44,3 године, Србија са 45,4, док су Хрватска и Словенија на 45,5 година просјечне старости. У Европској унији просјек износи 44,9 година, према подацима Еуростат за 2025. годину.

Али иза ових бројева не стоје само године – стоје судбине.

Балкан као континент одлазака

Балкан више није простор наде, већ транзитна зона живота. Млади не одлазе јер желе авантуру – они одлазе јер желе нормалност. Одлазе због плата, достојанства, система, сигурности, предвидивости. Одлазе јер овд‌је будућност више личи на импровизацију него на план. Остају старији. Остају родитељи. Остају пензионери. Остају они који немају снаге, здравља, новца или времена да оду. Тако се Балкан претвара у простор демографске асиметрије: млади ум одлази, а стара тијела остају.

 Друштва без генерацијског континуитета. Друштво које нема младе – нема динамику. Друштво које нема средњу генерацију – нема стабилност. Друштво које има само старост – има тишину. Старење становништва није само социјални проблем. То је: економски слом (нема радне снаге), пензиони колапс (нема ко да пуни фондове), здравствена криза (нема капацитета система), културна стагнација (нема нових идеја), политичка регресија (старији системи производе старе политике).

Балкан се не модернизује – он се музејски конзервира.

Политичке елите и демографски злочин

 Најопаснија чињеница није то што Балкан стари, већ то што политичке елите не виде проблем – или га виде, али им одговара. Старо становништво је политички пасивније. Лакше се контролише. Мање протестује. Мање се организује. Више се плаши промјена.

Демографско пражњење Балкана постаје политички користан процес.

 Јер друштво без младих је друштво без побуне. Друштво без енергије. Друштво без револта. Друштво без промјене.

Куда то води Балкан?

Води га у три могуће фазе: Социјалну пустињу – села без д‌јеце, градове без породица. Економску зависност – увоз радне снаге, увоз система, увоз идентитета.

Културну ерозију – губитак језика, традиције, континуитета. Балкан не нестаје ратом. Он нестаје исељавањем. Он се не руши бомбама. Он се празни аутобусима и авионима.

Старење као цивилизацијски аларм

Просјечна старост није статистика – то је аларм. То је сигнал да друштво не производи будућност. Да не производи сигурност. Да не производи смисао. Кад народ престане да рађа д‌јецу, он не престаје само биолошки – он престаје и цивилизацијски.

Закључак

 Балкан данас не умире драматично. Он се гаси полако. Тихо. Административно. Статистички. Демографски. И ако се нешто радикално не промијени – не у стратегијама, већ у системима, вриједностима, политикама и моделима власти – Балкан неће постати регион будућности, већ регион сјећања. Музеј народа који су некад постојали. Простор историје без будућности. Географија без генерација. Јер народ који остари прије него што се развије – не улази у цивилизацију. Он излази из ње.