(на слици: Благовестенски сабор 1861. године)
Поводом двеста година од рођења Ђуре Даничића српске установе у Новом Саду, Бањалуци и Београду приредиле су изложбе о Даничићу и његовим заслугама за српски народ. Представљена су места где живео и студирао, његове књиге и почасти које је добијао за свој рад. Једино није било критичког осврта на резултате које је Вуков реформа, којој је припадао, постигла. Срби су у својој средњовековној држави прихватили старословенски језик. Створили су српску редакцију старословенског језика. Углавном је служио као језик на коме се обраћало богу, док су световне ствари писане старосрпским језиком. На српској редакцији старословенског језика писана су житија светаца, док је на старосрпском вођена дипломатска преписка и витешки романи, … . Законик цара Душана писан је на српској редакцији старословенског језика, уз доминирање елемената старосрпског језика.
После српских сеоба преко Саве и Дунава крајем 17 века досељени Срби су настојали да одрже свој идентитет, истовремено радећи на ширењу просвете. Како православна црква, тако и племство и трговци су ситним радом настојали да створе слој интелигенције у новој средини. Добивши на почетку помоћ од Руса, међу њих су доспеле руске књиге. У страху од унијаћења и унијатских књига црква је одлучила да прихвати књиге писане руском редакцијом старословенског језика. Упоредо са српском и руском редакцијом старословенског језика писали су на српском језику. Тако је Гаврил Стефановић Венцловић писао и на српској редакцији старословенског и на српском језику. За шире слојеве говорио је своје беседе на српском. Хабзбуршке власти су покушале да Србима наметну икавску верзију народног језика и латиницу. Српска средина је успела то да одбије. Али аустријска бирократија није одустајала. Цензор Јернеј Копитар је тежио да језик српског народа сведе на ниво језика тада сељачког језика Словенаца и Словака. Да уместо народа Срби буду како је Туђман говорио пучанство. Тежио је да нађе Србе који би то сами обавили, а које би он подржао. Дошао је у контакт са Вуком. Вук је прихватио од немачких романтичара да је основ једног народа његови обичаји. Да треба тражити у селима удаљеним од градова очувани језик и обичаје. Али немачки романтичари нису хтели да дотадашњи свој језик одбаце и уведу језик села. То је Вук решио да спроведе и од тога није одустајао. Са своје стране Православна црква тежила је да очува континуитет српске државе и њене баштине. За њу старословенски језик је био део идентитета православних Срба и није могао бити одбачен без слабљења српске националне свести и утапања расејаног народа међу туђе вере. Заједно са њом поједини књижевници тежили су да се одржи старословенски језик. Већина писаца је писала на у основи српском језику прожетим старословенским и руским речима. Није био нормиран и свако се сналазио како је знао и умео. И са њима је Вук дошао у сукоб јер је тражио да усвоје језик сељака, или како су они називали „говедарски језик”. Победом Вукове реформе одбачена је не само руска и српска редакција старословенског него и језик тадашњих градских слојева, а такође и изрази које су користили ранији књижевници као Венцловић. Сви који нису говорили тадашњи чист народни језик са села. Противници Вукови су тврдили да је језик села сиромашан речима које нису интересовале сељаке и да им зато требају и руске и словенске речи. Вук је признао да је у преводу Новог завета користио словенске речи, али их је како је он рекао „посрбио”. Али своје теоријске ставове није мењао. Насупрот Вуку у Русији су речници руске редакције старословенског били допуњавани новим речима које су пошто је старословенски био мртав језик, биле руске речи. Тако је мало по мало преовладао руски језик, без избацивања старословенских речи. На тим речницима је била заснована руска књижевност.
Српски језик је победом Вукове реформе био осиромашен у време кад су Хрвати ширили своју националну свест. Најдуготрајнија и најтежа одлука Вука и Даничића било је потписивање Бечког књижевног договора, којим је тврђено да Срби и Хрвати имају један језик. Ниједна српска институција није их овластила да такво нешто потпишу. Уместо да се покуша да се српска национална свест прошири на Србе католике и муслимане, омогућено је Хрватима да шире своју националну свест међу њима. У Турској је било правило да вера одређује нацију. Ако је неко примио ислам онда је постао Турчин, без обзира да ли је знао турски. Био је Турчин без обзира на род и језик. То су наметнули покореним народима. И то је дубоко продрло у свест покорених. И то је одлучило ширење националне свести међу њима. Победом Вукове реформе језика ослабљени су водећи слојеви у српском народу, језичка основа књижевност је била сужена и омугућено је ширење хрватске националне свести.
Саша Недељковић, члан Научног друштва за здравствену историју Србије
