Звонимир Вучковић је рођен 6. јула 1916. године, у току Првог светског рата, у хрватској породици у Бијељини; отац му је био Петар Пркић а мајка му се звала Анка. Петар 1920. умире од туберкулозе, а мајка – сада удовица са бројним дуговима и двоје деце – наредне године упознаје потпуковника Александра Вучковића, са којим 1922. улази у брак.

1923. се селе у Котор где мали Звонимир завршава основну школу. Потом следи миграција у Билећу, па у Загреб. Првог октобра 1931. године, са навршених петнаест година, бива примљен на Војну академију. 1936. постаје потпоручник и враћа се у Загреб, у коме му живе родитељи, где је распоређен у артиљеријски пук “Краљевић Томислав” као водник 4. батерије.

1939. године бива премештен на дужност у Војно-географски институт у Београду, где завршава топографски курс па служи по границама краљевства. Чим је почео Други светски рат, заједничком агресијом Хитлера и Стаљина на Пољску, подноси молбу за премештај у Београд где бива распоређен у коњички дивизион артиљеријског пука Краљеве гарде, где среће своје другове са класе, Момчила Смиљанића и Саву Конавлика.

Марта 1941. године, чим су чули да се шушка да ће Краљевина Југославија приступити Тројном пакту, њих тројица почињу припреме за бекство у Грчку и ступање у тамошњу војску као добровољци, за рат против Италије. Подухват изводе пешке, 15. марта и преко Солуна стижу у Атину, али се предомишљају и 4. априла крећу назад у земљу након државног удара 27. марта.

У Београд стижу после бомбардовања, у коме затичу ужас. Звонимир се прикључује својој јединици у близини Панчева, али од борбе тада није видео много јер је наша војска у том делу земље махом избегавала сукоб са агресором.

Пошто је успешно избегао да падне у ратно заробљеништво, 23. јуна тајно сазнаје од свог класног друга Владимира Николића да је пуковник Драгољуб Михаиловић почео да окупља официре негде на простору између Рудника и Сувобора. Група официра, подофицира и војника Југословенске војске, међу којима је генералштабни пуковник Драго­љуб­ Михаи­ловић­ био најстарији по чину, одбила је да призна капитулацију и пребацила се са планина Источне Босне, преко Дрине у Западну Србију, са намером да продужи отпор.

После примљених инструкција, Вучковић је тајним каналима стигао на Равну гору 27. јуна 1941. године и ставио се на располагање генералштабном пуковнику Драгољубу Михаиловићу. Почетком септембра 1941. године, Дража је издао наређење поручнику Вучковићу да у Таковском срезу образује један самосталан одред. За само шеснаест дана он је успешно регрутовао добровољце у селима Брајићи, Теочин, Брезна, Прањани, Брусница, Грабовица, Луњевици, Јабланица… Вучковић је свој нови одред, од око 150 бораца, представио команданту Дражи у селу Брајићи. Вучковић се током зиме 1941/42. године, у својој зони одговорности у таковском крају, старао о безбедности Драгољуба Михаиловића, штитећи га од немачких потера.

Договор о нападу на Немце у Горњем Милановцу постигнут је на састанку између четника и партизана у селу Луњевици. Вучковић је на састанку у селу Луњевици са партизанима, постављен за команданта ове четничко-партизанске акције против Немаца, а партизански вођа, учитељ Милан Ракић за његовог заменика. Почетак напада на Горњи Милановац одређен је 28. септембра 1941. за три сата ујутру. Звонков Таковски четнички одред успешно је ликвидирао немачко стражарско упориште у кафани на ивици вароши и том приликом заробили су дванесторицу Немаца. Али партизанска главнина није имала среће, Немци из школе приметили су партизане како брисаним простором се привлаче према утврђеној школи. Засули су их ватром и приковали за земљу. Четници су им притекли у помоћ отварајући паљбу на Немце. После извесног времена, поручник Вучковић је понудио опкољеним Немцима да се предају, што су они и прихватили. Звонко је са својим четницима заробио око стотинак Немаца, које је касније спровео на Равну гору.

Таковски четнички одред под командом поручника Звонка Вучковића учествовао је у борбама за ослобођење Чачка 30. септембра и 1. октобра 1941. године. Таковски одред је пред сам напад на Чачак бројао око 200 бораца и поседовао десет пушкомитраљеза „зорка“ заробљених од Немаца. Напад на Немце у Чачку наредио је пуковник Дража Михаиловић, вођа устанка, 29. септембра 1941. године одредивши за команданта операције капетана Јована Дерока. Тог дана капетан Дероко је са Равне горе сишао у тек ослобођен Горњи Милановац, а затим је заједно са поручником Звонком Вучковићем и његовим Таковским одредом продужио према Чачку. Капетан Дероко и поручник Вучковић присуствовали су на састанку официра у селу Прељина ујутру 30. септембра 1941. године на којем је направљен план напада на Немце у Чачку. Таковски четнички одред под командом поручника Звонимира Вучковића је током 30. септембра 1941. године учествовао са осталим четничким одредима у борбама против Немаца са циљем затварања свих прилаза граду, предвече су четнички одреди опколили Чачак. Око 21 час четници су кренули у свеопшти напад на град. Око два часа после поноћи здружени четнички одреди, а међу њима и Таковски одред под командом поручника Звонка Вучковића, прегазили су Западну Мораву и ударили Немце са чела. Око седам часова ујутру 1. октобра 1941. године четници су ослободили Чачак, Немци су пробили четнички обруч и отпочели повлачење према Краљеву. Поручник Вучковић са својимо одредом наставио да напада Немце који су одсупали под борбом путем за Краљево. Током немачког повлачења, три авиона штуке су бомбардовале и митраљирале четнике који су гонили Немце до Краљева.

Качерски одред, којим је командовао мајор Миодраг Палошевић и Таковски одред под командом поручника Звонимира Вучковића добили су 3. октобра 1941. године наређење од вође устанка, пуковника Драже Михаиловића да из Груже и са Рудник (Горњи Милановац)а спречавају немачке покушаје да се из Крагујевца и Тополе пробију на ослобођену територију. Делови Вучковићевог Таковског четничког одреда, Мајданска чета под командом наредника Славка Цветића напала је Немце у Страгарима у ноћи између 3. и 4. октобра 1941. године и током краће борбе натерала целу посаду од око 50 Немаца на предају. Поручник Вучковић је у рану зору 4. октобра извршио преглед заробљених Немаца и наредио нареднику Цветићу да их спроведе на Равну гору. Вучковићев Таковски одред је за кратко време заробио две комплетне немачке посадне чете, једну у Горњем Милановцу, а другу у Страгарима. Због ова два случаја, Врховни заповедник немачких окупационих снага у Србији генерал Франц Беме издао је наредбу својим јединицама у којој забрањује вођење преговора са устаницима и предају истим. Ова наредба је значила да немачки војници у Србији треба да се боре до последњег метка. Поручник Вучковић је свој Таковски одред распоредио испред варошице Рудник (Горњи Милановац) и затворио пут којим би Немци из правца Тополе могли да покушају пробој у ослобођени део Шумадије. Немачки батаљон, ојачан паром борних кола, крануо је из Тополе са циљем ослобођења немачких војника заробљених у Страгарима. Немачка колона приближила се положајима Таковског одреда испред Рудника поподне 4. октобра 1941. године. Поручник Вучковић је наредио плотунску ватру по непријатељу, после чега се развила борба. Немци су се брзо прибрали и отпочели артиљеријски напад, који је био без успеха јер су гранате пребацивале четничке положаје. Током ноћи су и четници и Немци остали на својим положајима. Око пет часова ујутру, Немци крећу у нов напад и бацају четнике у варошицу Рудник. Четници заштићени зидинама кућа са ивице вароши дејствују по немачкој пешадији која је наступила брисаним простором и претрпела знатне губитке. Немци, поново застају и употребљавају артиљерију, чије хаубице бомбардују Рудник (Горњи Милановац). Немачка колона која је кренула из Крагујевца пробила се у Горњи Милановац и наступила према варошици Рудник, терајући испред себе групу цивила као таоце. Таковски одред се нашао измеђy две непријатељске колоне и одлучује на повлачење. Вучковић у немачку позадину шаље три тројке под командом каплара Будимира Обрадовића, који у ноћи између 5. и 6. октобра успевају да са завежљајима бомби униште гусенице на два немачка борбена оклопна возила испред варошице Рудник. Немци су опљачкали и спалили Горњи Милановац и Рудник. Обе немачке колоне напустиле су Рудник у зору 6. октобра, остваљајући два оштећена оклопна возила, а четници су поново заузели Горњи Милановац и Рудник. Ова оклопна возила су четници оправили и користили у нападу на Немце у Краљеву.

Немачка колона ојачана тенковима и атриљеријом кренула је из Крагујевца у рану зору 14. октобра 1941. године терајући групу цивила испред себе као живи штит. Четници су примили борбу већ код села Драча, тада је погинуо поручник Благоје Стојанчевић. Немци су наставили са напредовањем, али су четници поново примили борбу код села Баре, тада су успели да униште део немачке батерије. Нови напад Немаца отпочео је у рану зору 15. октобра 1941. године, Гледићки и Гружански одред примили су борбу у пределу Малог Врха и села Видићи, тада је погинуо командант Гледићког четничког одреда поручник Миша Мојсиловић. Као тежиште одбране Горњег Милановца, мајор Палошевић је изабрао доминирајућу косу звану „Рапај Брдо“, са које се десетак километара источно од немачке колоне из правца Крагујевца. Вучковић је по инструкцијама капетана Јоже Певеца из Врховне команде наредио да се авионске бомбе заплењене у Чачку поставе у плитке јаме на сред пута испод Рапај Брда. Један крај жице четници су везали за упаљач бомбе, а други крај држао је скривен војник двадесет метара даље. Када су немачки тенкови наишли на минирани део пута, каплар Раде Живановић из Таковског одреда повукао је жицу и том приликом уништио је два тенка, али је на том задатку погинуо. Таковски одред примио је борбу, која се затим развила са обе стране друма на Рапај Брду. Таковски одред је кренуо у јуриш и натерао немачко десно крило да одступи. Немци су кренулу у противнапад, после чега су четници претрпели знатне губитке и били приморани на повлачење тучени артиљеријом и дејством јаке митраљеске ватре. Таковски одред је поставио одбрану према Равној гори, а Гледићки и Гружански одред су наставили са нападима на дугу немачку колону. На два километра од Горњег Милановца у селу Неваде, два су се немачка тенка заглавила у блату чије су их посаде напустиле пред четничким јуришом. Четници су и ова два тенка оспособили и упутили на фронт у Краљеву. Немци су ушли у Горњи Милановац, опљачкали и поново спалили град. Немцима је било потребно два дана да из Крагујевца дођу у Горњи Милановац. Немци 21. октобра 1941. године, у знак одмазде за губитке које су претрпели током ових месеци партизанско-четничке офанзиве, убијају око 3.000 људи у Крагујевцу.

Све до новембра месеци пролазе у борбама четника са Немцима, раме уз раме са партизанима. Међутим, Дража у новембру почиње преговоре са Вермахтом, које Вермахт одбија, али братоубилачки рат креће без обзира на то. Разочаран таквим развојен ситуације, Звонимир Вучковић напушта команду. Међутим, да ли што га је Дража убедио да за то није он крив, да ли зато што је стварно Вучковић нашао доказе да су партизани први почели, 1. децембра поново преузима команду свог одреда.

Током те зиме био је задужен за безбедност Михаиловића у својој зони одговорности, а на јесен 1942. године бива унапређен у чин капетана и постављен за команданта Првог равногорског корпуса те одликован Карађорђевом звездом са мачевима. Истовремено, Дража му додељује звање војводе таковског. Негде у то време Вучковић бира и своје ратно име Феликс, које је користио приликом слања радио-шифрованих порука.

Звонимир остаје у Србији када се Дража сели у Црну Гору, у којој ће остати више од годину дана, све до средине 1943. године.

Ђенерал Михаиловић препушта управо њему организацију збора народних представника из целе земље, а у погледу конгреса у селу Ба на Светог Саву 1944.

На самом крају рата лети у Италију не би ли служио као веза Дражина са савезницима, али га у њој затиче и крај сукоба. Потом прелази у Француску и коначно у Америку, где је радио инжењерске послове у металној индустрији. Радио је и писао са наше исељеничке листове попут “Демократске мисли”, “Гласа канадских Срба” и “Наше речи”.

Његова књига “Сећања из рата” из 1977. добила је награду “Слободан Јовановић” од стране Удружења српских писаца и уметника у Лондону. Три година касније излази и његова друга књига, “Од отпора до грађанског рата”.

Звонимир Вучковић умире 21. децембра 2004. године, на дан када је Народна скупштина Републике Србије усвојила закон о изједначавању права партизана и равногорског покрета.

ЈВуО се, као што јој и само име каже, борила за Краљевину Југославију, док се поједини екстремисти међу данашњим следбеницима равногорског покрета куну у њу мислећи да су се четници борили за Велику Србију. Хрватским националистима се не допада идеја сународника који руши мит о Југославији као великосрпском пројекту, док су комунисти желели да задрже ексклузивно право на југословенство.

Између три чекића и три наковња, налазио се Звонимир, незаслужено скрајнут у заборав, практично од стране свих.