Прошле су 33 године откад се десио један од најстрашнијих ратних злочина у ратовима деведесетих, на тлу Хрватске, који је до данас остао некажњен. Тог дана је разапето 18 житеља Горњих и Средњих Граховљана.
Крајем 1991. године, након повлачења припадника Територијалне одбране са ширег подручја пакрачке општине, у страху од понављања 1941. године, вец́ина српског становништва је напустила своје домове и склонила се у Србију, Босну или делове пакрачких и окучанских територија које су још биле под српском контролом . У неким селима је, међутим, мањи број, углавном старијих мештана, одлучио да не напушта своје домове, надајуц́и се да им нико нец́е наудити јер никоме нису нанели зло или неправду.
Припадници Збора народне гарде (ЗНГ), паравојних снага тада непризнате државе Хрватске, ушли су у Горње Граховљане рано ујутру 29. децембра 1991. године, опколили село и покупили све становнике, њих 18 (16 из Горње и 2 из Средњег Граховљана, те су их уз псовке и пуцњеве одвели у шуму у близини села, гдје су их разапели и кроз руке и ноге приковали за стабла дрвец́а и на крају их убили ватреним оружјем. Међу жртвама је 6 жена, просечне старости око 63 године. Међу убијенима су Радован Комленац (21), његова мајка Драгица Комленац (53) и њена мајка Јевросима Баријактар (79). Све је то посматрао петнаестогодишњи дечак Слободан Видиц́, унук стрељаног Душана Видиц́а (57), који се толико бојао да није могао ни да трчи ни да говори.
Приметивши дечака, очевидца злочина, убице су се препирале шта да раде са њим – да га ликвидирају или одведу са собом. Ово друго је превагнуло, па су га одвели у касарну у Славонској Пожеги, одакле га је после неколико месеци спасао пакрачки полицајац Иво Педиц́ и одвео у родно село Јакшиц́. Наиме, Ивина супруга Радмила је Српкиња поријеклом из Горњих Граховљана и била је у блиском сродству са Слободаном. Након што су комшије запретиле Иви да ц́е му бацити бомбу у куц́у јер је чувао „четничко дериште”, Слободан је после пола године врац́ен у пожешку касарну где га је 1993. године пронашао припадник цивилне полиције УНПРОФОР-а, канадски капетан. Д.Б. Николсона, и превео на српски, где је испричао и како су ликвидирани његови сусељани.
Николсон и Слободан су обишли место злочина. Пронашли су ексере и рупе од метака у стаблима дрвец́а, али нема остатака. Увјерен да Слободан говори истину, Николсон је наредних неколико мјесеци интензивно трагао за остацима граховљанских Срба. Један траг водио је до шуме у којој су ликвидирани, а други до рибњака у селу Марино код Пакрачке Пољане, где се налазио један од најзлогласнијих логора смрти у рату деведесетих година. Због опструкције и претњи са хрватске стране, гробље није пронађено.
Капетан Николсон је изненада морао да напусти Унпрофор и врати се у Канаду, одакле је убрзо послао мноштво доказа Србима у Окучанима о злочинима у Горњим Граховљанима, уз напомену да је исти материјал предао и својој команди. И поред свега овога, посмртни остаци граховљанских Срба до данас нису пронађени.
Слободан Видиц́ је погинуо на бихац́ком ратишту 1994. године и тако је нестао једини сведок злочина у Горњим Граховљанима, за који до данас нико није одговарао ни пред домац́им ни међународним судовима.
Према званичном попису из 1991. године, у Горњим Граховљанима је живело 136 (сви Срби), у Доњим Граховљанима 188 (155 Срба, 22 Хрвата, 5 Југословена и 6 осталих), а у Средњи Граховљани 43 (36 Срба и 7 Југословена) становника. . Према последњем попису становништва из 2021. године, у Горњим Граховљанима је живело 9, а у Доњим Граховљанима 18, без националне легитимације, док у Средњим Граховљанима није било никога.
извор: сербиантимес
