У новембру 1944. године у Подгорици прикупљао се са свих страна Црне Горе збјег народа и српских националиста ( четника). Комунисти су били пред вратима, а поучени крвавим грађанским ратом у Црној Гори и ликвидацијама угледних људи само зато јер нијесу припадали комуннстима, четници су одлучили да крену у Босну како би се састали са генералом Дражом Михаиловићем и организовали отпор новој идеолошкој пошасти. Ипак, четници, издани од савезника више нијесу имали ни грам шансе да се организују и пруже отпор новом окупатору. Црногорски четници су са народом прије 80 година клренули на пут без повратка и већином су их комунисти током маја 1945. године побили и закопали у словеначке јаме. Овај текст, а и наредни, покушај је да се не заборави највећи злочин у црногорској историји у режији Броза и његових идолопоклоника из Црне Горе.
Није било милости за браћу која су остала вјерна краљу, монархистичком државном уређењу и православном погледу на свијет. За нову идеологију и њене наоружане присталице није било дилеме шта да се уради са најближима који нијесу били као они. На правди Бога и након што је рат завршен, без суда и свједока, на Зиданом мосту, Кочевском рогу и осталим мјестима свима је пресуђено по кратком поступку.
Крвави братски метак покосио је, у само неколико дана, можда оно најбоље што је тада Црна Гора имала. Вриједне домаћине, способне официре и војнике чији је једини гријех био што нијесу могли преко ноћи да промијене униформе и поглед на свијет који су наслиједили од очева.
Док се лица невино побијених војника и народа из Словеније не врате у Црну Гору и док се њихове слике не врате на зидове њихових породичних домова – нема овом народу мира и спокоја. Наставиће и даље да лута и злопати се код освједочених душмана и од њих тражи милост и разумијевање, као да нема код неког ближег. Бјежи од себе тражећи себе, а тако мало треба да се та кружница несреће прекине и почне неко боље вријеме. Само треба вратити слике словеначких побијених војника на породичне зидове, и престаће Црна Гора да тапка у мјесту, и трчи бесмислене маратонске кругове братске неслоге и несреће.
Уколико има наде за нас, онда је она тамо гдје је нико не тражи. Она је у појединцу, обичном слободном човјеку који не бјежи од себе и својих невино стријељаних предака, већ их прихвата као дио свога наслијеђа и широм им отвара врата, упознаје се са њима и прихвата као своје. Повратак побијене војске у Словенији и Црној Гори неће ићи преко званичних државних делегација или просвијећених домаћих државника, јер таквих немамо. Повратак ће ићи преко слободних људи и данашњих потомака становника највећег црногорског подземног града на Зиданом мосту и Кочевском рогу. Када се на тај начин стријељана војска врати кући и Црна Гора ће мирне савјести постати дио савременог свијета.
