УПРКОС труду старог универзитетског професора др Марка Кнежевића, историчари у Црној Гори и даље “заборављају” један од најстрашнијих злочина од њеног постојања. Прилика да се ствар “поправи” пропуштена је пре две године приликом доношења “Резолуције о геноциду у Пиви и Велици”, упркос залагању угледног публицисте Војина Грубача, који је тада казао да се у наслов текста резолуције мора додати и случај концентрационог логора у Плаву који је основан тачно девет дана пре устанка 13. јула 1941. године, “тим пре што се радило о злочину на основама верске натрпељивости с очитим елементима етничког чишћења”…

Недавно, приликом расправе у Скупштини Црне Горе о Резолуцији о геноциду у систему логора Јасеновац, Дахау и Маутхаузен, један од посланика који се залагао за њено усвајање, устврдио је да је једини логор за децу током Другог светског рата био формиран у НДХ, у Јастребарском. Политички јуноша, као и већина посланика у Скупштини Црне Горе, показао је да не зна да је осим Јастребарског, у то време логор за жене и децу постојао усред Плава!

То место удаљено је непуних 100 километара ваздушном линијом од Скупштине Црне Горе у којој се бесконачно дебатује о свему и свачему, али и “заборавља” какве су се страшне ствари дешавале. Занемарује се да су у Плаву вође локалних банди балиста и вулентара – Шемсо, Ризо и Шабо Феровић – заузели вишеспратну кућу Вукоте Џудовића у Плаву и одмах почели са довођењем невиних и ненаоружаних православних цивила, пре свега жена и деце. У то време су мушкарци и младићи тога краја већ били по шумама, због припреме устанка.

– ЗЛОЧИН се не сме заборавити, јер је заборав друго убиство невиних, што такође представља злочин. Зато, злочин треба записати и сачувати од заборава. Као један од преживелих дечака Плавског логора, морао сам да испуним дуг према страдалој деци и осталим жртвама тог логора, међу којима су мој малолетни брат Мирослав – Мишо и сестра Коса (погрешно преименовани у Списку жртвава рата 1941-1945. Савазног завода за статистику у Братислав и Раку) – објашњава професор Кнежевић. Збивања у Плаву су део његовог научног рада, а он се присећа да су у првих седам дана, када су затвор водили вулнетари и балисти, у логору владали насиље и хаотично стање. Жене и девојке су извођене на силовање, логораши у почетку нису добијали храну, а деца су почела умирати од глади и болести. Италијанска команда је уважила притужбе логораша на недела плавских силоватеља, па је стража убрзо замењена италијанским војницима, прича професор Кнежевић, који истиче да су његовој породици пружали помоћ

Према истраживању др Кнежевића, логор у Плаву остао је запамћен по бруталном, нехуманом и садистичком понашању вулнетара и балиста према логорашима, по масовним силовањима девојака и жена У заточеништву било је око 500 особа, али посебно је трагична чињеница да је ту 31 дете умрло од глади и болести.

– Окупацијом од стране италијанских фашиста 1941. године, плавско-гусињски крај је проглашен “ослобођеним” и прикључен такозваној Великој Албанији. Под окупацијом је остао све до коначног ослобођења 1945. године. За то време православни живаљ је био изложен великом насиљу и страдањима. Главна стратишта тог живља, због “нерашчишћених рачуна” из прошлости, у току рата била су Велика и Плав. Над недужним житељима Велике извршен је геноцид 28. јула 1944. године, а у Плаву су почетком јула 1941. године овдашњи квинслинзи и слуге окупатора – вулнетари и балисти, на челу са вођама Шемсом, Ризом и Шабом Феровићем, основали злогласни плавски логор. То је био концентрациони и једини логор за жене и децу у Црној Гори у време Другог светског рата. Најбројније жртве овог стратишта била су деца. У логору је уморено 31 дете! Поседујемо сву документацију о томе – део је сведочења Новостима угледног универзитетског професора у пензији др Кнежевића, о логору који се налазио у вишеспратној кући у центру Плава, чији је заточеник као дечак, био и он лично…

Стари педагог и научни радник, др Кнежевић пишући о стравичној тајни црногорских комуниста “да се не би реметило прокламовано братство и јединство, у Црној Гори као саставном делу тадашње социјалистичке (Титове) Југославије”, каже да је Плавски логор, као и фашистички геноцид у Велици, 28. јула 1944. године био, и поред законом загарантоване слободе говора, био “забрањена” тема готово пуних 70 година.

– Приликом формирања логора, прихваћена је фашистичка девиза: Ако хоћеш да убијеш један народ, прво му убиј децу! Отуда није случајно да су деца била међу најбројнијим жртвама у у величком геноциду 28. јула 1944. године – каже професор Кнежевић, истичући да кућа Џудовића није могла да прими све затворенике, па су за смештај заробљених зликовци користили и друге затворске просторије у српским кућама у Плаву…

Плавски затвор остао је запамћен по бруталном, нехуманом и садистичком понашању вулнетара и балиста према логорашима. Према списку жртава рата 1941-1945, Савезног завода за статистику СФРЈ у Београду, у њему је умрло од глади и болести 27 деце, највише из Горње Ржанице (15) и из Војног Села и Ђуричке ријеке (осморо), а затим из Новшића и Велике по двоје, а остала из Брезојевица и других села. Тај списак није коначан, јер у њему недостају деца која су умрла од последица глади, болести и других узрока након напуштања затвора. Иако је затвор представљао велики извор заразе, у току боловања деци и одраслима није пружана никаква медицинска помоћ. Забележен је трагичан случај породице Радивоја Љутића из Војног Села. У плавском затвору умро му је син Марко од три месеца, а његова супруга Дуња, након бекства из затвора, у потрази за збегом морала је да баци живо дете у блато да оно не би плачем одало збег – потресна су сведочанства до којих је дошао др Кнежевић, који истиче да је већина уморене деце старости од једне до три године. Узраста до једне године умрло је у затвору њих седам, а од једне до пете године.чак њих 21. су сахрањивана на плавском и у сеоским гробљима. Умирале су и старе особе, а један број логораша је интерниран у албански логор у Каваји…

Непребол

(Свети Новомученици Велички
Молимо Бога за нас)

Свиће зора што од Бога мора

Гора Черна, село сред Чакора

јест’ Велика – венац мученика

у пламену куће братственика

Десетине Пауновића ту скончаше жића

уловљена нејач, сви Христова бића

Од кога су нама такви пути

Или Турци – или Арнаути

Нема врага до у Карадага

залуд сада сва земаљска блага

Од некрста устук са три прста

православни – Немањина врста

Од искона не престају звона

рукосадној лози Симеона

Шест стотина сабрано у Бога

за два сата крај крвавог лога

Велика је Велика, к’о и о њој ћутња

крв кључала страдалника

угашена слутња

“Нема јачег гласа, до крви мученика”

вели достојни Амфилохије

вели и Велика!

Срђан Пауновић,

Београд