Група невладиних организација и грађанских активиста доставила је данас Омбудсману РТЦГ приговор у вези са емисијом „Наглас: Лице и наличје спорних споменика у Црној Гори“ емитованом 1. септембра.

Приговор су доставили: Медиа центар, Акција за људска права (ХРА), Центар за грађанско образовање (ЦГО), Центар за женско и мировно образовање АНИМА, Центар за истраживачко новинарство Црне Горе (ЦИН ЦГ), Ипсо Фацто, Институт за медије Црне Горе, Јована Маровић и Дина Бајрамспахић.

Према мишљењу подносилаца приговора, у емисији „Наглас: Лице и наличје спорних споменика у Црној Гори“ одступљено је од циљева дефинисаних Правилником о програмским принципима и професионалним стандардима РТЦГ. Правилником је дефинисано да РТЦГ „правовремено, свеобухватно, објективно, уравнотежено и вјеродостојно обрађује догађаје у Црној Гори, региону и шире, подржавајући фер и конструктиван дијалог на локалном, регионалном и националном нивоу”. Емисија се бавила питањем спорног подизања споменика сарадницима окупатора из времена Другог свјетског рата, при чему је један од тих споменика подигнут годинама уназад, а други почетком августа 2025, што значи да се РТЦГ није правовремено бавила овом контроверзном и провокативном темом. У циљу свеобухватности и објективности, оспоравање споменика није се смјело сузити на један, историјски аспект, већ објаснити и правни, због којег су споменици и уклоњени. У том контексту, саговорници су морали бити и представници државног тужилаштва, Министарства културе и медија и Управе полиције, а не само историчари.

Објективности ради, већ у уводу је требало саопштити све релевантне и неспорне чињенице о личностима којима су подигнути спорни споменици. Међутим, то се није догодило. Водитељ је у уводном обраћању казао да је Ђуришић био четнички командант, док о Челићу није казао ништа. Водитељ није смио прећутати чињеницу да је Ђуришић био квислинг, који је био саучесник окупатора и одговоран за масовне ратне злочине, што је утврдила и Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача Федеративне Народне Републике Југославије.

Професионални стандард прописан Правилником РТЦГ који се односи на ‘кредибилност’ сугерише да: „новинари и уредници су одговорни не само за оно што објаве већ и за оно што прећуте, а од интереса је за јавност”, а професионални стандард ‘тачност’ да: „пренесена порука мора да рефлектује тачне чињенице и не смије наводити на погрешан закључак”.

Водитељ је већ на почетку емисије ставио до знања да му није стало до професионалних стандарда јер је прећутао да је Ђуришић био квислинг који је проглашен ратним злочинцем. Такав приступ је додатно нагласио првим питањем историчару Растодеру: Да ли је Павле Ђуришић био ратни злочинац? – чиме је релативизовао оно што се поуздано зна о Ђуришићевом лику и дјелу, и учинио легитимним питање његове правне и политичке рехабилитације.

Такође, током емисије један од саговорника, Стаматовић, је саопштио ставове којима не само што ревидира доказане чињенице о ратном злочинцу Ђуришићу, већ промовише дискриминацију према једној етничкој групи у Црној Гори. На ставове Стаматовића, водитељ је био дужан да реагује и заштити професионалне стандарде. Умјесто тога, дозволио је да се расправа о важној теми од општег интереса сведе на личну раван, на то гдје је ко од предака саговорника ратовао, гдје је ко рођен, на подругљиве надимке и слично, и тиме допустио изузетно приземан дискурс. Испоставило се да јавни сервис, умјесто да едукује о чињеницама и објективном контексту у који их треба смјестити, подучава простаклуку – како примијенити ниске личне нападе на саговорника о теми од општег интереса. Додатно, промовисан је опасан дискриминаторни приступ – да лично поријекло саговорника може да делегитимише за учешће у расправи. Скандалозно је и што је РТЦГ управо такав дио разговора промовисала на друштвеним мрежама (“ко је од вас Растодера сједио под Бријестом, док моји јесу, нико од вас Растодера није стварао ту Црну Гору а моји јесу…”) и тиме додатно легитимисала приземан ниво дебате, непримјерен јавном сервису.

Довођењем у студио двојице историчара који имају супротна мишљења о теми само је привидно постигнута уравнотеженост, али око теме која заправо није она која је најављена. Оваквим приступом и начином обраде, емисија је индиректно допринијела подстицању на мржњу и ширењу мржње, подстицању предрасуда према појединцу, а не расвјетљавању рада институција у уклањању незаконитих споменика.

Подсјећамо да је Правилником о програмским принципима и професионалним стандардима РТЦГ прописано: „РТЦГ неће емитовати програме који садрже и промовишу поруке мржње, подстичу на мржњу или на предрасуде према појединцу, групи или заједници.“ Све је то, на жалост, водитељ емисије дозволио.

И поред најаве да је у најави емисије саопштено да ће се она бавити расвијетљавањем питања ‘Истина или политичко-историјска пропаганда. Ко губи, а ко профитира на подјелама?’, суштина емисије била је преиспитивање историјских чињеница о ратном злочинцу Павлу Ђуришићу и тиме постала дио политичких напора ревизије историје коју предводи СПЦ и дио политичких партија власти. Умјесто анализе подјела и оних који на њима профитирају, дијалог је сведен на личну раван, чиме се јавни сервис придружио онима који продубљују подјеле у поларизованом друштву.

Ако Омбудсман РТЦГ и менаџмент РТЦГ не санкционишу одговорне за кршење професионалних стандарда, можемо очекивати да ће се ускоро наставити са емисијама које ће доприносити релативизацији злочина сарадника нациста и фашиста у Другом свјетском рату, и даље подстицати мржњу према појединцима, етничким и другим групама или заједницама.

Горан Ђуровић, Медиа центар

Теа Горјанц Прелевић, Акција за људска права (ХРА)

Далиборка Уљаревић, Центар за грађанско образовање (ЦГО)

Ервина Дабижиновић, Центар за женско и мировно образовање АНИМА

Милка Тадић Мијовић, Центар за истраживачко новинарство Црне Горе (ЦИН ЦГ)

Милена Поповић Самарџић, Ипсо Фацто

Оливера Николић, Институт за медије Црне Горе

Јована Маровић, грађанска активисткиња

Дина Бајрамспахић, грађанска активисткиња