Горан Игић, српски новинар имао је запажено излагање на међународној конференцији у Варни под називом „Изазови традиционализма у Источној Европи“. Конференција је одржана поводом 580 година од чувене битке код Варне 1444. када су се Османлијама супротставили заједно хришћани из више земаља. Симболично учесници конференције били су из 5 земаља: Србије, Бугарске, Мађарске, Пољске и Русије.
Преносимо Игићево излагање у целини ради српске јавности:
„Посебно бих поздравио Костадина Костадинова, с ким се знам годинама, деценијама рекао бих, знам га из периода када још није био у политици, случајно смо се упознали баш овде у Варни пре двадесетак година и захваљујем се вашој организацији, посебно господи Ивелину Прванову, Тамашу Секерешу, Кости Стојанову и другима који су овде домаћини и који организују овај скуп. Гледаћу да кажем неке ствари, које се неретко чују, или се чују пуно пута, али на један другачији начин и можда ћу неке људе изненадити тезама, али не ради некакве провокације или идеје, већ зато што имамо потребу за буђењем из анестезије у којој смо, зато што се ми налазимо у стању рата. Објаснићу о каквом рату је реч. Пре него што ћу рећи моје слово, желим рећи и то, јер прошлог пута гост из Србије, односно из Републике Српске, био је др Срђан Перишић, универзитетски професор, а који из здравствених разлога је сада спречен да буде са нама, а замолио ме је да поздравим све, посебно г. Ивелина и да каже да је са нама и биће му драго да гледа видео-материјале, тако да један позрдав за г. Перишића и за Србе у Републици Српској (аплауз публике).“
И желим да кажем да ће после мене говорити још један Србин, др Слободан Јанковић, српски интелектуалац, који је први пут у Варни, и радујем се да Срби и Бугари успостављају везе међу људима који се разумеју и у стратегију и у геополитику и мислим да то може бити нови почетак — једноставно прикупљања идеја и једне нове сарадње, тако да се радујем да је г. Јанковић са нама.
Почећу своју беседу речима чувеног српског књижевника, поете из Црне Горе, Петра ИИ Петровића Његоша, цитираћу у српском оригиналу: ,,Ала се ми, Словени, наробовасмо — али ми Црногорци, богами нијесмо!“ Шта је тиме хтео казати? Колико смо ми словенски народи подељени и колико смо пута били поробљени, али ми из Црне Горе (мислећи на тадашњу Црну Гору, а не на садашњу) смо се томе супротстављали.
Зашто сам почео са Његошем, који је сад помало и заборављен, чак и у неким српским школама? Вратимо се у време „буђења народа“ на почетак XИX века. Буде се и идеје, уједињује се Италија, уједињује се Немачка, а шта се дешава са словенским народима? Дешава се управо супротан процес, поделе, синдром малих разлика и слично. Шта је питање, дакле? Ствар је у томе да је покренут процес десловенизације словенских земаља још тад. Како то и да ли је то стварно тако? И какви су докази за такав исказ? Пођимо, најпре од Пољске. Имамо овде и представнике из Пољске, видећемо да ли ће се сложити са оним што ћу казати. Познат је случај такозваног Волинског покоља, који су извршили украјински шовинисти (благо речено), и око 100 000 Пољака су били убијени. Након тога следи освета неких пољских јединица, које су под немачким утицајем. Ако упростимо, неки Украјинци убијају неке Пољаке, освета у обрнутом смеру, смањује се број и Украјинаца и Пољака. Ко би имао интерес да тако нешто организује? Па неко ко је из Берлина или Лондона на пример. Смањује се број Словена на тај начин. Исто то се дешава данас и у Украјини. И са једне и са друге стране убијају се људи који међусобно исто изговарају следеће речи: вода, рука, хлеб…
Имам потребу да нагласим да нисам у класичном смислу те речи словенофил, чак сам критички настројен према том концепту, који има и минусе и плусеве, али износим чињенице. У времену садашњем након почетка рата 2022. започела је нова ера. На пример, у Аустрији, где је између осталог рођен Адолф Хитлер, током обележавања годишњице ослобађања концентрационог логора Матхаузен, Аустријски комитет за Маутхаузен забранио је званичницима Белорусије и Русије да учествују, и тако је већ три године. Наравно, руски и белоруски представници говоре о Матхаузену, али посебно од осталих, јер им не дају да буду у званичном програму. Подсетићу на генерала Карбишева који је рекао следеће, рећи ћу на руском, а разумећете: „Главное — не покоряться, не пасть на колени перед врагом!“ (на српском „Главно је не покорити се, не пасти на колена пред непријатељем!“), а тај совјетски генерал је мучен управо у Матхаузену и први споменик који је подигнут у Матхаузену је подигнут управо у његову част још 1948. године. Минимум 30 000 Руса је убијено у Матхаузену. А сад није могуће да руска делегација оде тамо, а зашто? Зато што је неко тако проценио. Зар то није десловенизација? Зар то није психоисторијски рат? А ми живимо у времену дипфејка, вештачке интелигенције, у времену када информације брзо проналазе људе, а са друге стране имамо у медијској стратегији наших непријатеља креирану апатију, не знам колико људи гласа у Бугарској… 30% (из публике)… Дакле, могу да кажем да је већина у стању анестезије. А у стању смо блиских ратних дејстава. Можда понеко мисли ма шта ме се то тиче… Питање гласи како да се пробуди тај наш народ, а да не буде касно.
Сматрам да је најважније да говоримо истину, онакву каква она јесте. Зато што прошлост не можемо да променимо, али треба да научимо историјске лекције. Тренутно, у Украјини, која се бори, како истиче западна пропаганда, против Русије, издају се књиге о Анте Павелићу, о човеку је организовао конц-логор Јасеновац, где је убијено неколико стотина хиљада претежно Срба, али и Јевреја и Рома, све укупно по неким проценама 700 000 људи је страдало. Независна Држава Хрватска се у садашњој Украјини пропагира као нешто занимљиво. Свако може на Гуглу да истражи да се промовише сличност Павелића и Романа Шухевича. Да сад не спомињемо сродност са организацијама као што су УПА, Нахтигал (хттпс://ен.wикипедиа.орг/wики/Нацхтигалл_Батталион), или са организацијама Степана Бандере. Међутим, није забрањено званичницима из Хрватске или Украјине да иду на обележавање Матхаузена, већ Белорусима и Русима. И клевеће се Путин да је Путлер.
Дакле, постоји једна замена теза и ствари иду у овом смеру. Но, познато је да је екипа око Романа Шухевича између два светска рата на пољској територији извршила низ терористичких саботажа, а не може се рећи да је Пољска у том периоду била просовјетска. Постоје и документи о томе, све је већ давно јавно познато. И постоје индиције да су те саботаже повезане са неким структурама из неких несловенских земаља; постоји и немачки и британски траг у вези тога.
Верзија о масакру у Катињској шуми која је прихваћена 1990. године од стране Горбачовљевих људи је модификована верзија Јозефа Гебелса. То је истина о касном Совјетском Савезу. Од Катине па до Буче, а преко такозване Сребренице, имамо једно те исто, назовимо то специјална операција, операција „под лажном заставом“, иста је философија и иста стратегија. У тој психо-пропаганди се окривљују једни словенски народи или њихове државе против других словенских народа за нешто што није било баш тако како се приказује. Совјетски Савез је 16. априла 1943. године званично поводом случаја Катина одбацио, како су навели, „клеветничке нападе“. Но, током времена, након различитих историјских околности, услед комплексних пољско-совјетских, односно пољско-руских односа стижемо до верзије где већина у Пољској и немали број Руса верују у то да Немци нису умешани у случај масакра у Катини.
Историју оставимо историчарима, кажу. Слажем се, али тренутно је у току такав рат наративима где ако се понавља много пута једна верзија, на пример да су тобоже Срби извршили геноцид у Босни и Херцеговини, пре или касније неко ће рећи — па шта ће нам „геноцидна Република Српска“, треба је укинути.
Ако неко сутра оптужи Бугарску за неке ствари из доба Тодора Живкова, а има и таквих идеја, можда ће неко пожелети корекцију границе. То нису празне приче, јер када говоримо рецимо о Турској, имате стратегију неоосманизма, која је у основи враћање тог фактора из Анкаре на Балкан. Православни и муслимани на Балкану су живели вековима у једној цивилизацији, имали су суживот, односили су се братски међусобно, невезано да ли је реч о етничким Турцима или словенским народима. Но, ако неко има жељу да десловенизира Балкан шта ће чинити? Ствараће етно-религиозне конфликте. Ако погледамо Бугарску, сећам се када сам био осмогодишњи дечак и био први пут у овде у Варни код мог деда-стрица била је дискусија да ли је Бугарска већ стигла до деветмилионитог Бугарина или не. Данас такве дилеме нема, јер је Бугарска обезљуђена за три милиона људи мање. Да ли треба да споменем колико житеља је имала Украјина у време СССР-а, а колико има сада? Да ли треба да споменем колико има Румуна у Великој Британији и колико су се и они смањили у Румунији? Цела Источна Европа се смањује. А говоримо о традиционализму. Људи одлазе и за Аустралију, Сједињене Америчке Државе и другде. Балкан се празни. Депопулација се врши. Ако не будемо имали људе, неће бити ни државности. Неће бити кога да брани те државе, неће имати ко да сачува то што имамо.
За крај да дам резиме. Као што видите долазим из Србије, али могу да се изражавам и на бугарском и на руском језику; сматрам да сам српски родољуб и говорићу увек исто свеједно да ли сам у Бечу или Москви или у Лондону, а ово је наша словенска истина. Истина о Словенима је да нас неко намерно дели, да неко креира вештачке пројекте да би уништио јединство православних народа. Навешћу примере. Ја сам филолог по образовању. Сасвим сам сагласан да постоји украјински језик; постоји и белоруски језик; међутим, садашња идеологија Украјине нема много везе са Словенством и са историјском Украјином. То је чињеница.
Реч Македонија је грчког порекла. Има таквих људи у Скопљу који верују да су антички Македонци. Са филолошке тачке, благо речено, може се рећи да је македонска верзија тог језика којим говоре и бугарски језик јесу верзије једног језика. Но, ако неко не жели да буде Бугарин, не можете га натерати да то буде. Или да буде Србин, такође. Како се појавила македонска нација? Одакле се појавила и откуд? Нећу давати коначне одговоре сад, али бугарска јавност треба да зна да је такозвана Македонска Православна Црква, која је недавно добила аутокефалију од Српске Православне Цркве под притиском одређених англосаксонских структура, имала написан први устав од стране Антонија Јеркова, човека, који је по националности Хрват (види: хттпс://васељенска.нет/2022/05/21/устаски-јурисник-антоније-јерков-писао-први-устав-македонске-православне-цркве/) и који се бавио религиозним питањима у време Независне Државе Хрватске. Постоје чланци на ту тему.
Какав је био однос СПЦ и БПЦ по питању Македоније након Првог светског рата? Какав је био однос тих катедри? Званични пуни назив Бугарске Православне Цркве садржи у свом називу реч Охрид (члан 3. Устава БПЦ гласи: „Аутокефална Бугарска православна црква – Бугарска Патријаршија је правни следбеник Плисковске архиепископије, Преславске патријаршије, Охридске архиепископије, Трновске патриаршије и Бугарске егзархије. Она је јединствена (монолитна) и недељива.“). С друге стране, обе цркве (и СПЦ и БПЦ) су се сложиле да се тих неколико повардарских епархија налазе на канонској територији СПЦ, и да се може служити на оба језика. Сада одједном, у XXИ веку, једна расколничка група, која није имала канонску тежину, мири се на брзину, али још увек не знају како се тачно зову. Да ли се зову Охридска архиепископија? Ако имамо две охридске архиепископије да ли то значи да је бугарска онда у том случају спорна и да не треба да буде призната? Српска Православна Црква 1953. године, када је Бугарска Православна Црква прихваћена од Васељенског Патријарха са речју Охрид у свом називу није имала примедби, што значи да се сложила да је то тако, да је БПЦ наследница Трновске патријаршије и Охридске архиепископије у историјском смислу, а да је сада Охрид као град у саставу Српске Православне Цркве. То је било тадашње решење. Можда ће неко рећи, али то није за вјеки вјеков, али чињеница је да СПЦ и БПЦ у време патријараха Павла и Максима нису имале спорова. Но, ако желимо да нађемо повод за конфликт хајте да од Украјине направимо Анти-Русију, да од Македоније направимо Анти-Бугарску, да од Црне Горе направимо Анти-Србију. Могао бих и да наставим.
Много тема сам отворио. Желео сам да кажем да идемо у смеру да се стварају вештачки конфликти између историјских народа, а тачно се зна ко су историјски народи, који су имали историјску државност, а наравно има и државица које су пројекти за лакшу колонизацију једног простора, рецимо на Балкану. Јуче смо са мојим пријатељем Георгијем говорили о Африци. У Африци је био процес колонијализма, затим псеудо-деколонизација, а сада је у току талас праве деколонизације. Код нас је био период турске окупације или османске владавине, дође му на исто, била је укинута српска и бугарска државност. После тога долази до националних препорода, људи су стварали националне државе, жртвовали су се за то и данас много Срба и Бугара у XXИ веку мисле да је имати националну државу нешто што се подразумева да имамо. Проблем је у следећем — људи нису освешћени да су у опасности и да многе наше ресурсе та вестернизована елита у Београду, у Софији, у Скопљу једноставно раздаје другим народима и државама. То значи да ми имамо следећа три задатка: прво) формирање нове аутентичне девестернизоване елите на Балкану међу православним народима, а која ће имати међусобну комуникацију и уважавање; друго) стварање комуникационих схема, медија и аудиторијума, а ми смо већина у односу на анационалне жутопаветнике (бугарска аналогија за другосрбијанце из круга двојке) и треће и за крај — Победа будет за нами!“
извор: васељенска
