Подсјетимо Будимир Вуковић, скоро седамдесетогодишњак, један је од такозваних „избрисаних“ из Словеније – људи који су почетком деведесетих административно уклоњени из регистра сталних становника Словеније и тиме, практично, избачени из правног поретка државе у којој су живјели, радили и градили своје животе.

Oн је још 1978. године изабрао да живи у Словенији,  све до 1992. године када је постао – нико. Без докумената, без сигурности, без најминималнијих људских и грађанских права. Странац, уљез и „непријатељ по дефиницији“ коју су тих година установиле тадашње власти.

Живот „на црно“, али без мржње

Три и по деценије касније, Будимир и даље чека сатисфакцију. Словеначка јавност је упозната са његовим случајем и његова борба је честа тема тамошњих медија. Овог пута борбу наставља из Црне Горе  – земље свог рођења – и поручује дијелу државне бирократије у Словенији – држави свог избора, да ће се борити и чекати правду, по цијену живота.

Оно што његову причу чини посебном није само претпоставка са колико је тешкоћа морао да се свакодневно носи током „непостојања“, већ и одсуство очекиване огорчености.

Иако је годинама живио као „илегалац“, радећи најтеже послове – продајући новине, таксирајући, надничећи – Вуковић јасно разграничава своје пријатеље колеге и суграђане у Словенији од дијела словеначке власти која опструира сваки покушај да Вуковић, као један од 25 хиљада избрисаних, добије какву-такву надокнаду за понижења и патње које је, ни крив-ни дужан, морао да претрпи.

О Словенцима говори са уважавањем  и топлином. Свједочи да су му многи помагали, солидаришући се са њим.

„Више пута ми се десило да ме људи на улицама Љубљане препознају док продајем новине. Једном је један господин откупио све што сам носио, само да бих прихватио његов позив на кафу. Желио је да ми пружи подршку – колико је могао“, сјећа се Вуковић.

И институције су, у једном тренутку, показале вољу да исправе неправду. Примио га је бивши предсједник Борут Пахор, а подршку је исказала и предсједница Наташа Пирц Мусар, која је наложила да се његов случај убрза.

„Захвалан сам на разговорима и разумијевању. Али, како ми је предсједница рекла – надлежне службе јој нису ни одговориле“, каже Вуковић.

Штрајк глађу – борба са временом

Од краја фебруара, Вуковић штрајкује глађу. Ослабио је драстично и, до прошле сриједе,  изгубио 16 килограма. Љекари су већ интервенисали и савјетовали терапију. Бројни пријатељи из Словеније и Црне Горе га зову да подрже, али и да савјетују да прекине исцрпљујући штрајк, али он упорно одбија.

На питање како га приволити да, бар привремено, прекине гладовање – одговара ријечима које треба да забрину:

„Од како сам крајем фебруара започео овај протест, ја сам питање свог живота дао властима државе Словеније на одлучивање“

извор: српске новине