У варошици Грахово ( између Никшића и Рисна), 24. на 25. октобар 1944. у такозваном „граховском блоку“, партизанска јединица, добро наоружана, побила је око 250 људи, међу којима је било и малољетника.
У Блоку су били припадници Вучедолске бригаде и њихова родбина, дакле националисти ( четници) који су већ морали „на зли пут“ или ту чекати смрт.
О овим мученицима, који су ту загрнути без знака и имена није се смјело јавно говорити 50 г.
На 50 годишњицу, родбина погинулих и народ, оргаизовали су велики парастос на ком се окупило око пет хиљада људи из Ц. Горе и Херцеовине. Парастос су служили митрополит Анфилохије и епископ Атанасије с великим свештенством и народом.
Имао сам ту част, да на овом великом скупу кажем своје слово:
ГОВОР ИСПРЕД ЦРКВЕ СВ. НИКОЛЕ У ГРАХОВУ
22. ОКТОБРА 1994.
Ваше Високопреосвештенство митрополите Црногорско-приморски, господине Амфилохије, ваше преосвештенство владико Херцеговачко-захумски, Господине Атанасије, свештеници, родбино страдалих, браћо у свеједном удесу.
Окупили смо се данас овдје из Грахова, Бањана, Опутне Рудине, Бијелих Рудина, Трепача, Кривошија, Херцеговине. Окупила нас је Божија љубав, и кости граховских мученика које педесет година леже заборављене и осрамоћене.
Ви сте данас дошли овдје из разних крајева свијета, али једна жива мука и састрадална радост, окупила нас је заједно.
Прије равно 50 година Грахово је освануло крваво, нагрђено поломљеним братским главама, просутим мозговима, нагрђеним образима. Погажено страшном мржњом, од које ни до данас добро не видимо.
Послије 50 година, као да немамо права на ријеч.
Постиђени смо пред овим костима које су нас чекале, и које су закопане у земљу нешто више од нас сазнале.
Зар и наша слобода и савјест није била са њима закопана.
Сад и немамо ријечи пред толиким посмртним мучеништвом, али дјела говоре:
Зар нијесмо с више истрајности, с више снаге радили на свом ископању и покопању, него у разумијевању.
Зар нам то не говори Граховска Гробница, и многе братске гробнице широм Црне Горе, које су Црној Гори образ нагрдиле.
Те су гробнице поткопале и сам наш живот.
Дошли смо сужњима, којима није само насилно живот узет, него су им и образ узимали ово 50 година.
Дошли смо костима које су нас толико у мраку чекале.
Дошли смо костима наших костију.
Дошли смо костима које су својим убицама опростиле.
Дошли смо да једни другима ране пољубимо.
Сабрало нас је сазнање да нас нема, и да нас неће бити, ако сличне раздоре и подјеле наставимо.
Посмртна издржљивост Граховских и иних мученика, пробудила је у нама покајање, кроз које се једино можемо сусрести.
Данас говоримо и пред онима који нас оптужују да не знамо шта чинимо. Да нову мржњу распламсавамо.
Зар Граховски, Бањски, Вучедолски, Рудински, Трепачки, Кривошијски и херцеговачки мученици нијесу зарадили гроб и име. Зар нијесу заслужили ово опијело.
Ако смо ми заслужили живот, онда су и они заслужили гроб и име пред Богом и људима.
Ако ми један у другом немамо мјеста, онда немамо мјеста ни у Божијем загрљају. Завађене и закрвљене Бог не прима.
Вапај ових осрамоћених мученика је велики. Сви ми морамо нешто од себе жртвовати, да би они имали мјеста у нама, и у нашим потомцима.
Овим даном, уз помоћ и на темељу свете Православне Цркве, враћамо се себи и Богу живоме, разгледамо своју несрећу, и постављамо камен темељац животу, у коме ћемо имати мјеста један у другоме, као што сви имамо мјеста, ако јесмо људи, у Божијем Загрљају.
Људи, браћо, – пронађимо у себи човјека који прашта, и онда је живот наш.
Ако нас оволико братских гробова не може научити, онда нас ни Бог не може научити, ни помоћи нам.
Како је речено: Нема чега да се бојимо, љубав ће нас ослободити.
У име овог Одбора хвала свима кога је срце подржало овдје, да се сусретнемо, и овим сабрањем помажемо ране родбини пострадалих, које крију преко педесет година.
Милутин Мићовић
„Светигора“, образник за вјеру, културу и васпитање, новембар 1994, бр. 33
