Пише: Тихомир Бурзановић

Ловћен је више од планине – он је духовни стуб Црне Горе, свето брдо на којем почива завјет Петра Другог Петровића Његоша. На његовом врху некада је стајала скромна, али света Црква Светог Петра Цетињског, коју је сам Његош саградио и одредио као мјесто свог вјечног починка. Та црква није била само архитектонско здање, већ завјет, аманет, духовни печат једне епохе.

Када је 1972. године комунистичка власт срушила Његошеву капелу и подигла маузолеј, симболично је срушен и континуитет духовне Црне Горе. Срушено је оно што је представљало суштину Његошевог духа – јединство вјере, слободе и идентитета. Ловћен је тада престао да буде завјетно мјесто и постао споменик идеологији.

Повратак завјету

Враћање Његошеве цркве на Ловћен није само питање архитектуре или градње. То је питање духовне правде, историјске истине и националног достојанства. Његош је јасно написао и казао гд‌је жели да буде сахрањен. Он није тражио маузолеј, већ цркву. Игнорисати тај завјет значи и даље живјети у идеолошкој лажи која је деценијама тровала црногорско биће.

Обнова капеле значила би да Црна Гора има снаге да се суочи са собом – да призна да је грешка учињена, али и да је спремна да је исправи. То не би био чин против било кога, већ за све: за истину, за помирење и за Његоша.

Зашто Црна Гора треба да врати цркву

Зато што је то Његошев аманет. Он је саградио капелу, он је у њој желио да почива. Зато што је то чин поштовања према сопственој историји. Народ који не поштује своје светиње и завјете губи оријентир и душу. Зато што би то био симбол помирења. Умјесто идеолошких под‌јела, Црна Гора би показала да поштује све своје слојеве – и духовне, и културне.

Зато што то жели већина народа. Бројне анкете показују да више од половине грађана подржава враћање Његошеве цркве на Ловћен.

Ловћен као огледало Црне Горе

 Ловћен данас није само географски врх, већ морални тест Црне Горе. Хоће ли Црна Гора бити земља која поштује своје светиње, или земља која их се стиди? Хоће ли бити земља која исправља грешке прошлости, или она која их брани из политичког ината?

Враћањем Његошеве цркве, Црна Гора не би рушила ништа – напротив, подигла би себе. Тиме би показала да зна разлику између слободарске традиције и партијске идеологије. То би био чин духовног оздрављења, повратак извору, повратак ономе што је Његош заиста био – пјесник, владика и симбол вјечне борбе за истину и правду.

Вријеме је да се Црна Гора врати себи

Вријеме је да се Ловћен поново посвети ономе коме припада – Његошу, светитељу и пјеснику који је уткао душу Црне Горе у сваку стихију камена тог брда. Повратак Његошеве цркве није питање политике, већ морала. Није питање прошлости, већ будућности.

Јер народ који врати своје светиње, враћа и себе.