Ко удара тако позно у дубини ноћног мира на капији затворенoj светогорског манастира?
„Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата, седи оци, калуђери, отвор’те ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге, клонуло је моје тело, уморне су моје ноге – ал’ је крепка воља моја, што ме ноћас к вама води, да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру, и сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор’те ми, часни оци, манастирска тешка врата и примите царског сина ко најмлађег свога брата“.
Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави, са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете, и угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи, али чело узвишено божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо, а кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“.
Векови су прохујали од чудесне оне ноћи, векови су прохујали и многи ће јоште проћи.
Ал’ то дете јоште живи, јер његова живи слава, јер то дете беше Растко, син Немањин – Свети Сава.
Војислав Илић (1889=
